16. Le Point Important de la Foi d’Abram (Genèse 15:1–21)

Introduction

Dans le chapitre 15 de Genèse, nous arrivons à un des points importants de la révélation du Vieux testament, résumé pour nous dans le verset 6:

« Abram fit confiance à l'Eternel et, à cause de cela, l'Eternel le déclara juste »

Jusqu’à ce point, la foi d’Abram était plus générale dans sa nature. Elle se reposait principalement sur l’appel de Dieu comme c’est enregistré dans le chapitre 12:

« L'Eternel dit à Abram:
---Va, quitte ton pays, ta famille et la maison de ton père pour te rendre dans le pays que je t'indiquerai.

Je ferai de toi l'ancêtre d'une grande nation; je te bénirai, je ferai de toi un homme important et tu deviendras une source de bénédiction pour d'autres.

Je bénirai ceux qui te béniront et je maudirai ceux qui t'outrageront. Tous les peuples de la terre seront bénis à travers toi. » (Genèse 12:1-3)3

Toutefois Dieu permet rarement que notre foi reste générale, et donc nous devons faire face à des situations qui amènent notre foi de l’abstrait au concret, et du général au spécifique. Tel est le cas avec Abram dans ce chapitre.

L’Espoir d’Abram Pour un Héritier (15:1-6)

Les paroles de Dieu à Abram¹⁵⁵ sont loin de ce qu’on aurait attendu dans de telles circonstances :

« Après ces événements, l'Eternel s'adressa à Abram dans une vision:
---Ne crains rien, Abram, lui dit l'Eternel, je suis ton protecteur, ta récompense sera très grande. » (Genèse 15:1)

Pourquoi Abram aurait-il peur ? Il venait juste de gagner une grande victoire sur Kedorlaomer et les trois autres rois de l’Est (Genèse 14:14-15). A cause de cela, il avait reçu, sans aucuns doutes, une reconnaissance considérable, même du roi païen de Sodome (14:17,21-24). Quelle peur pouvait bien hanter la foi d’Abram dans un tel temps de victoire ?

Il est possible qu’Abram redoutait des représailles militaires futures de Kedorlaomer et de ses alliés. Il avait peut-être gagné la bataille, mais avait-il gagné la guerre ? La parole de Dieu à Abram, « Je suis un bouclier pour toi » pouvait très bien être destinée à diminuer cette peur des futurs conflits militaires.

Ça ne peut pas être le souci le plus grand d’Abram, spécialement en voyant le reste des versets. La victoire d’Abram n’était pas aussi douce qu’on puisse penser, quand on réfléchit à la question qui semble tout ombrager, « A quoi bon est le succès, sans un héritier ? »

La réponse d’Abram à Dieu confirme ça :

« Abram répondit:
---Eternel Dieu, que me donnerais-tu? Je n'ai pas d'enfant, et c'est Eliézer de Damas qui héritera tous mes biens.

Tu ne m'as pas donné de descendance, poursuivit-il, et c'est un serviteur attaché à mon service qui sera mon héritier. » (Genèse 15:2-3)

Dans l’ancien Proche-Orient, il y avait une pratique bien documentée pour assurer un héritier, même si aucun fils n’était né de l’homme.¹⁵⁶ Le couple sans enfant adopterait un de leurs servants né dans la maison. Ce « fils » prendrait soin d’eux quand ils seraient vieux et hériterait leurs possessions et propriété à leur mort. A ce point de la vie d’Abram, c’était le mieux qu’il pouvait espérer. Il pensait.

Dieu avait promit à Abram bien plus qu’Abram ne pouvait se fournir lui-même. Eliézer n’était pas l’héritier que Dieu avait promit. Les descendants d’Abram devaient venir de son propre corps. Il aurait un fils venant de lui.

« Alors l'Eternel lui parla en ces termes:
---Non, cet homme-là ne sera pas ton héritier: c'est celui qui naîtra de toi qui héritera de toi. » (Genèse 15:4)

Pour rassurer Abram, Dieu l’emmena dehors et dirigea son attention vers les étoiles dans les cieux. « …Tes descendants seront aussi nombreux qu'elles » (verset 5).

Le verset 6 décrit la réponse d’Abram à la révélation divine :

« Abram fit confiance à l'Eternel et, à cause de cela, l'Eternel le déclara juste. » (Genèse 15:6)

La traduction de la NSAV^*** est un peu inadéquate. Le premier mot « then » [alors] essaye de transmettre l’idée qu’Abram a répondu à la promesse d’un fils de Dieu avec la croyance. Dans un sens, c’est une bonne traduction. La difficulté qui apparaît, est ce que « then » [alors] puisse transmettre plus qu’il devrait. Le verset 6 est la première fois que le mot « believe » [croire] est utilisé. C’est aussi la première fois qu’Abram est dit avoir été reconnu comme justifié. Il serait facile de conclure que Moïse aurait voulu dire que c’est la première fois qu’Abram avait foi en Dieu, et qu’il est ici « saved » [sauvé] (pour utiliser le mot du Nouveau Testament).

Dans le Livre d’Hébreux nous lisons:

« Par la foi, Abraham a obéi à l'appel de Dieu qui lui ordonnait de partir pour un pays qu'il devait recevoir plus tard en héritage. Il est parti sans savoir où il allait. » (Hébreux 11:8)

Ici l’auteur d’Hébreux a l’intention de nous faire comprendre qu’Abram « croyait » en Dieu avant le chapitre 15, même quand il quitta Our pour entrer dans le pays de Canaan.

La solution n’est pas aussi difficile qu’il semble. La grammaire du verset 6 indique que la foi d’Abram n’a pas commencé ici.¹⁵⁷ Non seulement croyait-il auparavant, mais il continuait à croire. Le « then » [alors] de notre traduction est peut-être donc un peu trop fort.

Mais pourquoi Moïse a-t-il attendu jusqu'à ce moment là pour nous dire qu’Abram croyait, et qu’il était justifié par la foi ? La réponse de Luther, je crois, est la plus satisfaisante. La foi d’Abram n’est pas mentionnée jusqu'à présent pour accentuer le fait qu’une foi justifiante est une foi qui est concentrée sur la personne et le travail de Jésus Christ.¹⁵⁸ Ici, la foi d’Abram est concentrée sur la promesse d’un fils, par qui la bénédiction viendra pour le monde entier. Bien que nous ne puissions pas déterminer si Abram comprenait complètement tout ce qui allait se passer, nous ne devons pas négliger les paroles de notre Sauveur :

« Abraham votre père a exulté de joie, rien qu'à la pensée de voir mon jour. Il l'a vu et en a été transporté de joie. » (Jean 8:56)

Pendant qu’Abram croyait en Dieu, ici sa foi est plus clairement définie et concentrée. Sa foi est dans la promesse de Dieu de lui donner un fils, et des bénédictions par lui. C’est à ce moment que Dieu a choisi d’annoncer que la foi d’Abram était une foi justifiée.

Remarquez trois choses à propos de la foi d’Abram :

(1) Premièrement, c’était une foi personnelle. Par cela je veux dire qu’Abram croyait en le Seigneur. Il ne croyait pas simplement en un dieu, mais en Dieu. Il y a ici une distinction entre beaucoup de gens professant être Chrétiens et ceux qui sont vraiment renaîts par la foi en la personne du Christ.

(2) Deuxièmement, la foi d’Abram était une foi de propositions. Bien qu’Abram croyait en la personne de Dieu, sa foi était basée sur les promesses de Dieu. Beaucoup croient en un Dieu, d’après leur définition. Abram croyait en le Dieu de révélations. L’alliance que Dieu avait fait ici avec Abram (verset 12) a donné à Abram des propositions spécifiques sur lesquelles il pouvait baser sa foi et la pratiquer.

(3) La foi d’Abram est aussi une foi pratique. Par cela je veux dire que la foi d’Abram était une qui nécessitait des actions. Clairement, les travaux d’Abram n’ont pas initié son salût, mais ils l’ont démontré (Jacques 2:14). Et aussi, la foi d’Abram était du à un besoin très nécessiteux et pratique, le besoin d’un fils. Dieu ne nous demande pas de croire en de l’abstrait, mais en toutes les questions quotidiennes de la vie.

Quand Moïse dit que la foi d’Abram a été reconnue vertueuse, cela ne veut pas dire que la foi d’Abram était, en quelque sorte, échangée pour la vertu. La foi d’Abram, comme la nôtre aujourd’hui, n’était pas quelque chose qu’il évoquait par un effort mental ou spirituel. La foi elle-même est un cadeau (Ephésiens 2:8-9). Sa foi était dans la venue de l’enfant et dans ses descendants, un de qui serait le Messie. C’est parce qu’il comptait sur Dieu pour lui fournir la vertu, que Dieu l’a déclaré être vertueux. Techniquement parlant, le salût (et la foi) sont des cadeaux, mais la vertu vient par le processus légal d’attribution. Abram a été déclaré légalement vertueux par Dieu car il croyait en Celui Qui est vertueux. La vertu de Christ, attribuée à Abram à cause de sa foi, donnée par Dieu, l’a sauvé.

La façon dont Dieu sauve les hommes n’est pas nouvelle. Elle n’a pas changé du Vieux Testament au Nouveau. Dieu a toujours sauvé les hommes par la grâce. Il n’y a pas d’autre façon. Pendant qu’Abram a été sauvé par sa foi en Celui Qui viendrait, nous sommes sauvés par la foi en Celui Qui est venu. C’est la seule différence.

L’Assurance Concernant le Pays qu’Abram Possèderait (15:7-21)

Ayant traité le plus grand besoin d’Abram pour assurance – à savoir celui d’un héritier, Dieu continua à amplifier la foi d’Abram concernant le pays qu’il possèderait :

« Il lui dit:
---Je suis l'Eternel qui t'ai fait sortir d'Our en Chaldée pour te donner ce pays en possession. » (Genèse 15:7)

La question d’Abram ne semble pas refléter l’incrédulité, mais l’étonnement à comment cela allait être accomplit :

« ---Seigneur Dieu, répondit Abram, comment aurai-je la certitude que je le posséderai? » (Genèse 15:8)

Le ton semble similaire à celui de Marie quand elle a été dit qu’elle serait la mère du Messie :

« Marie dit à l'ange:
---Comment cela se fera-t-il, puisque je suis vierge? » (Luc 1:34)

Dieu n’a pas corrigé Abram pour sa question, mais a confirmé Sa promesse par une alliance.

« Dieu lui dit:
---Va chercher une génisse, une chèvre et un bélier ayant chacun trois ans, une tourterelle et un jeune pigeon.

Abram alla prendre ces animaux, les coupa tous en deux par le milieu, excepté les oiseaux, et pour chacun d'eux disposa les deux moitiés face à face.

Des oiseaux de proie fondirent sur les bêtes mortes, mais Abram les chassa. » (Genèse 15:9-11)

Dans le monde ancien d’Abram, les contrats légaux n’étaient pas mis sur du papier, écrits par les avocats et signés par les parties impliquées. Plutôt, les deux parties arrivaient à un agrément mutuellement acceptable, et ils le formalisaient sous la forme d’une alliance.

L’alliance était scellée par la coupure en deux d’un animal (ou animaux). En fait, l’expression technique est « aller couper une alliance ». L’animal (animaux) était coupé en deux et les deux parties passaient entre les moitiés. Il semble que dans ce serment, les hommes reconnaissaient que le destin de l’animal serait le leur s’ils se parjuraient.

Donc, nous voyons que ces versets ne décrivent pas le processus du sacrifice des animaux, mais l’acte légal de faire des contrats. Les versets 9-11 préparent le terrain pour la ratification de cette alliance.

Quelque temps semble avoir passer entre la préparation des animaux et la ratification finale (verset 11). Vers la fin de cette attente, Abram s’est endormi très profondément, dans un état semblable à une transe :

« Au moment où le soleil se couchait, une grande torpeur s'empara d'Abram et, en même temps, l'angoisse le saisit dans une profonde obscurité. » (Genèse 15:12)

L’ « angoisse et l’obscurité », à mon avis, étaient plus que celles occasionnées par l’expérience de la présence de Dieu. Je crois que c’était la réponse normale aux horreurs de la révélation du traitement des enfants d’Abram pendant les 400 prochaines années. Les descendants d’Abram possèderaient le pays de Canaan, mais pas avant une longue période et beaucoup de difficultés :

« Le Seigneur lui dit:
---Sache bien que tes descendants vivront en étrangers dans un pays qui ne leur appartiendra pas, on en fera des esclaves et on les opprimera pendant quatre cents ans.

Mais je punirai la nation qui les aura réduits en esclavage et ils quitteront le pays chargés de grandes richesses. » (Genèse 15:13-14)

Très soigneusement, l’Egypte reste anonyme, comme le pays où cet esclavage aurait lieu. Non seulement, Abram n’avait pas besoin de savoir ça, mais une telle connaissance aurait été préjudiciable avant qu’il arrive. Ce n’était pas un problème pour ceux qui lisaient les mots de Moïse de savoir le nom du pays duquel il parlait. En fait, ils venaient juste de sortir d’Egypte. Ça a du être une chose étrange pour ces Israélites qui venaient juste de sortir d’Egypte de lire cette prophétie qui décrivait si précisément leur expérience.

Il semble y avoir deux raisons pour l’attente des 400 ans avant que le pays de Canaan ne soit possédé. Premièrement, les enfants d’Abraham n’auraient pas encore été capable (ou assez nombreux) de posséder le pays avant ce moment là. Et aussi, le peuple du pays n’était pas encore assez pervers pour en être chassé :

« C'est seulement à la quatrième génération que tes descendants reviendront ici car, jusqu'à présent, les Amoréens n'ont pas encore mis le comble à leurs crimes. » (Genèse 15:16)

Voilà un principe important, et un qui gouverne la possession du pays de Canaan. Le pays de Canaan appartient à Dieu (Lévitique 25:23), et IL le laisse à ceux qui vivront selon la vertu. Quand Israël a oublié leur Dieu et a pratiqué les abominations des Cananéens (2 Chroniques 28:3, 33:2), Dieu les a aussi chassé.

Vu le débat d’aujourd’hui, qui a le droit légitime au pays d’Israël, rappelons-nous ce principe. C’est Dieu qui est le propriétaire du pays, pas les Juifs, pas les Arabes. Dieu ne permettra pas autant aux Juifs de posséder le pays et de vivre scandaleusement qu’IL ne le permettrait aux païens.

Pendant les prochaines 400 ans, plus ou moins, du temps où il a eu cette révélation, deux programmes sont en train de marcher simultanément. Les Cananéens devenaient de plus en plus pervers, et leur jour de compte approchait sûrement. Et au même moment, la nation d’Israël allait naître, grandir rapidement en nombre, et en maturité spirituelle, se préparant pour le jour de possession.

N’est ce pas là une photo parfaite de nos jours ? Dieu n’a-t-il pas dit que dans les derniers jours la perversité s’intensifiera (2 Thessaloniciens 2:1-12 ; 2 Timothée 3:1-9 ; 2 Pierre 3:3) ? A ce moment là, Dieu nous purifiera et nous préparera pour Son retour (Ephésiens 5:26-27 ; Colossiens 1:21-23’ 1 Pierre 1:6-7). Les pervers recevront la récompense pour leur péché, et les saints seront récompensés pour leur vertu.

Quand Dieu a parlé de la mort paisible d’Abram à un age avancé et du destin de ses enfants, IL a ratifié l’alliance concernant le pays qui appartiendrait à Israel:

« Lorsque le soleil fut couché et que l'obscurité fut totale, un tourbillon de fumée et une torche de feu passèrent soudain entre les animaux partagés.

Ce jour-là, l'Eternel fit alliance avec Abram et lui dit:
---Je promets de donner à ta descendance tout ce pays, depuis le fleuve d'Egypte^[^e] jusqu'au grand fleuve, l'Euphrate,

le pays des Qéniens, des Qeniziens, des Qadmonéens,

des Hittites, des Phéréziens, des Rephaïm,

des Amoréens, des Cananéens, des Guirgasiens et des Yebousiens. » (Genèse 15:17-21)

Cette alliance est distinctive car Dieu seul, prenant l’apparence d’un four fumant et d’une torche enflammée, passe entre les carcasses divisées des animaux. Cela a été fait pour signifier que l’alliance était unilatérale et inconditionnelle. Aucunes conditions n’avaient été placées sur Abram pour son accomplissement.

Les frontières géographiques avaient été clairement définies, et même les peuples qui ont été dépossèdés étaient nommés. Dieu s’est commis à un plan d’action bien précis. De quelle autre assurance avons-nous besoin?

Conclusion

Le résultat net pour Abram était que la promesse de Dieu était maintenant bien plus précise. Abram aurait un fils, de sa chair, par lequel des bénédictions abonderaient. Les enfants d’Abram seraient très nombreux et, en leur temps, possèderaient le pays. Mais avant cela, ils passeraient par un temps d’attente et de grande difficulté.

L’essence de la foi d’Abram était que pendant qu’il attendait que la promesse de futures bénédictions, il était satisfait avec la présence de Dieu. Abram n’a pas été roulé. L’immense récompense d’Abram était Dieu lui-même :

« ---Ne crains rien, Abram, lui dit l'Eternel, je suis ton protecteur, ta récompense sera très grande. » (Genèse 15:1)

Notre théologie a été immensément manipulée dernièrement. Nous sommes invités à venir au Christ, comme notre Sauveur à cause de tout ce qu’IL peut faire et fera pour nous. Nous sommes peut-être venus à LUI pour Ses présents, plutôt que Sa présence.

Abram n’a pas été triché ni abusé par l’attente de Dieu et par les difficultes que lui et ses enfants ont encontré. Abram a été bénit, car si Dieu est notre bien, c’est suffisant.

Le jour avant d’avoir livré ce message, j’ai fait les funérailles d’une des jeunes filles de notre église. Elle était une charmante jeune femme, une épouse modèle et mère. Elle avait vingt-huit ans quand elle mourut dans son sommeil. Nous ne connaissons toujours pas la raison médicale de sa mort.

Pour le message du service, j’ai choisi Psaume 73. Dans ce passage, l’auteur des Psaumes confesse sa perplexité au fait que si souvent les vertueux semblent souffrir (verset 14) pendant que les pervers prospèrent (versets 3-12). Quand l’auteur regarde à la destinée éternelle de l’homme, il réalise que Dieu, à la fin, rétablit tout correctement. Souvent les exigences de justice ne sont pas complètes avant que l’éternité ne soit entrée. Le paradis et l’enfer sont donc exigés par la vertu. Sans eux, la justice n’est pas satisfaite.

Cela amène l’auteur des Psaumes à la conclusion que le bien ultime dans la vie n’est pas de ne pas être affligé de la souffrance ou de la pauvreté, mais connaître Dieu :

« Mais je suis toujours avec toi,
et tu m'as saisi la main droite,

selon ton plan, tu me conduis,
puis tu me prendras dans la gloire.

Qui ai-je au ciel, si ce n'est toi?
Et ici-bas que désirer, car je suis avec toi?

Mon corps peut s'épuiser et mon cœur défaillir,
Dieu reste mon rocher, et mon bien précieux pour toujours…

Tandis que mon bonheur à moi, c'est d'être toujours près de Dieu.
Oui, j'ai placé dans le Seigneur, dans l'Eternel, mon sûr refuge,
et je raconterai ses œuvres. » (Psaume 73:23-26, 28)

Ici, alors, est la clef de comprendre que la bénédiction doit être trouvé dans l’attente et la difficulté : Pendant que la prospérité souvent nous éloigne de Dieu (Psaume 73:7-12), la souffrance nous rapproche de LUI (Psaume 73:25-26).

Si être près de Dieu est le bien ultime, alors la souffrance est bonne aussi, si elle rend notre intimité avec LUI plus profonde. Et la prospérité est mauvaise si elle nous incite à nous éloigner du bien de connaître Dieu.

Ça, je crois, est la clef du chapitre 15 de Genèse. La foi d’Abram est renforcée par la révélation précise concernant son fils et la terre que ses enfants hériteront. Mais même au-delà de ça, il est amené à réaliser que la foi ne peut être séparée de la souffrance, car Dieu utilise ça pour amener les hommes à une relation intime avec LUI.

La foi est rarement renforcée par le succès (verset 1), mais par croire que Dieu est là, au milieu de l’attente et des difficultés.

« Que dire de plus? Si Dieu est pour nous, qui se lèvera contre nous?

Lui qui n'a même pas épargné son propre Fils, mais l'a livré pour nous tous, comment ne nous donnerait-il pas aussi tout avec lui?

Qui accusera encore les élus de Dieu? Dieu lui-même les déclare justes.

Qui les condamnera? Le Christ est mort, bien plus: il est ressuscité! Il est à la droite de Dieu et il intercède pour nous.

Qu'est-ce qui pourra nous arracher à l'amour du Christ? La détresse ou l'angoisse, la persécution, la faim, la misère, le danger ou l'épée?

Car il nous arrive ce que dit l'Ecriture:
A cause de toi, Seigneur,nous sommes exposés à la mortà longueur de jour.
On nous considèrecomme des moutonsdestinés à l'abattoir.

Mais dans tout cela nous sommes bien plus que vainqueurs par celui qui nous a aimés.

Oui, j'en ai l'absolue certitude: ni la mort ni la vie, ni les *anges ni les dominations, ni le présent ni l'avenir, ni les puissances,

ni ce qui est en haut ni ce qui est en bas, ni aucune autre créature, rien ne pourra nous arracher à l'amour que Dieu nous a témoigné en Jésus-Christ notre Seigneur. » (Romains 8:31-39)

« C'est pourquoi, nous aussi qui sommes entourés d'une telle foule de témoins, débarrassons-nous de tout fardeau, et du péché qui nous cerne si facilement de tous côtés, et courons avec endurance l'épreuve qui nous est proposée.

Gardons les yeux fixés sur Jésus, qui nous a ouvert le chemin de la foi et qui la porte à la perfection. Parce qu'il avait en vue la joie qui lui était réservée, il a enduré la mort sur la croix, en méprisant la honte attachée à un tel supplice, et désormais il siège à la droite du trône de Dieu.

Pensez à celui qui a enduré de la part des hommes pécheurs une telle opposition contre lui, pour que vous ne vous laissiez pas abattre par le découragement.

Vous n'avez pas encore résisté jusqu'à la mort dans votre lutte contre le péché,

et vous avez oublié cette parole d'encouragement que Dieu vous adresse comme à des fils:
Mon fils, ne prends pas à la légère la correction du Seigneur
et ne te décourage pas lorsqu'il te reprend.

Car le Seigneur corrige celui qu'il aime:
il châtie tous ceux qu'il reconnaît pour ses fils.

Supportez vos souffrances: elles servent à vous corriger. C'est en fils que Dieu vous traite. Quel est le fils que son père ne corrige pas?

Si vous êtes dispensés de la correction qui est le lot de tous les fils, alors vous êtes des enfants illégitimes, et non des fils.

D'ailleurs, nous avions nos parents terrestres pour nous corriger, et nous les respections. N'allons-nous pas, à plus forte raison, nous soumettre à notre Père céleste pour avoir la vie?

Nos parents nous corrigeaient pour un temps limité, selon leurs idées, mais Dieu, c'est pour notre bien qu'il nous corrige, afin de nous faire participer à sa sainteté.

Certes, sur le moment, une correction ne semble pas être un sujet de joie mais plutôt une cause de tristesse. Mais par la suite, elle a pour fruit, chez ceux qui ont ainsi été formés, une vie juste, vécue dans la paix.

C'est pourquoi: Relevez vos mains qui faiblissent et raffermissez vos genoux qui fléchissent. » (Hebreux 12:1-12)

¹⁵⁵ The expression found in verse 1, “the word of the Lord came to . . . ” is first employed here in the Old Testament. It is commonly used to introduce a divine revelation given to one of God’s prophets (e.g., I Samuel 15:10). We should remember that Abram is later called a prophet (Genesis 20:7). This would seem to indicate that Moses understood this revelation to have come to Abram for his benefit and ours.

¹⁵⁶ The discovery of a number of adoption tablets at Nuzi, has greatly aided our understanding of Abram’s words: “One ‘adoption tablet’ reads: ‘The tablet of adoption belonging to {Zike}, the son of Akkuya: he gave his son Shennima in adoption to Shuriha-ilu, and Shuriha-ilu, with reference to Shennima, (from) all the lands . . . (and) his earnings of every sort gave to Shennima one (portion) of his property. If Shuriha-ilu should have a son of his own, as the principal (son) he shall take a double share; Shennima shall then be next in order (and) take his proper share. As long as Shuriha-ilu is alive, Shannima shall revere him. When Shuriha-ilu {dies}, Shennima shall become the heir.’” Mesopotamian Legal Documents, translated by Theophile J. Meek, in Pritchard, ANET, p. 220., as quoted by John J. Davis, Paradise to Prison: Studies in Genesis (Grand Rapids: Baker Book House, 1975), p. 185

^*** NASV: New American Standard Version, une des versions américaines de la Bible

¹⁵⁷ “The form is unusual, perfect with waw, not as one would expect, imperfect with waw conversive. Apparently, by this devise the author would indicate that the permanence of this attitude is to be stressed: not only: Abram believed just this once, but: Abram proved constant in his faith . . . ” H. C. Leupold, Exposition of Genesis (Grand Rapids Baker Book House, 1942), I, p. 477.

¹⁵⁸ “We feel our answer must take the same form as Luther’s, who points out that justification by faith is first indicated in the Scriptures in a connection where the Savior is definitely involved, in order that none might venture to dissociate justification from Him.” Leupold, Genesis, I, p. 479.

17. Quand les Femmes Portent le Pantalon (Genèse 16:1–16)

Introduction

Il y a quelques semaines, Bill Gothard est venu à Dallas pour parler à 2 600 Pasteurs. Il a dit une chose qui a condamné beaucoup d’entre nous. Il a dit que, de loin, la plus grande plainte de femmes de Pasteurs était que leurs maris ne prenaient pas en main la direction spirituelle dans leurs maisons.

Beaucoup d’histoires ont fait surface pour authentiquer cette accusation. La plus commune est celle dans laquelle le Pasteur est dans son bureau, priant le Seigneur à propos du transfert à une autre église, pendant que sa femme est dans la chambre faisant ses valises.

Il n’y a pas longtemps, j’ai lu le récit de comment le pasteur d’une grande église en Amérique a été appelé. On lui a demandé de servir comme Pasteur de réserve dans cette grande église. Ayant peur qu'accepter indiquerait son intention de faire campagne pour cette position désirée, il refusa. Mais sa femme n’était pas d’accord et accepta l’invitation pour lui. Réalisant cet engagement, le Pasteur plus tard accepta l’appel et devint le Pasteur de cette grande église.

Pas toutes les situations marchent si bien, comme le texte du chapitre 16 de Genèse nous apprend. Abram, l’homme de foi, révèle qu’il a des pieds d’argile, même dans sa propre maison. Les résultats dévastateurs de sa passivité en face de pression devraient nous avertir tous.

Bien qu’ici Abram soit montré avoir negligé d’écouter sa femme, laissez-moi dire rapidement que beaucoup d’entre nous chutons car nous n’écoutons pas nos femmes quand nous devrions. Ne prenez pas ce texte comme un marteau à utiliser sur vos femmes, Messieurs, car cela serait une erreur très sérieuse. Ne venons pas à ce passage pour prouver nos idées et nos préjudices préconçus, mais pour éclaircir nos cœurs et esprits, et ainsi, grandir dans la foi.

La Proposition de Saraï (16:1-6)

Les six premiers versets ne sont pas simplement une condamnation des attitudes et actions de Saraï. En réalité, nous trouvons un concert de péchés avec Abram, Saraï, et Agar, tous contribuant au désaccord qui ensuit. Néanmoins, c’était Saraï qui a initié cette série particulière d’évènements, et donc nous devons commencer avec elle.

Saraï, la femme d’Abram, ne pouvait pas avoir d’enfants. Un héritier était peut-être la seule chose qu’un homme de l’ancien temps désirait plus que n’importe quoi. C’était spécialement vrai pour Abram, car il lui avait été dit qu’une grande nation émanerait de lui :

« Je ferai de toi l'ancêtre d'une grande nation; je te bénirai, je ferai de toi un homme important et tu deviendras une source de bénédiction pour d'autres. » (Genèse 12:2)

Saraï se sentait personnellement responsable pour l’absence de ce fils. Elle assumait que puisqu’elle n’avait pas donné naissance à un enfant, et son âge semblait l’empêcher, quelque chose d’autre devait être fait pour permettre à Abram d’avoir un enfant par une autre femme. Elle a du penser de cette façon :

« ---Tu vois que l'Eternel m'a empêchée d'avoir des enfants. » (Genèse 16:2)

Abram pourrait ainsi être père, bien que Saraï ne serait pas la mère.

La culture de ce temps fournissait les moyens pour accomplir les intentions de Saraï. Des anciens documents révèlent que quand une femme ne pouvait pas fournir un enfant à son mari, elle pouvait donner son esclave féminine comme femme à son mari et revendiquer l’enfant de leur union comme le sien.¹⁵⁹

Les conséquences du plan de Saraï nous informent qu’une telle proposition n’était pas bonne. Plusieurs évidences de ce péché peuvent être démontrées. Premièrement, Saraï semble avoir considérée que c’était sa responsabilité de produire un fils pour Abram. Aucune fondation pour cette hypothèse ne peut être trouvée dans les Ecritures:

« L'Eternel dit à Abram:
---Va, quitte ton pays, ta famille et la maison de ton père pour te rendre dans le pays que je t'indiquerai.

Je ferai de toi l'ancêtre d'une grande nation; je te bénirai, je ferai de toi un homme important et tu deviendras une source de bénédiction pour d'autres.

Je bénirai ceux qui te béniront et je maudirai ceux qui t'outrageront. Tous les peuples de la terre seront bénis à travers toi. » (Genèse 12:1-3)

Dans l’Alliance avec Abraham donnée ici, Abram a été ordonné de faire une chose – quitter Our. Dieu, d’un autre coté, avait promit de guider Abram (verset 1), de faire de lui une grande nation (verset 2), et de bénir la Terre à travers lui (verset 3). Nulle part n’est–il donné à Abram, ni à Saraï, la responsabilité de produire un fils. Implicite, au moins, est l’assurance que Dieu fournira un fils.

Les mots de Saraï trahissent sa repugnance d’accepter le fait que Dieu, souverainement, l’ait empêchée d’avoir un fils :

« ---Tu vois que l'Eternel m'a empêchée d'avoir des enfants. Va donc vers ma servante: peut-être aurai-je un fils par son intermédiaire. » (Genèse 16:2)

Ici est le péché de présomption. Manquant de confiance en Dieu pour qu’IL fournisse un fils, elle a forcé la situation en pressant Abram à prendre Agar pour épouse.

Etrangement, le grand commentateur, Leupold, essaye de diminuer la culpabilité de Saraï en amplifiant sa foi en la promesse de Dieu¹⁶⁰ et son sacrifice à elle en donnant Agar à son mari.¹⁶¹ Je ne suis pas d’accord avec toutes ces explications. Nulle part il y a t-il une expression de foi dans la promesse de Genèse 12:1-3. Il me semble qu’elle voulait enlever le stigmate social de son infertilité, et renforcer leur relation en donnant un fils à Abram, même si cela impliquait sacrificier un principe.

Bien que la monogamie ne soit pas clairement commandée, elle était présentée comme étant originale et idéale (Genèse 2:18-25). La première mention de polygamie est loin d’être pleine de compliments (Genèse 4:19). Plus loin dans le Livre, avoir plus d’une femme est toujours accompagné par conflits et compétitions (Genèse 29:30).

A mon avis, Saraï n’a pas agit dans la foi, mais en présumant. Son souci primaire semble être son stigmate social d’infertilité. Elle a très bien pu insister avec sa proposition jusqu'à ce qu’Abram cède. La foi n’essaye jamais de forcer Dieu à agir, ni d’agir à la place de Dieu, ni d’accomplir ce qui est super naturel pour la chair.

Nous avons été durs avec Saraï. Certains pourraient penser trop dur. Mais pendant que Saraï était l’instigatrice de ce fiasco, Abram était aussi à faute. Effectivement, sous certains aspects, ce péché peut être remonter à l’incrédulité d’Abram, quand il a quitté Canaan et est allé en Egypte (Genèse 12:10-13:14). Est-ce une simple coïncidence qu’Agar soit égyptienne ?

« Saraï, l'épouse d'Abram, ne lui avait pas donné d'enfant. Mais elle avait une esclave égyptienne nommée Agar. » (Genèse 16:1)

Il y a une grande probabilité qu’Agar était un cadeau du Pharaon à Abram, une partie de la dot pour Saraï :

«A cause d'elle, le pharaon traita Abram avec bonté. Il lui offrit des moutons, des chèvres, des bovins, des ânes, des serviteurs, des servantes, des ânesses et des chameaux. » (Genèse 12:16)

Je crois qu’Agar était une des conséquences du manque de foi d’Abram dans le chapitre 12. Pendant que Saraï a été celle qui a poussé la chose dans le chapitre 16, la proposition n’a pu être seulement possible qu’à cause de la décision d’Abram de séjourner en Egypte.

Dans le chapitre 16, Abram est plus une girouette qu’un patriarche. Sa femme n’a jamais mentionné Dieu ou l’Alliance qu’IL avait fait avec Abram. La foi ne semblait pas être un facteur, et la volonté de Dieu n’a pas été recherchée. Quel bon moment pour Abram de tenir ferme, mais au lieu de ça, il a pétillé. Apparemment avec peu ou pas de protestations, il a passivement suivi les instructions de sa femme. Elle voulait un héritier. Elle a prévu la lune de miel. Abram a fait ce qu’elle a dit.

On nous dit qu’ « Abram suivit le conseil de sa femme », (16:2). Suivre le conseil dans le Vieux Testament est souvent un synonyme pour complète obéissance. L’échec d’Abram est en suivant ses instructions sans peser leurs implications. Je doute qu’Abram ait vraiment réalisé ce que Saraï essayait de dire. Demandait-elle l’assurance de l’amour d’Abram, même si elle ne pouvait pas lui donner un enfant ? Demandait-elle l’assurance de l’amour et du pouvoir infini de Dieu ? Avait-elle besoin d’être remémorée de la promesse de Dieu ? Espérait-elle qu’Abram refuserait sa proposition ? Abram a peut-être obéi sans vraiment comprendre ce que Saraï essayait de dire.

Agar n’était pas sans sa part de culpabilité. Elle n’avait pas tort de coucher avec Abram, pour autant que je puisse dire. Elle était une esclave, sujette à la volonté de sa maîtresse. Elle avait peu ou rien à dire dans cette décision. Mais elle avait tort dû au faux sens de fierté, de se sentir plus privilégiée que Saraï.

« Il s'unit à Agar et elle devint enceinte.
Quand elle vit qu'elle attendait un enfant, elle se mit à mépriser sa maîtresse. » (Genèse 16:4)

Agar avait oublié que Dieu avait rendu Saraï stérile. Elle a ignoré le fait que « … oui, des enfants sont une récompense. » (Psaume 127:3). Elle semblait être aux petits oignons avec Abram, spécialement quand il apprit qu’elle était enceinte. Elle se sentit élevée au-dessus de sa maîtresse, bien qu’elle ne soit toujours qu’une esclave. Elle prenait de la gloire là où il n’y avait pas de quoi être fier.

Et ainsi nous avons vu une série de péchés, commencant en Egypte, et finissant dans la chambre d’une esclave égyptienne. C’est ironique comme les tables ont été tournées. Dans le chapitre 12, l’incrédulité d’Abram lui a causé d’agoniser pendant que Saraï était au palais du Pharaon. Maintenant, Saraï, à cause de sa proposition, se demande ce qui se passe dans la chambre d’Agar.

Chacun de ces trois : Saraï, Abram, et Agar, a été pris dans un labyrinthe de péchés. Saraï a agi avec présomption ; Abram est tombé dans la passivité ; Agar a été la victime de sa fierté. Dans un autre round de péchés, chacun répond mal au dilemme dans lequel leur péché les a amenés.

Saraï réalise que son plan a échoué. Un enfant est né, mais bien qu’il soit aimé par Abram (17:18,20; 21:11), Saraï le méprisait (21:10). Ismaël avait crée un ravin entre Abram et Saraï, au lieu de les rapprocher l’un de l’autre. Même la, une fois loyale, Agar méprisait sa maîtresse.

Abram avait donné à Saraï ce qu’elle avait voulu, mais maintenant elle insistait qu’il l’avait abandonnée en faisant un enfant à Agar:

« Alors Saraï dit à Abram:
---C'est toi qui es responsable de l'injure qui m'est faite. J'ai poussé ma servante dans tes bras et depuis qu'elle s'est vue enceinte, elle me méprise. Que l'Eternel soit juge entre nous. » (Genèse 16:5)

En dépit de tous les mots pieux que Saraï débitait, ils n’ont pas couvert son blâme pour ce qui était arrivé. Bien que Saraï était en colère avec Abram, elle devait savoir que c’était elle qui avait fait le lit d’Agar. Aucuns aveux ou regrets d’avoir péché ne sont encore trouvés sur ses lèvres, seulement des remords amers.

Abram n’a pas changé son chemin non plus. Il aurait du reconnaître que sa passivité n’était pas de la piété. Laisser Saraï faire ce qu’elle voulait, était renoncer à sa qualité de chef. Il était le complice du péché en refusant de le résister ou de corriger Saraï. La correction piquante de Saraï n’a seulement servi qu’à causer Abram à se renfermer encore plus. Il n’a pas reconnu son péché, ni n’a t-il confronté Saraï avec le sien. Au lieu de ça, il a continué à lui permettre de faire ce qu’elle voulait.

« Abram lui répondit:
---Ta servante est en ton pouvoir. Agis envers elle comme bon te semblera.
Alors Saraï la traita si durement que celle-ci s'enfuit. » (Genèse 16:6)

Il avait été d’accord avec le plan de Saraï pour avoir un héritier. Maintenant il avait donné carte blanche à Saraï pour traiter Agar. Saraï semble avoir été dans les limites de la légallité,¹⁶² en étirant les standards de la moralité. Agar, fatiguée de faire face à la tyrannie de Saraï, s’enfuit, en direction de l’Egypte.¹⁶³

Une Intervention Divine (16:7-16)

Avez-vous remarqué que Dieu est étrangement absent des 6 premiers versets ? Il est vrai le crédit a été donné à Dieu (ou le blâme) pour empêcher Saraï d’avoir des enfants. Mais personne n’avaient consulté Dieu ou sa volonté. Personne n’avait parlé de SA promesse de donner un fils.

Plus angoissant est le fait que Dieu n’ait pas encore parlé dans notre texte. Il semblerait que depuis que l’homme avait choisi de suivre son propre chemin, Dieu s’était éloigné pour le laisser vivre avec les conséquences de la désobéissance. IL n’a parlé qu’à Agar. IL l’a cherchée pendant qu’elle s’enfuyait. La raison pour cette intervention divine est trouvée dans les versets 7-16.

Nous avons dit qu’Agar retournait vers l’Egypte quand Dieu l’a trouvée. SES paroles pénètrent profondément dans ses actions et son attitude :

« ---Agar, servante de Saraï, d'où viens-tu et où vas-tu? » (Genèse 16:8)

S’enfuir ne change pas les relations, et n’enlève pas la responsabilité. Jonas, même dans le ventre de ce poisson, était toujours le prophète de Dieu avec un message pour les Ninivites. Agar continuait à être la servante de Saraï, et cela était toujours son devoir de servir sa maîtresse.

La question, « où vas-tu ? » semble avoir eu l’intention de ramener Agar à la réalité. Une explosion avait peut-être déclenché sa décision de s’enfuir. Peu de pensées auraient mariné dans son esprit jusqu'à ce qu’elle ait mit quelque distance entre elle et sa maîtresse autoritaire. Mais maintenant il était temps de considérer le futur. Où irait Agar ? Retournerait-elle en Egypte ? Après dix ans et enceinte ? Serait-ce une chose raisonnable ?

Soulevant des questions sérieuses concernant la décision d’Agar, Dieu continua à lui rappeler son devoir. IL lui commanda de retourner vers celle qui avait autorité sur elle :

« ---Retourne auprès de ta maîtresse et humilie-toi devant elle. » (Genèse 16:9)

Nous ne pouvons pas lire cet ordre sans nous souvenir des instructions de Pierre aux esclaves chrétiens dans la première épître :

« Serviteurs, soumettez-vous à votre maître avec tout le respect qui lui est dû, non seulement s'il est bon et bienveillant, mais aussi s'il est dur.

En effet, c'est un privilège que de supporter des souffrances imméritées, par motif de conscience envers Dieu.

Quelle gloire y a-t-il, en effet, à endurer un châtiment pour avoir commis une faute? Mais si vous endurez la souffrance tout en ayant fait le bien, c'est là un privilège devant Dieu. » (Pierre 2:18-20)

Ces mots sont des mots très difficiles, mes amis, mais ils seront ignorés ou rejetés à notre propre douleur. Un engagement au mariage aujourd’hui ne semble être seulement que pour aussi longtemps qu’on obtient de la relation ce qu’on espère. Ce n’est pas non plus juste en dehors de l’église : « selon Lucille Lavender… ‘parmi les professions, le clergé est classé troisième dans le nombre de divorces chaque année.’ »¹⁶⁴

Voilà une statistique effrayante. Nous voulons beaucoup plus parler de plaisir et d’accomplissement aujourd’hui, que de devoir. Mais c’est ce que Dieu dit à Agar de faire – de s’occuper de son devoir, même si c’était pénible et complètement déplaisant.

Avec l’ordre est venue une promesse. En fait, l’ordre était la condition sur laquelle la promesse serait accomplit.

« Et il ajouta: Je te donnerai de très nombreux descendants; ils seront si nombreux qu'on ne pourra pas les compter.

Puis il ajouta: Voici que tu attends un enfant: ce sera un garçon. Tu l'appelleras Ismaël (Dieu entend) car l'Eternel t'a entendue dans ta détresse.

Ton fils sera comme un âne sauvage: il s'opposera à tous et sera en butte à l'opposition de tous, mais il assurera sa place en face de tous ses semblables. » (Genèse 16:10-12)

Je crois que Derek Kidner est correcte quand il dit que dans l’accomplissement de ces promesses, Ismaël serait une parodie de son père.¹⁶⁵ Des sous-entendus de l’Alliance avec Abraham peuvent être difficilement manqués dans ces paroles d’assurance à Agar.

Les descendants d’Ismaël, seront aussi trop nombreux pour les compter (16:10 ; 13:16 ; 15:5). De lui viendra des princes et gouverneurs (17:20). Ce qui semblerait être une malédiction était peut-être le plus grand réconfort d’Agar. Ismaël vivrait une vie libre, illimitée, sans entraves, et serait un grand désagrément pour ses frères (16:12). A Agar, l’esclave affligée de Saraï, cela était une source d’espoir et de réconfort. Même sous la main dure de sa maîtresse, on pourrait presque entendre Agar marmonner, « attend un peu, Saraï. »

Le thème prédominant des versets 7-16 est exposé par Agar dans le verset 13, « C'est toi le Dieu qui me voit. »

Le nom de l’enfant d’Agar sert à commémorer la compassion de Dieu pour les affligés. Ismaël veut dire littéralement, « Dieu entend. » Même quand ce sont les choisis de Dieu qui sont la source de l’affliction, Dieu entend et prend soin des tyrannisés. Cette vérité allait beaucoup aider Agar à supporter les années difficiles qui étaient devant elle.

Conclusion

Notre texte expose un problème qui confronte fréquemment ceux qui sont des gens pieux, à savoir, « Quand dois-je travailler et quand dois-je attendre ? ». Saül avait tort de continuer et d’offrir un sacrifice, même bien que les circonstances semblaient le demander (1 Samuel 13), car Saül avait été ordonné d’attendre (1 Samuel 10:8). Il a eu tort de travailler car Dieu lui avait interdit de faire le travail de Samuel. Dans le chapitre 12 d’Actes, les Chrétiens rassemblés ont eu tort d’attendre, quand ils auraient du travailler. Pierre était en prison, condamné à mort (12:1-3). Les saints se sont rassemblés pour prier pour lui (verset 5). Beaucoup ont pu prier pour une mort rapide et sans souffrance. Certains ont peut-être osé prier pour une libération. Mais quand Pierre était à la porte, frappant, les prières qui continuaient étaient un acte d’incrédulité. A ce moment là, c’était le temps de travailler (d’ouvrir la porte), pas d’attendre (en priant).

Mais comment faisons-nous la différence entre les temps où nous devrions travailler et les temps où nous devrions attendre ? Je crois que Dieu nous a fournit un nombre de principes dans Genèse 16 pour nous aider à discerner la différence entre les deux courses d’actions. Laissez-moi suggérer quelques-uns uns des ces principes.

(1) Nous devons travailler quand Dieu nous a clairement donné la responsabilité et l’autorité de le faire.

Dieu n’a jamais placé la responsabilité de produire un enfant sur Saraï, or Abram. Dieu avait promit de fournir l’enfant (Genèse 12:1-3;17:6,16,19). Juste comme IL avait rendu Saraï stérile (16:2), IL fournirait un héritier. A mon avis, nous marchons sur un terrain dangereux quand nous « prenons un pas de foi » dans un domaine où nous n’avons pas de promesse de la présence ou de la bénédiction de Dieu ou nous n’avons pas de principe ou une nécessité sur laquel baser notre activité.

En outre, nous ne pouvons pas espérer succéder dans aucune chose pour laquelle Dieu ne nous a pas donné le pouvoir de produire de fruits spirituels. Comme Paul nous a montrés (Galates 4:21), Ismaël était le résultat du travail humain, pas de l’Esprit. Isaac était le résultat de la promesse divine à Abram et Saraï. Aucun travail de foi n’est un travail humain. Le travail de Dieu est celui accomplit à travers SON Esprit qui le rends possible (Galates 5:16-26).

(2) Nous ne devrions continuer que quand notre motivation est que celle de la foi.

Saraï semble avoir été contrainte d’agir car Dieu l’avait rendue stérile (16:2). En dépit des efforts d’un nombre de commentateurs de prouver le contraire, les actions de Saraï (et d’Abram) trahissent un motif de peur, pas de foi. Paul a parlé clairement quand il a écrit,

« Mais celui qui mange tout en ayant des doutes à ce sujet est déjà condamné, car son attitude ne découle pas de la foi. Or tout ce qui ne découle pas de la foi est péché. » (Romains 14:23)

Plusieurs conditions devraient nous inciter à attendre ou au moins à prendre des mesures préventives. Permettez-moi de suggérer quelques facteurs qui pourraient nous inciter à attendre plutôt qu’à travailler.

(1) Nous devrions être réticents à « travailler » quand il semble que Dieu a empêché ce que nous avons cherché.

Voilà un problème difficile, car quelques fois Dieu veut renforcer notre foi en nous permettant de surmonter des obstacles (Exode 14:10 ; Néhémie 6:1-9). D’autres fois, les obstacles sont mit sur notre route pour changer notre direction (Actes 16:6,7). Reconnaître la différence entre les problèmes et les interdictions exige la sagesse que Dieu donne gracieusement quand nous la demandant avec la foi (Jacques 1:5-6).

(2) Nous devrions être prudents quand nous entreprenons un travail qui appèlent à des désirs humains.

Arrêtez et pensez aux penchants qu’Abram aurait pu avoir à suivre les instructions de Saraï. Souvenez-vous Saraï encourageait essentiellement Abram à aller coucher avec sa servante (16:2,3,4,5). Sans doute, elle était à la fois jeune et séduisante. Pensez-vous que Pharaon aurait donné à Abram une esclave pour la dot de Saraï si cette esclave n’avait pas été séduisante? Des actions apparemment nobles peuvent avoir des motifs très charnels. Je suggère que nous questionnions tout travail qui appèlent à nos désirs humains.

(3) Nous devrions hésiter à entreprendre un travail quand notre raison principale pour le faire est pour relever la pression, plutôt que de pratiquer un principe.

Jusqu'à présent, pour autant que je puisse dire, la seule raison pour laquelle Abram ait prit Agar était pour apaiser sa femme, et peut-être pour qu’elle se taise. La pression des autres n’est pas une bonne raison pour entreprendre quelque chose.

(4) Nous ne devrions jamais travailler quand nos méthodes sont inappropriées pour nos buts et pour notre Dieu.

Bien que le but d’Abram et les efforts de Saraï étaient la naissance d’un fils, un héritier, les moyens utilisés n’étaient pas appropriés pour apporter gloire à Dieu. Nous pouvons accorder qu’ils étaient légaux et acceptables pour la culture, mais ils n’apparaissent pas être au niveau du standard de l’idéal divin. L’union avec Agar essaye d’accomplir le travail de Dieu avec la méthodologie du monde.

Abram, par son manque de foi, a apprit les conséquences douloureuses d’essayer d’aider Dieu. Dans ce sens, Dieu n’a pas besoin et ne peut utiliser notre aide. Dieu veut travailler à travers nous. Dieu voulait donner un enfant à Abram et Saraï. Leurs efforts à produire eux-mêmes un fils a résulté du conflit entre les Juifs et les Arabes depuis des siècles.

En parlant d’attendre, beaucoup d’entre nous avons aussi des problèmes avec ça. Nous avons une petite carte plastique qui fréquemment nous tente de travailler au lieu d’attendre que Dieu nous le fournisse. Elle s’appelle la carte de crédit. Pourquoi prier pour ce repas ? Allez au restaurant et mettez le sur la MasterCard. Il n’y a rien intrinsèquement diabolique avec une carte de crédit, mais elles nous tentent sûrement d’agir audacieusement, plutôt que d’attendre le moment de Dieu pour nous le fournir.

Avoir la foi, je crois qu’on peut voir que c’est croire en les promesses de Dieu en dépit des problèmes, et savoir qu’avec Dieu toutes choses sont possibles. L’incrédulité se concentre sur les problèmes et suppose que si Dieu n’agit pas dans un certain temps et que les choses ne vont pas dans le sens qu’on espère, nous devons L’aider. La foi croit non seulement que Dieu nous donnera ce qu’IL a promit, mais qu’IL nous fournira les moyens de l’accomplir, et si non, que LUI seul le fera.

Laissez-moi faire une observation de plus. Dieu a parlé à Agar dans ce chapitre, mais pas à Abram ou Saraï. En fait, Moïse nous dit que (au moins, comme l’histoire enregistrée est concernée) Dieu n’a pas parlé à Abram pendant 13 ans (17:1). Quand nous choisissons d’agir sur des circonstances, Dieu peut nous parler seulement à travers des circonstances – hautement, clairement et douloureusement.

Il semblerait qu’Abram ait choisi de recevoir les directions de Dieu par l’intermédiaire de sa femme car il n’ait jamais questionné son trait de pensées ou recherché un guidage divin (au moins dans notre passage). N’est ce pas intéressant que la seule façon Abram sut comment appeler son fils était par ce que Dieu l’a dit à Agar (16:11,15) ? Quand nous choisissons d’être guidé par les autres plutôt que par Dieu, Dieu peut nous laisser faire pendant un certain temps. Mais, oh, comme ces temps sont solitaires ! Et combien d’amitié et d’intimité nous manquons.

Regardez-le comme vous voudrez, ce texte révèle que la maison d’Abram encontrait des même difficultés qui nous font face aujourd’hui. Que Dieu nous aide à ne pas être audacieux ! Que Dieu aide les épouses à ne pas presser leurs maris à faire ce qui semble être la bonne chose ! Que Dieu aide ceux d’entre nous, qui sommes les maris, de ne pas renier notre responsabilité, mais de guider nos foyers.

La passivité n’est pas de la piété, et non plus est l’audacité. Que Dieu nous rende capable de rester sur cette ligne fine entre les deux !

Une note finale. Beaucoup de gens veulent aider Dieu à les sauver. Ils veulent un système de salût qui leur permette de participer au processus de salût. Mes amis, il n’y a rien que vous puissiez contribuer pour votre salût. Comme les Ecritures disent,

« Il n'y a pas de juste,
pas même un seul, » (Romains 3:10)

« … toute notre justice est comme des linges souillés. » (Esaie 64:5)

Juste comme Abram ne pouvait pas aider Dieu à lui donner un fils à travers des efforts humains, vous ne pouvez pas non plus aider Dieu à sauver votre âme. Le salût est un cadeau de Dieu, par la foi en ce que Jésus Christ a fait pour les pécheurs perdus.

« Car le salaire que verse le péché, c'est la mort, mais le don gratuit que Dieu accorde, c'est la vie éternelle dans l'union avec Jésus-Christ notre Seigneur. » (Romains 6:23)

En reconnaissant que vous êtes impuissant à faire plaisir à Dieu, et que Jésus Christ a payé pour vos péchés et à fournit votre vertu, vous pouvez être sauvés.

¹⁵⁹ “The Code of Hammurabi allowed a priestess of the naditum rank, who was free to marry but not have children, to give to her husband a female slave by whom he could have children: ‘When a seignior married a hierodule and she gave a female slave to her husband and she has then borne children, if later that female slave has claimed equality with her mistress because she bore children, her mistress may not sell her; she may mark her with the slave-mark and count her among the slaves.’^a While this provision illustrates the general practice, it is less pertinent than a custom at Nusi. One text reads: ‘If Gilimninu fails to bear children, Gilimninu shall get for Shennima a woman from the Lullu country (i.e. a slave girl) as concubine. In that case, Gilimninu herself shall have authority over the offspring. . . .’^b” John Davis, Paradise to Prison: Studies in Genesis (Grand Rapids: Baker Book House, 1975), p. 188. Davis here quotes from (a) Pritchard, ANET, p. 172 (paragraph 149), and (b) Speiser, Genesis, p. 120.

¹⁶⁰ “Calvin’s summary of the case is quite commendable: ‘The faith of both was defective; not, indeed, with regard to the substance of the promise, but with regard to the method in which they proceeded.’” H. C. Leupold, Exposition of Genesis (Grand Rapids: Baker Book House, 1942), I, pp. 493-4.

¹⁶¹ “When Abram ‘hearkens’ (shama’) to his wife’s ‘voice’ (qol), he ‘approves of Sarai’s suggestion.’ No doubt, the patriarch was impressed by Sarai’s utter selflessness.” Ibid, p. 496.

¹⁶² “The Code of Hammurabi law l46, forbids the concubine to assert equality with the wife on pain of demotion to the former slave status. Sarai’s complaint to Abram reflects knowledge of both these social documents. Sarai demands that Abram do something about Hagar’s contempt! Abram refers Hagar’s discipline to Sarai.” Harold G. Stigers, A Commentary on Genesis (Grand Rapids: Zondervan, 1976), p. 161.

¹⁶³ “‘Shur’ is regarded by many as meaning “wall,” a meaning quite possible according to the Aramaic. In that event it may be the name of a line of fortresses erected by the Egyptian king, perhaps at the Isthmus of Suez, to keep out Asiotic invaders. In that case Hagar quite naturally was on the way back to her home country, Egypt.” Leupold, Genesis, I, p. 500.

¹⁶⁴ Mary LaGrand Bouma, Minister’s Wives: The Walking Wounded, Leadership, Winter, 1980, vol. 1., p. 63.

¹⁶⁵ “To some degree this son of Abram would be a shadow, almost a parody, of his father, his twelve princes notable in their time (17:20; 25:13) but not in the history of salvation; his restless existence no pilgrimage but an end in itself; his nonconformism a habit of mind, not a light to the nations.” Derek Kidner, Genesis: An Introduction and Commentary, (Chicago Inter-Varsity Press, 1967), p. 127.

18. Saisir la Grande Vérité de Dieu (Genèse 17:1–27)

Introduction

Une des grandes tentations me faisant face quand je prêche semaine après semaine est la force de trouver quelque chose de nouveau à déclarer de la chaire. Je dois me forcer à reconnaître qu’un tel besoin le plus souvent ne vient pas de Dieu. C’étaient les païens d’Athènes qui étaient impatients d’entendre quelque chose de nouveau et original (Actes 17:19). Les apôtres, d’un autre coté, ne cherchaient qu’à rappeler aux Chrétiens les vérités qu’ils avaient déjà entendues (1 Corinthiens 4:7 ; 1 Timothée 4:6 ; 2 Timothée 2:14 ; 2 Pierre 1:12,13 ; 3:1).

L’originalité peut être distrayante, mais n’est pas souvent édifiante. Ecoutez ces mots de sagesse du crayon de C. S. Lewis. Bien que le contexte ne soit pas précisément le nôtre, le principe reste le même :

« A juger de leur pratique, très peu d’hommes d’église Anglicans acceptent cette vue. Il semble qu’ils croient que les gens peuvent être trompés à aller à l’église par des éclaircissements, allègements, allongements, raccourcissements, simplifications et complications du service. Et il est probablement vrai qu’un nouveau, intelligent vicaire sera capable de former dans sa paroisse une minorité qui sera en faveur d’innovations. La majorité, je crois, ne l’est jamais. Ceux qui restent – beaucoup abandonnent l’idée d’aller à l’église – endurent simplement… »

Mais chaque originalité présente ça. Elle fixe notre attention sur le service lui-même, et « penser à révérer » est une chose différente de « révérer ». La question importante à propos du Saint Graal était « à quoi sert-il? », « C’est l’idolâtrie folle qui rend le service plus grand que Dieu. »

Une chose encore pire pourrait arriver. L’originalité peut fixer notre attention non seulement sur le service, mais sur le célébrant. Vous savez ce que je veux dire. Essayez, comme quelqu’un peut essayer de l’exclure, la question « Mais qu’est-ce qu’il fait maintenant ? » s’imposera. Elle détruit la dévotion d’une personne. Il y a vraiment quelque excuse pour l’homme qui dit, « J’aimerai bien qu’ils se rappellent que le boulot de Pierre était de Prendre soin de mes brebis ; pas d’expérimenter sur mes rats ou même, Apprend des nouveaux trucs à mes chiens savants.¹⁶⁶

Bien que peu de choses que nous trouvons dans Genèse chapitre 17 nous soient nouvelles, nous devons nous souvenir que nous avons « lu le dernier chapitre du bouquin. » Ce que nous lisons comme Histoire ancienne, Abram l’a apprit durant plusieurs années, petit bout par petit bout. Beaucoup de ce qui est dit dans le chapitre 17 était nouveau et excitant pour lui. Nous ne pouvons pas expérimenter l’excitation et l’attente d’Abraham avant d’avoir « marché dans ses chaussures » par ce texte.

Comme nous approchons ce passage, regardons nous nous-même comme Abram se regardait lui- même. Il avait 99 ans à ce moment là. Vingt-quatre ans auparavant Abram avait quitté Harân, obéissant à l’appel divin de Genèse 12:1-3. Après qu’Abram et Loth se soient séparés et qu’Abram ait vaincu l’alliance des rois de l’Est (chapitre 13 et 14), Dieu a fait une alliance officielle avec Abram, précisant qu’un héritier viendrait de son propre corps (15:4), et décrivant plus précisément le pays qu’il possèderait (15:18-21). En plus, Dieu lui décrivit le destin de ses descendants pour plusieurs générations (15:12-16) à venir.

Treize ans avant la période où nous sommes au chapitre 17, Abram a prit un mauvais tournant. Suivant le conseil de sa femme, Abram a essayé de produire l’héritier que Dieu lui avait promis en suivant la coutume de son temps, en prenant la servante de sa femme pour sa deuxième femme. Ça n’a aboutit qu’à la désunion et au déchirement des cœurs de tous impliqués dans l’affaire. Jusqu'à présent, pour autant qu’on puisse dire, Dieu n’a pas parlé depuis qu’IL a rencontré Agar en route pour l’Egypte.

Ces treize années ne sont pas gaspillées. Elles ont servit à illustrer les conséquences de servir Dieu comptant sur le pouvoir humain et agissant audacieusement. Elles ont servit, aussi, à intensifier l’impossibilité d’Abram et Saraï d’avoir un enfant d’eux deux. De cette façon, si un enfant naissait à ce moment la, il serait sûrement un miracle de Dieu, et non pas des hommes. Il semble que, à la vue de cette difficulté, Abram croyait qu’Ismaël était son seul espoir pour héritier.

La Promesse de Dieu (17:1-8)

Les paroles de Dieu dans le chapitre 17 rompent le silence de 13 années :

« Quand Abram eut quatre-vingt-dix-neuf ans, l'Eternel lui apparut et lui dit:
---Je suis le Dieu tout-puissant. Conduis ta vie sous mon regard et comporte-toi de manière irréprochable!

Je conclurai une alliance avec toi et je multiplierai ta descendance à l'extrême. » (Genèse 17:1-2)

Après treize ans de silence, Abram a du être grandement encouragé par cette rencontre avec Dieu. Les fois passées, Dieu avait été dit avoir parlé à Abram (12:1) ou être venu dans une vision (15:12-17). Ici, après 24 années, Dieu S’est révélé ; IL est apparut à Abram. Abram a vu Dieu pour la première fois.

Dieu S’est révélé à Abram d’une façon plus intime. IL s’est aussi manifesté plus complètement en termes de Son caractère et Ses attributs. Dieu fait allusion à LUI-même en « Dieu Tout-puissant », « El Shaddai ». C’est la première fois que Dieu a été appelé par ce nom. C’est un nom qui accentue Son pouvoir infini.¹⁶⁷ Ce que Dieu avait déterminé il y a longtemps, et ce qui allait être défini plus précisément, dépendrait de Son pouvoir infini pour son accomplissement.

Auparavant, Dieu avait demandé peu d’Abram autre que de quitter Our et croire (15:6) en Sa promesse. Maintenant que l’Alliance allait être executée,¹⁶⁸ Abram devrait se comporter de la façon que Dieu exigeait. Il devrait vivre sa vie devant Dieu, d’une façon pleine d’intégrité,¹⁶⁹ pas parfaite, mais pure (15:1). Ce n’est probablement pas sans importance que Dieu n’ait pas mentionné des devoirs spécifiques, jusqu'à ce que la croyance d’Abram soit évidente, pour que les travaux ne soient pas la base de l’Alliance mais un de ses sous-produits.

Tout comme Abram avait entendu Dieu faire allusion à LUI-même par un nouveau nom, Abram est renommé, un témoignage de sa destinée :

« ---Voici quelle est mon alliance avec toi: Tu deviendras l'ancêtre d'une multitude de peuples.

Désormais ton nom ne sera plus Abram (Père éminent), mais Abraham (Père d'une multitude), car je ferai de toi le père d'une multitude de peuples. » (Genèse 17:4-5)

Le nom Abram voulait dire « père haut » ou « père exalté ». Cela seul, aurait pu être un embarassement pour Abram qui n’avait qu’un seul enfant, et encore par une esclave. Mais maintenant son nom a été changé à « père d’une multitude. » Comment Abraham pourrait-il faire oublier ce nom ? Par la grâce de Dieu, il pourra bientôt être fidèle à son nouveau nom.

La plupart d’entre nous avons eu une expérience malheureuse de faire un contrat, seulement pour réaliser qu’il nous profitait bien moins que ce qu’on avait espéré, et bien moins que ce qu’on avait été amené à penser. Tout l’opposé est vrai en ce qui concerne les promesses de Dieu. Le plus nous les étudions et les connaissons, les plus riches les bénédictions elles contiennent. Dieu avait dit à Abram qu’il deviendrait une grande nation (12:2) ; Maintenant IL lui dit qu’en fait, il deviendra le « père d’une multitude de nations » (17:4). Et en plus, il sera le père de rois (17:6). El Shaddai lui a promit d’être le Dieu d’Abram et de ses descendants (17:7), parmi lesquels nous devons inclure la semence spirituelle d’Abram (Galates 3:16). L’Alliance n’était pas seulement entre Abram et Abram, mais entre Dieu et la semence d’Abram, pour l’éternité.

Les Conditions de l’Alliance (17:9-14)

Il y a des grandes lignes clairement définies de l’Alliance, décrites dans le chapitre 17. Dans le verset 4, Dieu dit, « Voici quelle est mon alliance avec toi ». Dans le neuvième verset, IL dit « De ton côté ». dans le verset 15, nous lisons, « Pour ce qui concerne ta femme Saraï ». Et finalement dans le verset 20, nous trouvons, « En ce qui concerne Ismaël », l’Alliance de Dieu est éternelle et sure. Le plaisir des bénédictions de l’Alliance est conditionnel. C’est seulement en respectant ces conditions, que l’homme peut profiter des bénédictions de Dieu comme elles sont garanties dans l’Alliance.

L’obligation d’Abraham et de ses descendants était qu’ils soient circoncis:

« Voici quelle est mon alliance avec vous et avec ta descendance, quels en sont les termes que vous devrez respecter: Tous ceux qui sont de sexe masculin parmi vous seront circoncis. » (Genèse 17:10)

En un sens, la circoncision semble trop simple. Pourquoi Dieu ne demande-t-il que cet acte ? Rappelons-nous que Dieu avait déjà dit à Abraham,

« Conduis ta vie sous mon regard et comporte-toi de manière irréprochable! » (Verset 1)

La circoncision n’était pas tout ce qu’Abraham allait devoir faire – plutôt, c’était le symbole de sa relation avec Dieu et signifiait ce que sa conduite morale devrait être. La circoncision, pour Abraham, voulait dire qu’il s’était engagé à Dieu dans cette Alliance. Il attendait avec impatience ses bénédictions, et il en acceptait aussi les conditions.

La circoncision est le seul acte chirurgical de la sorte qui est favorable à l’humanité. Plus que ses bénéfices physiques, cela signifie aussi des exigences spirituelles. Symboliquement, la chair est mise de coté. Abram a reçu un fils en utilisant son organe reproducteur. Maintenant il l’a soumit à Dieu. Aucun Israélite ne devait jamais s’engager dans un acte sexuel sans être rappelé du fait qu’il appartient à Dieu. Les enfants qui ont été engendrés, ont du être élevés selon la Parole de Dieu. La circoncision des bébés masculins ne les sauvait pas, mais était l’évidence de la foi du père et de la mère en le Dieu d’Abraham. Quand le jeune enfant grandit, sa circoncision était un signe pour lui qu’il était différent des autres – il appartenait à Dieu. Ce n’était pas la circoncision qui sauvait le garçon, mais le signe qui lui rappellerait toujours ce que Dieu demandait pour profiter des bénédictions de son Alliance. La circoncision du mâle seulement, a put signifier une responsabilité spéciale que Dieu avait attribuée aux pères. (Cela a pu avoir une signification particulière pour Abraham après l’incident avec Agar.) Certains ont accentué les similarités entre le baptême et la circoncision et il y en a certainement quelques-unes (Colossiens 2:10-12). Tous les deux signifient l’union avec Dieu qui s’est déjà produite. Tous les deux nécessitent le rejet d’anciennes choses et vivre une vie plaisante à Dieu (Romains 6:1 ; Colossiens 3:1-11).

Mais il y a des différences assez évidentes qui doivent être gardées à l’esprit. Le baptême est pour des adultes croyants, comme une indication de leur foi en Dieu (Actes 16:33 ; 19:1-7).¹⁷⁰ La circoncision était performée sur des nourrissons de huit jours et prouvait la foi de leurs parents. Le baptême était un signe public, la circoncision était un signe privé. Le baptême est pour tous les croyants, mâle et femelle, la circoncision était seulement pour les mâles. La circoncision était un signe de l’Alliance avec Abraham ; Le baptême n’est pas le signe de la Nouvelle Alliance mais le repas de Pâques (Luc 22:20).

Une Promesse pour Sara (17:15-19)

Jusqu'à présent Dieu avait promit à Abraham un fils mais n’avait pas précisément identifié la mère de cet enfant. Abraham a été convaincu par Saraï et les circonstances que cela a du être Agar. Il semble qu’Abraham considérait cela d’être toujours le cas. Quel choc les paroles de Dieu ont du être, et quel commentaire pour le chapitre 16:

« Dieu dit encore à Abraham:
---Pour ce qui concerne ta femme Saraï, tu ne l'appelleras plus Saraï (Ma princesse), désormais son nom est Sara (Princesse).

Je la bénirai et je t'accorderai par elle un fils; je la bénirai et elle deviendra la mère de plusieurs nations; des rois de plusieurs peuples sortiront d'elle. » (Genèse 17:15-16)

Ce qu’Abraham a du assumer originalement, ce que l’expérience semble nier, était que Sara serait la mère de son fils et héritier. La promesse d’un héritier est maintenant rétrécie à Abraham et Saraï.

La réponse d’Abraham est énigmatique :

« Alors Abraham se prosterna de nouveau la face contre terre, et il se mit à rire en se disant intérieurement:
---Eh quoi! un homme centenaire peut-il encore avoir un enfant? Et Sara, une femme de quatre-vingt-dix ans, peut-elle donner naissance à un enfant? » (Genèse 17:17)

Avant d’essayer de déterminer si la réponse d’Abraham était consistante avec sa foi, laissez-moi vous faire remarquer que ce qui a été noté, n’a pas été dit à Dieu. C’était la réponse intérieure et immédiate d’Abraham à la déclaration de Dieu. Personnellement, je ne vois pas cela comme un rire de joie, mais d’incrédulité. L’impossibilité d’une telle chose arrivant était la cause de l’éruption d’Abraham. A moins d’être très pieux sur ce sujet, je suspecte que la réponse d’Abraham est presque la même que nous aurions eu. Mais je ne veux pas suggérer une incrédulité totale de part d’Abraham. La promesse était incroyable – trop pour avaler d’un coup. Rire est souvent la réponse aux choses qui nous surprennent.

Les paroles d’Abraham à Dieu reflètent aussi la faillite de saisir complètement ce qui venait juste d’être promit :

« Et il dit à Dieu: Tout ce que je demande c'est qu'Ismaël vive et que tu prennes soin de lui. » (Genèse 17:18)

Si Abraham ne pouvait pas croire que Sara ne lui donnerait un fils, alors sa requête était facilement expliquée. Il informe Dieu qu’en ce qui le concerne, Ismaël était satisfaisant comme héritier. Un autre fils par Sara n’était pas nécessaire puisqu’il y avait déjà un fils dans la famille. En plus, l’amour d’Abraham pour ce garçon était évident. Pourquoi aurait-il besoin d’un autre enfant, spécialement quand des conflits seraient inévitables ? Dieu ne pourrait-il pas bénir Ismaël plutôt que de fournir un autre enfant ?

Les plans de Dieu ne seront pas changés. Dieu avait décidé de donner un enfant à Abraham et Saraï et par cet enfant réaliser Ses promesses. Un fils de substitution n’était pas satisfaisant, spécialement quand il était le résultat d’efforts humains. Effectivement, Sara aurait un fils et les bénédictions spirituelles ne pourraient venir que par lui :

«---Mais non! c'est Sara, ta femme, qui te donnera un fils. Tu l'appelleras Isaac (Il a ri) et j'établirai mon alliance avec lui, pour l'éternité, et avec sa descendance après lui. » (Genèse 17:19)

Une Promesse pour Ismael (17 :20-21)

Bien que les bénédictions spirituelles doivent venir par Isaac, Dieu n’oubliera pas l’amour d’Abraham pour son fils ni Sa propre promesse à Agar (16:10). Ismaël deviendrait une grande nation, et de lui viendraient 12 princes, mais les bénédictions spirituelles ne pourraient venir que par Isaac. La doctrine d’élection divine peut être vue dans cette promesse.

L’Obéissance d’Abraham (17:22-27)

Les versets 22-27 insistent sur le rôle important de l’obéissance dans nos vies chrétiennes. C’est très précieux pour Dieu. A cause de cela, IL note la circoncision d’Abraham, d’Ismaël et de tous les gens de la maison d’Abraham. La réponse de la foi aux ordres divins est toujours obéissance.

Bien qu’il y ait eu une période de 13 années qui ait passé depuis la naissance d’Ismaël jusqu'à cette apparition de Dieu, il y a eu seulement à peu près trois mois de la circoncision d’Abraham à la naissance d’Isaac.

Conclusion

Il y a peu de choses nouvelles dans ce passage pour ceux qui ont lu leur Bible. N’oublions pas toutefois, qu’une grande partie de ce qui a été dit, était nouveau pour Abraham.

La nouvelle révélation était simplement la clarification de la promesse de Genèse 12:1-3. J’ai subitement réalisé dans mon étude de ce passage que toute la vie d’Abraham a été primordialement concentrée sur la promesse de Genèse 12:1-3. Il lui a fallut toute une vie pour commencer à saisir la promesse qui initialement a prit 3 versets pour être enregistrée. Le point culminant du développement de la foi d’Abraham est vu dans sa volonté de sacrifier son fils (chapitre22). Cet acte était le test ultime de la foi d’Abraham en la promesse de Dieu de le bénir à travers ses descendants.

S’il a fallu toute une vie à Abraham pour saisir trois versets d’Ecritures, combien de temps nous faudra-t-il pour sonder la profondeur des richesses de Sa grâce (Romains 11:33-36) ?

Ce passage m’aide à venir aux prises avec le désir d’apprendre des « nouvelles » vérités pour ma vie et pour mes sermons. Dieu n’est pas autant intéressé par nous sachant une nouvelle vérité, qu’IL n’est par nous saisissant les quelques grandes vérités de Sa parole. Comme c’est facile de penser que nous avons apprit quelques vérités, seulement pour passer à la prochaine. Dans la vie d’Abraham, Dieu a révélé une vérité, puis a continué à y revenir, le mettant à l’épreuve, et ensuite divulguant plus de cette vérité qu’il n’a jamais sue auparavant. Qui d’entre nous peut dire qu’ils sont arrivés à sonder la doctrine de la grâce de Dieu ou de l’expiation ? Qui pourrait proclamer qu’il a vu toutes ses implications ? Je crois, comme Abraham, que nous pouvons savoir que Dieu travaille dans nos vies, développant et exposant les quelques grandes vérités centrales du Christianisme.

Le plus j’étudie la vie d’Abraham, le plus je vois que la sienne était une relation de croissance. Il est venu pour connaître le Dieu Qui l’a appelé. Il a gagné une compréhension de plus en plus profonde de ce que la Parole de Dieu veut dire. En gagnant ça, il s’est invariablement rapproché de plus en plus de Dieu. Il n’y avait pas seulement une croissance dans la connaissance d’Abraham, mais dans son intimité. Au début, Dieu parla seulement à Abraham (12:1). Vingt-quatre ans plus tard, IL se révéla à Abraham et lui parla. Abraham, pour la première fois, a eu communion avec Dieu et a communiqué avec LUI. Plus tard, il serait appelé l’ami de Dieu.

Vous et moi ne pouvons avoir une relation statique avec Dieu. On ne peut pas si on est vraiment renaît. Dieu ne le permettra pas. Il se peut qu’IL nous permette d’échouer, comme Abraham a souvent échoué. Il se peut qu’IL nous livre à nous-même pendant un certain temps, comme IL a été silencieux avec Abram pendant 13 ans. Mais tôt ou tard, Dieu fera surface dans nos vies léthargiques et nous attirera plus près de LUI. C’est ça qu’est de vivre une vie chrétienne.

¹⁶⁶ C. S. Lewis, Letters to Malcom: Chiefly on Prayer (New York: Harcourt, Brace and World, 1964 , pp. 4-5.

¹⁶⁷ “This was a new title of God (Hebrew: El Shaddai). The root idea seems to be that of power and ability, and is best rendered by the phrase ‘the Mighty God,’ the addition of ‘All’ being no necessary part of the word. This special emphasis upon God’s power was very appropriate to the new message about to be given.” W. H. Griffith Thomas, Genesis : A Devotional Commentary (Grand Rapids: Wm. B. Eerdmans, 1946), pp. 153-154.

¹⁶⁸ The covenant had been formally made in chapter 15. Here in chapter 17, the implementation of the covenant is referred to in verse 2. Thus the translators of the NASV render the word (literally ‘give’) ‘establish.’

¹⁶⁹ The word perfect, or blameless, in verse one need not imply perfection, but integrity, cf. the marginal note in the NASV.

¹⁷⁰ Some would use the Acts 16 passage to proof-text infant baptism, but this cannot be done. All who were of the jailor’s household heard the gospel (16:32); all believed (16:34); all were baptized (16:33), all rejoiced (16:34). All who were baptized were themselves believers, just as was the jailor.

English

Pelayanan, Uang dan Wanita (Lukas 8:1-3)

Related Media

Pendahuluan

Misalkan Anda dan isteri Anda mengundang presiden untuk makan malam. Anggaplah, bahwa beliau dan isterinya menerima undangan Anda. Sementara waktu kian mendekat, isteri Anda bertanya berapa banyak bangku yang akan disediakan di meja makan. Ada presiden dan isterinya, sudah pasti sejumlah pasukan pengawal presiden, tak diragukan lagi para wartawan dan seterusnya dan seterusnya. Apa yang dimulai sebagai suatu makan bersama yang akrab, dengan cepat berubah menjadi suatu urusan besar.

Jadi begitu juga dengan pelayanan Yesus. Di benak saya, saya selalu mempunyai suatu gambaran mental tertentu tentang Yesus yang pergi dari satu tempat ke tempat lain, diikuti oleh murid-murid-Nya. Di bagian depan para murid, tentu saja, Petrus, Yakobus dan Yohanes. Sementara kita melihat lebih dekat pada uraian pelayanan Tuhan kita dalam injil-injil kita temukan bahwa segera rombongan yang menyertai Tuhan kita menjadi agak besar. Salah satu dari beberapa teks yang menginformasikan kita tentang rombongan besar ini adalah teks kita untuk hari ini. Sebagai tambahan, Lukas menginformasikan kita tentang peranan penting yang dilakukan sejumlah besar wanita dalam mendukung pelayanan Tuhan kita dan murid-murid-Nya.

Sementara teks kita hanya tiga ayat, ini adalah suatu pasal yang sangat penting. Ini memberikan kita detil-detil yang dihindarkan penulis-penulis Injil lainnya, atau hanya disinggung secara sambil lalu. Ini memberi informasi pada kita tentang hubungan di antara pelayanan dan uang dan juga tentang peranan para wanita dalam pelayanan. Mari kita dengarkan baik-baik teks kita, karena banyak yang akan disampaikan kepada kita.

Pendekatan Kita dalam Pelajaran Ini

Pendekatan pesan ini akan dimulai dengan sejumlah pengamatan tentang apa yang Lukas coba beritahukan pada kita di sini. Kemudian kita akan menyimpulkan dengan berfokus pada prinsip-prinsip yang kita pelajari dari pasal ini mengenai pelayanan dan uang, dan mengenai pelayanan kaum wanita.

Pengamatan Teks

(1) Teks kita berkaitan dengan pasal sebelumnya dengan suatu perjalanan misi yang baru, yang kedua ke Galilea. Ada suatu pemahaman sepertinya teks kita sekedar disisipkan saja, namun perhatikan ayat 1 dimulai dengan memberi informasi kepada kita tentang kampanye misi lainnya dari Tuhan kita:

Tidak lama sesudah itu,¹ Yesus berjalan berkeliling dari kota ke kota dan desa ke desa memberitakan Injil Kerajaan Allah. Lukas 8:1a).

Ungkapan , “tidak lama sesudah itu” memberi informasi kepada kita bahwa peristiwa-peristiwa selanjutnya berhubungan dengan ayat-ayat sebelumnya, terutama, saya tekankan, kisah tentang wanita yang membasuh kaki Tuhan kita dengan air matanya? Mungkinkah bahwa ia adalah salah seorang dari kelompok tersebut yang menyertai Tuhan kita, yang diuraikan Lukas di sini?

Dalam pasal empat Injil Lukas, Yesus menunjukkan sejak dini dalam pelayanan-Nya bahwa Ia komit untuk pergi dari kota ke kota mengabarkan Injil. Ia memiliki komitmen ini karena Ia mengenali bahwa ini adalah suatu bagian penting dari panggilan ilahi-Nya dan tugas-Nya. Ketika murid-murid mendorong Yesus untuk kembali kepada orang-orang yang sedang menantikan Dia, Ia menanggapi:

“Juga di kota-kota lain Aku harus memberitakan Injil Kerajaan Allah sebab untuk itulah aku diutus.” (Luke 4:43a).

Ada beberapa kampanye misi lainnya yang disebutkan dalam Lukas,² namun jelas ini permulaan dari kampanye-kampanye penting lainnya dalam pelayanan-Nya kepada orang-orang di Galilea. Saya percaya ayat 2 dan 3 pasal 8 memberitahu kita bagaimana pelayanan Tuhan kita secara logistik berhasil. Ia disertai oleh banyak orang, dan mereka didukung oleh kontribusi beberapa wanita. Dalam perumpamaan tentang tanah berikutnya (vv. 4ff) Yesus menjelaskan perbedaan respon terhadap khotbah-Nya tentang kerajaan, juga menyediakan alasan bagi Yesus untuk mengubah metode pengajaran-Nya dengan perumpamaan.

(2) Yesus disertai oleh sejumlah besar pengikut dalam kampanye ini. Dalam masa-masa awal pelayanan Tuhan kita, tampaknya seolah-olah Ia bepergian sendiri ( misalnya ketika Ia pergi ke sinagoga di Nazaret, tak satu pun murid-Nya disebutkan Lukas 4:16-30). Pada waktu-waktu lainnya, beberapa murid-Nya ada bersama-Nya. Namun sekarang kita diberitahu bahwa sejumlah besar pengikut menyertai Yesus dalam kampanye ini.

Lukas memberitahu kita, semuanya ada 12. Jelas ini adalah 12 murid. Saya tidak yakin namun mungkin saja mereka disertai dengan isteri-isteri mereka, sekurangnya kemudian dilakukan oleh rasul-rasul, namun mungkin ini dimulai di sini (bnd. 1 Kor. 9:5). Jika para wanita lain menyertai Yesus dan 12 murid, mengapa pula tidak isteri 12 murid tersebut? Sebagai tambahan para murid, ada banyak orang lain juga, yang segera akan kita lihat.

(3) Termasuk dalam sejumlah besar pengikut, yang menyertai Yesus dalam perjalanan ini ada banyak wanita. Tiga wanita secara khusus disebutkan: Maria Magdalena (dari dirinya tujuh roh jahat telah diusir), Yohana, isteri Khusa, bendahara Herodes ini mungkin menjelaskan salah satu sumber informasi utama Herodes tentang Yesus dan pelayanan-Nya, bnd. 9:7), dan Susana, yang tidak disebutkan lagi dalam Alkitab. Sebagai tambahan dari tiga orang ini, yang namanya disebutkan, ada banyak wanita-wanita lain.

… … dan banyak perempuan lain. Perempuan-perempuan ini melayani rombongan itu dengan kekayaan mereka.(Luke 8:3b).

(4) Wanita-wanita yang mengikuti Yesus semuanya telah mengalami pertolongan mukjizat-Nya. Saya percaya bahwa Lukas menyebutkan nama tiga wanita ini untuk menunjukkan perbedaan masing-masing. Namun tanpa memandang perbedaan di antara para wanita yang mengikuti Yesus, tampaknya mereka ini sama dalam hal: Yesus secara ajaib membebaskan (menyembuhkan) mereka dari kondisi-kondisi dimana secara manusia tidak ada solusi. Beberapa orang, seperti Maria Magdalena, dibebaskan dari kuasa roh jahat. Lainnya disembuhkan dari sakit dan penyakit. Lainnya, mungkin telah disembuhkan dari luka-luka dan cacat-cacat. Namun semuanya di luar jangkauan pertolongan manusia. Semua yang pergi bersama Yesus dan menolong-Nya adalah mereka yang telah mengalami pertolongan-Nya dalam hidup mereka.

Dalam satu pengertian, kelompok yang menyertai Yesus merupakan sebuah kesaksian akan identitas Kristus selaku Mesias. Sementara Yesus berjalan dari desa ke desa dan kota ke kota memberitakan kabar baik kerajaan Allah, mereka yang bersama Dia menyaksikan fakta bahwa Yesus telah mencelikkan mata mereka yang buta, membuat mereka bisa berjalan, ketika mereka lumpuh, membebaskan mereka dari cengkeraman roh-roh jahat, ketika mereka dibelenggu roh-roh jahat tersebut. Orang banyak yang menyertai Yesus, dari satu segi pandangan, adalah jawaban atas tantangan Yohanes Pembaptis bahwa Yesus membuktikan identitas-Nya selaku Mesias.

Tidaklah sulit untuk mengerti mengapa mereka yang sudah disembuhkan oleh Tuhan kita ingin ikut dengan-Nya ketika Ia bepergian. Orang yang telah dibebaskan dari roh-roh jahat tidak hanya mengungkapkan keinginannya bersama Yesus, tetapi banyak juga yang merasakan hal itu seperti dia:

Dan orang yang telah ditinggalkan setan-setan itu meminta supaya ia diperkenankan menyertai-Nya. Tetapi Yesus menyuruh dia pergi, katanya: “Pulanglah ke rumahmu dan ceriterakanlah segala sesuatu yang telah diperbuat Allah atasmu.” Orang itu pun pergi mengelilingi seluruh kota dan memberitahukan segala apa yang telah diperbuat Yesus atas dirinya (Lukas 8:38-39).

Dalam kedua kasus, orang yang dirasuk roh jahat, yang pulang ke rumah kepada para tetangganya, dan mereka yang menyertai Yesus, kabar baik diproklamirkan oleh mereka yang telah ditolong oleh Mesias.

(5) Para wanita yang telah disembuhkan oleh Yesus dan yang sekarang menyertai-Nya, adalah mereka yang juga mendukung seluruh rombongan tersebut dengan kekayaan mereka sendiri. Lukas ingin kita tahu bahwa para wanita ini bukan semata-mata “ikut”, mereka adalah kontributor-kontributor aktif untuk memproklamasikan Injil kerajaan. Secara manusia, kampanye ini tidak bisa berhasil tanpa dukungan mereka. Rombongan harus makan, dan makanan disediakan oleh para wanita ini. Saya tidak bisa katakan secara pasti bahwa tak ada pria yang berkontribusi mendukung misi Tuhan kita, namun kita tahu bahwa banyak wanita memainkan sebuah peranan penting dalam hal ini.³

Seharusnya saya mencatat poin ini bahwa sementara para wanita menyumbangkan uang untuk menyediakan keperluan rombongan ini ( Yudas, khususnya , bnd. Yohanes 12:6; 13:29) menyimpan dan mendistribusikan dana tersebut.

Semakin saya membaca teks ini, semakin saya menjadi yakin bahwa memenuhi kebutuhan-kebutuhan jasmani orang banyak yang menyertai Tuhan kita adalah urusan kedua, suatu pertumbuhan rohani yang terjadi karena bersama Yesus. Secara berbeda, saya yakin bahwa para wanita ini tidak mengikuti Tuhan kita untuk “melayani” sebanyak seperti mereka mengikuti Kristus agar bisa bersama-sama dengan Dia. Bersama Kristus, wanita-wanita ini, seperti Dia sendiri, peka akan kebutuhan-kebutuhan (bahkan rasa lapar rombongan ini) dan memenuhi kebutuhan-kebutuhan mereka. Jadi wanita-wanita ini bersama Kristus dan juga bertindak seperti yang Ia lakukan dalam menghadapi kebutuhan-kebutuhan.

(6) Para wanita yang menyertai Tuhan kita dan murid-murid-Nya, memenuhi kebutuhan-kebutuhan yang Tuhan kita tidak penuhi dengan cara mukjizat. Dari satu segi, adalah mengherankan untuk melihat bahwa Tuhan kita dan murid-murid-Nya memiliki kebutuhan. Dari sisi lain, mengherankan bahwa Ia bertujuan agar para wanita yang memenuhi kebutuhan-kebutuhan mereka. Tuhan Yesus sudah membuktikan kuasa-Nya dan mencukupi kebutuhan dalam hidup setiap orang yang mengikuti Dia. Ia melakukan yang para pria tidak bisa lakukan ---Ia menampilkan mukjizat dalam setiap kehidupan. Dan meskipun demikian Ia tidak melakukan mukjizat untuk menyediakan makanan sehari-hari rombongan mereka. Mengapa Yesus tidak menyediakan makanan dengan cara mukjizat bagi rombongan-Nya?

Contohnya disiapkan pada pencobaan yang dialami Tuhan Yesus di padang gurun. Di sana, Ia menolak untuk mengubah “batu-batu menjadi roti” ketika Iblis menantang Dia untuk melakukannya. Ia tidak akan menggunakan kuasa-Nya untuk menyediakan kebutuhan-kebutuhan-Nya sendiri. Sama juga, Ia tidak mau menggunakan kuasa-Nya di sini untuk melakukan sesuatu yang sama, hanya dalam skala yang jauh lebih besar. Yesus tidak mau membuat “mujizat makanan,” bahkan meskipun para pengikut-Nya lapar.

Dalam dua kesempatan, Yesus melakukan mukjizat untuk menyediakan bagi para pengikut-Nya, sekali ketika “memberi makan 5.000 orang” dan sekali lagi “memberi makan 7.000 orang.” Dalam kedua kasus tersebut, tidak ada cara dunia untuk memberi makan orang-orang lapar ini. Yesus memberikan makan orang banyak ini dengan melakukan suatu mukjizat karena tidak ada cara lain untuk memberi makan mereka. Juga, dalam melakukan hal itu Ia memberikan bukti lebih jauh pada fakta bahwa seseorang yang lebih besar daripada Musa sudah datang.

Saya percaya ada beberapa alasan mengapa Yesus tidak melakukan mukjizat dalam memenuhi kebutuhan para pengikut-Nya, dengan demikian membuat kelompok ini tergantung pada kemurahan hati para wanita pengikut yang setia ini.

Ini adalah bagian dari kehinaan Tuhan kita, Ia merendahkan diri datang ke dunia.

Ini memberikan kesempatan dan hak istimewa bagi para pria dan wanita untuk mengambil bagian dalam pelayanan-Nya.

Ini adalah suatu contoh bagi para rasul dan misionaris, bahwa Tuhan menyediakan kebutuhan-kebutuhan jemaat-Nya melalui orang-orang . Praktek Tuhan Yesus mengizinkan para wanita untuk mendukung-Nya dan para pengikut-Nya memberikan persetujuan untuk mendukung mereka yang mengabarkan Injil. Tuhan kita sudah memberikan contoh untuk diikuti bahwa mereka yang mengabarkan Injil seharusnya didukung oleh mereka yang memperoleh manfaat dari khotbah tersebut. Lebih awal ini dapat dilihat pada nabi-nabi Perjanjian Lama ( bnd. 1 Raja-raja 17:7ff.; 2 Raja-raja 4:8-10), dan diajarkan prinsipnya oleh rasul Paulus (1 Korintus 9).

Praktek bahwa Tuhan kita didukung oleh para wanita menekankan pentingnya para wanita dalam mengabarkan Injil, dan praktek kemitraan yang diperoleh dengan menanggung pekabaran Injil.

(7) Para wanita ini, yang mengikuti Yesus selama kampanye di Galilea, terus mengikuti Dia sampai akhir. Lukas suka memperkenalkan tokoh-tokoh kunci kepada para pembacanya sebelum ia memusatkan perhatian kepada mereka. Misalnya, Paulus diperkenalkan secara singkat ( Kis 8:1, 3) sebelum catatan pertobatannya ( Kis 9) dan kemudian pelayanannya ( Kis 13:1ff.).

Teks-teks berikutnya memberitahu kita tentang para wanita ini sementara waktu terus berlalu:

“Dan ada di situ banyak perempuan yang melihat dari jauh, yaitu perempuan-perempuan yang mengikuti Yesus dari Galilea untuk melayani Dia. Di antara mereka terdapat Maria Magdalena, dan Maria ibu Yakobus dan Yusuf, dan ibu anak-anak Zebedeus” (Mat. 27:55-56).

“Ada juga beberapa perempuan yang melihat dari jauh, di antaranya Maria Magdalena, Maria ibu Yakobus Muda dan Yoses, serta Salome. Mereka semuanya telah mengikuti Yesus dan melayani-Nya waktu Ia di Galilea. Dan ada juga di situ banyak perempuan lain yang telah datang ke Yerusalem bersama-sama dengan Yesus” (Mrk 15:40-41).

“ Dan perempuan-perempuan yang datang bersama-sama dengan Yesus dari Galilea, ikut serta dan mereka melihat kubur itu dan bagaimana mayat-Nya dibaringkan. Dan setelah pulang, mereka menyediakan rempah-rempah dan minyak mur. Dan pada hari Sabat mereka beristirahat menurut hukum Taurat …Perempuan-perempuan itu ialah Maria dari Magdala, dan Yohana, dan Maria ibu Yakobus. Dan perempuan-perempuan lain juga yang bersama-sama dengan mereka memberitahukannya kepada rasul-rasul. Tetapi bagi mereka perkataan-perkataan itu seakan-akan omong kosong dan mereka tidak percaya kepada perempuan-perempuan itu” (Lukas 23:55-56; 24:10-11).

“ Mereka semua bertekun dengan sehati dalam doa bersama-sama, dengan beberapa perempuan serta Maria, ibu Yesus, dan dengan saudara-saudara Yesus” (Kis 1:14).

Dengan menggabungkan teks-teks ini bersama-sama, kita tahu bahwa wanita-wanita ini yang disebutkan oleh Lukas adalah para wanita yang sama yang disebutkan oleh Matius dan Markus, yang terus mengikuti Yesus, bukan hanya di Galilea, namun juga di Yerusalem. Mereka adalah para wanita yang berdiri dekat Tuhan di kayu salib, yang pertama-tama datang mengunjungi kubur yang kosong. Betapa mengagumkan dan luar biasa kelompok para wanita ini! Betapa Lukas menghormati mereka! Para wanita yang setia ini, setia dalam memenuhi kebutuhan-kebutuhan Tuhan kita dan rombongan-Nya, setia tinggal bersama Dia bahkan dalam bahaya, setia bahkan sesudah kematian-Nya. Sesungguhnya, mereka ada di antara yang hadir dan berdoa pada waktu Pentakosta.

Kesimpulan

Teks kita menyediakan kita beberapa prinsip yang benar-benar penting, berhubungan dengan dua bidang utama dari pengalaman Kristiani dan pelayanan. Yang pertama menyinggung hubungan di antara pelayanan dan uang. Yang kedua menyinggung peranan wanita dalam pelayanan.

Hubungan di antara Pelayanan dan Uang

(1) Pelayanan membutuhkan uang. Prinsip ini begitu jelas sehingga tampaknya hampir bodoh untuk menyatakannya, namun tampaknya … mereka yang mengabaikan kenyataan ini, atau yang memilih untuk mengabaikannya. Bahkan pelayanan Tuhan kita memerlukan uang. Ia tidak memerlukannya untuk biaya siaran di televisi atau untuk ruangan kantor, namun Ia dan mereka yang mengikuti-Nya memerlukan persediaan yang sederhana, sebut saja makanan. Pengeluaran Tuhan kita tidak termasuk retret di tempat tersembunyi di gunung atau sebuah kapal pesiar, juga bukan pendapatan pribadi yang tinggi, namun Ia dan para pengikut-Nya memiliki kebutuhan-kebutuhan jasmani dimana orang-orang memiliki hak istimewa untuk berpartisipasi memenuhinya.

(2) Pelayanan-pelayanan kadang-kadangmenyalahgunakan uang. Sangat jelas bahwa beberapa pelayanan menyalahgunakan dana yang diberikan dalam mendukung pelayanan tersebut. Yudas, kita tahu, menyalahgunakan sebagian dana yang diberikan untuk mendukung keuangan Tuhan kita. Kejahatan-kejahatan semacam itu seharusnya tidak diperkecil, namun juga tidak menjadikan suatu alasan untuk tidak mendukung pekerjaan Tuhan. Mari kita mengambil setiap tindakan pencegahan untuk mencegah dan membereskan kesalahan manajemen ini; namun marilah kita tidak menghindarkan tanggung jawab kita untuk mendukung pekerjaan Tuhan.

(3) Mereka yang turut serta membiayai pelayanan, berpartisipasi sebagai mitra dalam pelayanan itu. Saya percaya bahwa Lukas sedang memberitahu kita bahwa para wanita ini yang menyertai Tuhan kita dan yang menolong membiayainya merupakan suatu bagian penting dari “tim” yang memproklamirkan kabar baik kerajaan Allah. Tuhan kita menyatakan hal tersebut seperti ini:

“Barangsiapa menyambut seorang nabi sebagai nabi, ia akan menerima upah nabi, dan barangsiapa menyambut seorang benar sebagai orang benar, ia akan menerima upah orang benar. Dan barangsiapa memberi air sejuk secangkir saja pun kepada salah seorang yang kecil ini, karena ia murid-Ku, Aku berkata kepadamu: Sesungguhnya ia tidak akan kehilangan upahnya dari padanya “ (Matius 10:41-42).

Jadi, mendukung seorang nabi dalam pelayanannya adalah ikut menerima upah dari pelayanannya. Mendukung seorang nabi adalah ikut dalam pelayanannya dan dalam upahnya.

(4) Adalah alkitabiah, dalambeberapa kasus, untuk didukung dalam pelayanan. Lukas telah memberitahu kita bahwa Yesus didukung dalam pelayanan-Nya oleh sekelompok wanita yang setia. Sudah pasti jika Tuhan kita bisa didukung, adalah alkitabiah untuk “misionaris-misionaris” lain (mereka yang memproklamirkan kabar baik) untuk didukung juga. Paulus menekankan ini dalam 1 Korintus pasal 9. Saya mengerti Injil Lukas mengindikasikan tiga bentuk utama dalam mendukung mereka yang melayani.

Pertama, orang-orang mungkin didukung dalam memproklamirkan Injil oleh mereka yang sebelumnya telah mendapat manfaat dari pelayananmereka. Ini adalah kasus dalam Lukas 8:1-3 sebagaimana saya memahaminya. Para wanita ini secara pribadi mendapat keuntungan dari pelayanan Tuhan kita kepada mereka, dan sekarang mereka mendukung pelayanan-Nya kepada orang-orang lain. Paulus didukung oleh orang-orang Makedonia, yang sebelumnya sudah ia layani ( bnd. Filipi 1:3-6; 4:10-13).

Kedua, orang mungkin didukung oleh mereka yang sedang dilayani mereka. Ketika Yerus mengutus 12 (Lukas 9:1-6) dan 72 (Lukas 10:1-12), Ia memberitahu mereka agar tidak membawa apa-apa. Itu karena mereka sedang dilayani orang-orang yang mereka datangi, dimana mereka tinggal dan melayani. Ke-12 dan 72 murid itu menyembuhkan dan mengusir roh-roh jahat. Sudah pasti kota-kota yang mereka datangi seharusnya senang menunjang para pengkhotbah dan pembuat-pembuat mukjizat ini. Sesungguhnya mereka adalah pelayan-pelayan “yang layak untuk diberi imbalan.”

Ketiga, beberapa orang menunjang diri mereka sendiri. Ketika orang-orang memusuhi Tuhan kita dan firman-Nya, Yesus berbicara kepada para murid tentang arti yang berbeda untuk ditunjang sementara mereka mengabarkan Injil:

Lalu Yesus berkata kepada mereka: “Ketika Aku mengutus kamu dengan tiada membawa pundi-pundi, bekal dan kasut, adakah kamu kekurangan apa-apa?” Jawab mereka: “Suatu pun tidak.” Kata-Nya kepada mereksa: “Tetapi sekarang ini, siapa yang mempunyai pundi-pundi, hendaklah ia membawanya, demikian juga yang mempunyai bekal; dan siapa yang tidak mempunyainya hendaklah ia menjual jubahnya dan membeli pedang. Sebab Aku berkata kepada kamu, bahwa nas Kitab Suci ini harus digenapi pada-Ku: Ia akan terhitung di antara pemberontak-pemberontak. Sebab apa yang tertulis tentang Aku sedang digenapi.” (Lukas 22:35-37).

Ketika para murid Tuhan sebelumnya pergi berkhotbah dan menyembuhkan, secara umum mereka diterima dengan baik. Namun sesudah penolakan terhadap Tuhan kita dan penyaliban, ini akan berbeda bagi murid-murid-Nya. Sekarang mereka terus pergi ke luar, mengabarkan Injil, namun kali ini siap sepenuhnya untuk mencukupi kebutuhan mereka sendiri. Sebagai akibatnya, mereka harus mencukupi kebutuhan mereka sendiri dalam dunia yang memusuhi yang mereka datangi. Karena berbagai kejahatan dan penganiayaan ( terutama para guru-guru palsu) Paulus menolak untuk menggunakan haknya untuk ditunjang oleh gereja, dan melayani tanpa upah. Sesungguhnya, bahkan Paulus bekerja dengan tangannya sendiri sehingga bisa mendukung orang-orang lain ( bnd. Kisah Para Rasul 20:34-35).

Metode terakhir tidak begitu populer sekarang ini. Tidak banyak orang yang mau mengotori tangannya dengan pekerjaan sehari-hari, pekerjaan yang biasa. Banyak yang menghendaki seseorang mendukung mereka dalam pelayanan mereka. Banyak orang yang minta orang-orang yang tidak mereka kenal, yang tak pernah mereka layani, untuk mendukung mereka dalam pelayanan. Saya tidak melihat dukungan jenis ini dalam Perjanjian Baru.

Kalau begitu kapan seharusnya orang didukung, oleh siapa, dan dalam situasi-situasi apa? Dari seluruh kitab Lukas saya percaya kita harus mengatakan bahwa ini akan berbeda bagi orang-orang yang berbeda, dan bahkan bagi orang yang sama, di bawah situasi-situasi yang berbeda. Saya percaya bahwa kita seharusnya didukung kalau tidak oleh mereka yang kita sudah layani atau mereka yang baru kita layani. Dan, kita seharusnya didukung hanya ketika kita memajukan Injil Yesus Kristus. Ada masa-masa ketika Paulus tidak mau menerima uang untuk pelayanannya karena praktek-praktek kasar guru-guru palsu. Ada masa-masa ketika Paulus berusaha mempraktekkan Injil dengan bekerja dengan tangannya sendiri, menunjang orang-orang lain. Dan ada masa-masa ketika Paulus menerima dukungan sehingga ia bisa mengabdikan dirinya sendiri untuk memproklamirkan kebenaran Injil. Apakah kita didukung atau tidak seharusnya ditentukan oleh ketentuan apakah Injil akan dilayani sebaik mungkin atau tidak dengan didukung atau menjadi seorang pendukung orang-orang lain dengan bekerja dengan tangan sendiri.Terlalu banyak orang dalam pelayanan menolak untuk memikirkan kedua pilihan tersebut,

(5) Mendukung pelayaan Injil melibatkan dukungan banyak orang. Para wanita yang melayani Tuhan kita tidak hanya mendukung Yesus – mereka mendukung seluruh tim pelayanan:

Perempuan-perempuan ini melayani rombongan itu dengan kekayaan mereka(Lukas 8:3).⁴

Ada banyak orang Kristen yang ingin mendukung pemimpin suatu pelayanan. Bagaimanapun juga, ia biasa tampil, suka mengeluarkan pendapat dan dinamis. Namun mereka tidak begitu berminat membayar sekretaris yang menerima telpon atau mengetik naskah-naskah khotbah, yang juga penting fungsinya. Ketika pelayanan Injil didukung tim penginjilan seharusnya didukung juga.

(6) Mendukung Injil melibatkan pekerjaan biasa. Saya yakin tidak begitu menarik untuk membeli selada, atau sayuran, atau daging, namun ini adalah bahan-bahan untuk membuat makanan. Sekarang ini, orang-orang Kristen tidak berminat untuk membayar sewa kantor, rekening PAM dan listik, atau pita printer. Semua urusan biasa ini perlu, bagaimanapun, dan membeli barang-barang tersebut sebagai suatu bagian dari pelayanan Injil adalah mendukung pelayanan, tak peduli tampaknya itu begitu biasa.

(7) Ia yang setia dalam perkara-perkara kecil akan setia dalam perkara-perkara besar. Kata-kata dari Tuhan kita ini menunjuk pada pelayanan dengan uang, dan kemudian melayani dengan cara-cara lain:

”Barangsiapa setia dalam perkara-perkara kecil, ia setia juga dalam perkara-perkara besar. Dan barangsiapa tidak benar dalam perkara-perkara kecil, ia tidak benar juga dalam perkara-perkara besar” (Lukas 16:10).

Dalam konteks bagian ini jelas bahwa uang adalah “perkara kecil” sementara lain-lain urusan adalah perkara-perkara yang lebih besar. Para wanita ini, yang setia mengikuti Tuhan kita di Galilea, dan memenuhi kebutuhan-kebutuhan kelompok tersebut, juga setia pada kaki salib dan di kuburan Tuhan kita. Kesetiaan mereka dalam perkara kecil yaitu uang menjadi kesetiaan mereka dalam perkara-perkara yang lebih besar di kemudian hari. Yudas, sebaliknya, tidak setia dalam perkara kecil yaitu uang, juga tidak setia dalam perkara-perkara yang lebih besar. Kesetiaan dalam urusan uang adalah penting, karena ini juga memimpin kepada kesetiaan dalam perkara-perkara yang lebih besar. Berinvestasi dalam pelayanan Injil menentukan dimana hati para wanita ini berada:

“Karena di mana hartamu berada, di situ juga hatimu berada” (Matius 6:21).

Peranan Wanita dalam Pelayanan

(1) Yesus meninggikan para wanita di atas status yang diberikan kepada mereka oleh masyarakat. Lukas adalah seorang pria yang memberikan perhatian yang lebih besar pada wanita dalam catatannya daripada penulis-penulis Perjanjian Baru lainnya.⁵ Sepanjang kehidupan dan pelayanan Tuhan kita, Yesus mengasihi dan menjunjung tinggil para wanita. Dalam seluruh Injil, para wanita diuraikan sebagai terang yang sangat menyenangkan.⁶

(2) Yesus memakai dan mendorong para wanita dalam pelayanan. Catatan Yesus mengenai wanita-wanita ini yang mengikuti Yesus dan mendukung kampanye di Galilea adalah penghargaan kepada mereka dan kepada pelayanan mereka. Ini memuji para wanita untuk kesetiaan mereka dan komitmen kepada Tuhan dan ini memberi nilai pada pelayanan-pelayanan mereka sebagai suatu kemitraan dalam memproklamirkan Injil.

(3) Yesus membedakanpelayanan kaum wanita dengan kaum pria. Yesus tidak memakai kaum wanita dalam pelayanan dengan cara-cara yang sama yang Ia gunakan terhadap pria. Ia tidak memilih 6 pria dan 6 wanita sebagai rasul-rasul; Ia memilih 12 pria. Ia tidak mengutus 36 pria dan 36 wanita dari kota ke kota (10:1ff.); Ia mengutus 72 pria. Yesus tidak mengutus kaum wanita untuk berkhotbah kepada orang-orang. Yesus menggunakan wanita dalam pelayanan, namun dalam suatu cara yang seluruhnya konsisten dengan prinsip-prinsip dan praktek-praktek rasul Paulus, prinsip-prinsip dan praktek-praktek yang dipandang sebagai “sempit” oleh beberapa kaum Injili dan kebanyakan lainnya. Yesus tidak memakai kaum wanita dalam pelayanan-pelayanan yang menyebabkan mereka mengajar atau memiliki otoritas di atas kaum pria.

(4) Yesus tidak mengizinkan budaya-Nya untuk mendiktekan cara-cara dimana wanita-wanita digunakan dalam pelayanan. Sekarang ini, beberapa orang Kristen dicobai untuk berpikir seperti ini: Yesus meninggikan wanita-wanita di atas budaya zaman mereka. Oleh karena itu orang-orang Kristen seharusnya terus mendorong hak-hak para wanita dan pelayanan yang melampaui standar-standar dan struktur-struktur masyarakat. Jika Yesus seorang “pembebas kaum wanita” pada zaman-Nya, gereja seharusnya membebaskan wanita sekarang ini.,

Mereka kehilangan poin tentang apa yang Yesus lakukan. Yesus tidak membiarkan budaya-Nya mendikte bagaimana wanita-wanita berfungsi dalam pelayanan. Dalam zaman Yesus, budaya-budaya menekan para wanita. Dalam zaman kita, budaya kita membebaskan wanita untuk berkembang tanpa membedakan di antara pria dan wanita dalam urusan pelayanan mereka dan fungsi mereka. Di gereja kita harus menaati perintah-perintah Allah, dan bukan budaya. Jadi, daripada menekan budaya dengan meninggikan wanita (seperti Yesus lakukan), gereja dipaksa untuk memegang teguh pendirian dan menolak memberikan para wanita jabatan dan fungsi yang sudah jelas tidak alkitabiah. Para wanita dilarang dalam Firman Tuhan untuk mengajar atau memimpin pria (1 Tim. 2:11-12), dan gereja harus taat, apakah budaya atau wanita menerima ini sebagai adil dan pantas atau tidak. Mengikuti Kristus sering berarti menolak budaya kita. Yesus tidak membiarkan budaya-Nya mendiktekan praktek-Nya, namun lebih menggunakan prinsip-prinsip ilahi. Kita harus melakukan seperti itu juga, apakah kita dipuji atau diejek karena taat. Dalam analisa akhir, kita tidak menghormati para wanita dengan memperlakukan mereka seperti pria. Kita menghormati mereka dengan memperlakukan mereka seperti seorang ciptaan istimewa Tuhan, dengan suatu pujian, bukan sebagai suatu peran yang bersaing dengan kaum pria.

(5) Kerohanian seseorang atau kepeduliannya terhadap Kristus tidak diukur oleh keunggulan, kuasa, atau posisi seseorang, namun oleh hati seseorang terhadap Allah dan pengabdian kepada-Nya. Alasan mengapa para pria dan wanita menuntut “hak” untuk memiliki posisi-posisi yang berkuasa dan kehormatan adalah karena kita berpikir bahwa kepedulian kita terhadap Tuhan diukur dengan status kita di hadapan manusia. Saya sedikit ragu-ragu bahwa para wanita yang Lukas sebutkan dalam teks kita lebih “rohani”, lebih cepat mengerti, daripada 12 murid. Para pria yang mengikuti Yesus ingin memanggil api turun terhadap musuh-musuh Tuhan; mereka ingin memperoleh kuasa dan kehebatan untuk diri mereka sendiri; mereka berdebat tentang siapa yang terbesar dalam kerajaan Allah; mereka gagal meraih pengertian-pengertian tentang apa yang Yesus katakan dan lakukan. Para wanita, sebaliknya, tampaknya lebih peka, lebih mengabdi pada ibadah murni pada Juruselamat, dan lebih lekas mengerti bahwa kematian Yesus menjadi nyata (karena itu, pengurapan Yesus untuk penguburan-Nya, oleh seorang wanita, tentu saja). Posisi dan kuasa tidak ada urusan dengan pengabdian mereka kepada Kristus dan akrabnya persekutuan mereka dengan-Nya. Jadi, “memiliki suatu pelayanan yang penting” tidaklah, dan tak pernah menjadi kekuatan yang mendorong dalam hidup wanita-wanita yang saleh ini. Mereka hanya ingin berada bersama-Nya, bahkan seandainya mereka sedang membasuh kaki-Nya. Mari kita juga berusaha memiliki pikiran seperti ini.

Izinkan saya untuk melakukan pengamatan terakhir. Teks ini adalah kesaksian ilahi pada fakta bahwa Tuhan mengenal mereka yang mengikuti Dia, dan Ia menghormati pengabdian mereka dan tindakan-tindakan pelayanan mereka. Apakah para pria memuji kita atau tidak, Tuhan akan memberi upah pada kesetiaan dan pengabdian kita kepada-Nya. Mari kita berusaha mendapatkan pujian-Nya, penghargaan-Nya, ucapan-Nya “baik sekali perbuatanmu, hai hambaku yang baik dan setia.”

¹ . T. Robertson berkomentar: “Kata ini berarti satu demi satu, berturut-turut, namun tidak ada data pasti mengenai waktunya, hanya bahwa peristiwa dalam 8:1-3 mengikuti 7:36-50.” A. T. Robertson, Word Pictures in the New Testament (Nashville: Broadman Press, 1930), II, p. 110.

² Lukas juga memberi informasi pada kita tentang mengutus 12 (9:1-6), dan kemudian 72 (10:1-12), dan lalu akhirnya, ia memberikan instruksi-instruksi Tuhan kita yang direvisi dalam 22:35-38.

³ Menurut dugaan saya murid-murid mendukung Yesus pada awalnya, ketika mereka masih bekerja ( misalnya dengan jala-jala mereka). Sekarang, murid-murid Yesus sedang bekerja dengan-Nya, dan karena itu tidak bisa menyediakan kebutuhan-kebutuhan materi kelompok tersebut. Memberi dukungan pada Yesus adalah sesuatu yang para wanita “bisa” lakukan – “bisa” dalam pengertian itu pantas, dalam pengertian mereka memiliki kekayaan untuk melakukannya, dan juga dalam pengertian bahwa mereka ingin melakukannya.

⁴ Seharusnya ini menjelaskan beberapa naskah Yunani memakai bentuk tunggal “Dia,” sudah pasti merupakan refleksi dari Matius 27:55-56 dan Markus 15:40-41. Bagaimanapun saya percaya bahwa seluruh tim didukung, dan bukan hanya Tuhan kita. Dalam mendukung “Dia” para wanita ini mendukung “mereka.”

⁵ “Para penginjil memberikan perhatian khusus kepada wanita-wanita dalam kisahnya tentang Yesus dan gereja mula-mula: Lukas 1:24ff., Elisabet (hanya dalam Lukas); 1:26ff., Maria ( hanya dalam Lukas); 2:36ff., Hana ( hanya dalam Lukas); 4:38ff., ibu mertua Simon; 7:11ff., janda di Nain ( hanya dalam Lukas); 7:36ff., wanita yang berdosa( hanya dalam Lukas); 8:2-3, para wanita yang melayani Yesus dan murid-murid-Nya ( hanya dalam Lukas); 8:43ff., perempuan yang sakit pendarahan ; 10:38ff., Marta dan Maria (hanya dalam Lukas); 13:10ff., perempuan yang bungkuk punggungnya dan tidak bisa berdiri tegak (hanya dalam Lukas); 15:8-10, perumpamaan tentang perempuan dengan dirham yang hilang (hanya dalam Lukas); 18:1-8, perumpamaan tentang janda ( hanya dalam Lukas); 21:1ff., perempuan yang memberi persembahan dari seluruh nafkahnya; 23:49,55, para wanita waktu penyaliban; 24:10-11, 22-23, wanita-wanita di kuburan; Kisah Para Rasul 1:14, wanita dan Maria sedang berdoa; 5:1ff., Safira; 6:1ff., para janda; 9:36ff., Dorkas; 12:12ff., Maria ibu Markus dan Rode; 16:14ff., Lidia ; 16:16ff., hamba perempuan yang disembuhkan; 17:12, perempuan-perempuan Yunani yang terkemuka yang percaya , 17:34, Damaris; 18:2, 18, 26, Priskila; 21:9, Keempat puteri Filipus; 23:16, anak saudara perempuan Paulus; 25:13, Bernike.” Charles H. Talbert, Reading Luke: A Literary and Theological Commentary on the Third Gospel (New York: The Crossroad Publishing Company, 1984), pp. 90,91.

⁶ “Betapa menantang dan menimbulkan inspirasi seharusnya bagi setiap wanita untuk memikirkan itu, sementara dalam keempat Injil di mana pun tak disebutkan tentang wanita yang bermusuhan dengan Yesus, ada sejumlah keterangan mengenai pelayanan dan tanda-tanda penghargaan dimana mereka seia sekata dengan Dia. Dengan banyak perhatian dan pengabdian yang setia mereka melayani Dia dengan harta milik mereka ( ayat 3)— kepada Yesus Kristus yang menjadi miskin sehingga kita dibuat kaya. Betapa suatu contoh pelayanan untuk diikuti oleh setiap wanita yang percaya kepada-Nya!” Norval Geldenhuys, Commentary on the Gospel of Luke, The New International Commentary on the New Testament Series (Grand Rapids: Wm. B. Eerdmans Publishing Company, 1975 [reprint]), p. 239.

English

19. Les Marques de Maturité (Genèse 18:1–33)

Introduction

J’ai grandi à la campagne et, quand j’étais jeune, j’aimais chasser. Nous, les gens de la campagne, étions toujours dérangés par ces gens des villes qui venaient chez nous pour tuer des cerfs, ceux qui venaient manger dans nos vergers et grignoter dans nos jardins toute l’année. J’ai entendu parlé d’un Tarzan des villes, qui ne connaissait pratiquement rien de la chasse, qui s’arrêta au magasin du village pour demander à quoi ils ressemblaient. Si vous avez des problèmes à croire ça, j’ai entendu parlé d’un fermier qui était si inquiet pour son troupeau de vache à la période de chasse, qu’il a vraiment peint sur ses vaches en grandes lettres, VACHE.

La perte d’une vache, pour un type de la ville, est pitoyable mais pas catastrophique. Toutefois beaucoup de Chrétiens qui poursuivent le but de la maturité, n’en comprennent pas les marques. Certains croient que c’est dans la connaissance, pendant que d’autres égalent ça avec une expérience particulière ou en suivant quelques sortes de règles ou en appliquant des formules. Pendant que la connaissance et l’expérience sont importantes, elles ne sont pas, par elles-mêmes, les marques après lesquelle nous devons courir.

Dans notre étude de la vie d’Abraham, nous l’avons trouvé à marée basse dans le chapitre 16. Là, pressé par sa femme, la foi d’Abram a momentanément faillit et il a essayé de produire par des efforts humains ce que Dieu lui avait promit. Agar a eu un enfant, mais pas l’enfant de la promesse. Le résultat ne fut que des cœurs brisés pour Abram, Saraï et Agar à cause de leur péché. Pour l’instant la Bible nous informe, treize ans s’étaient passés avant que Dieu parla de nouveau à Abram. Alors, dans le chapitre 17 de Genèse, Dieu a brisé Son silence, réitéra Son alliance avec Abraham et promit la naissance d’un enfant par Sara dans un an.

En contraste du chapitre 16, le chapitre 18 est un chapitre marqué par la marée haute pour la vie d’Abraham. Pendant que sa foi n’était pas sans faiblesse, elle avait grandit. Ses attitudes et actions servent comme un exemple de mûrissement de la foi. La description de la foi d’Abraham que l’on trouve dans le chapitre 18 fournit une toile de fond pour l’échec de Loth dans le chapitre 19, les semences qui ont été semées dans le chapitre 13. Cette histoire, nous la gardons pour la prochaine leçon, mais le contraste entre les deux hommes dans ces deux chapitres est clairement remarqué.

Alors regardons Abraham de plus près et les marques de sa maturité comme elles sont dans le chapitre 18 de Genèse.

Le Trio Céleste et l’Hospitalité d’Abraham (18:1-8)

Bien que cela ne soit pas la première apparition du Seigneur à Abraham, elle est certainement unique. Auparavant, Dieu avait parlé directement (12:1-3 ; 13:14-17), à travers un porte-parole (14:19-20), par une vision (15:1) et dans une apparition, qui a pu être accompagnée avec gloire et splendeur (17:1). Maintenant, Dieu vient à Abraham apparaissant comme un homme ordinaire, accompagné par deux autres qui éventuellement sont identifiés comme étant des êtres angéliques (comparez 18:2,22 ; 19:1). On ne nous dit rien qui pourrait distinguer ces trois « voyageurs » d’autres :

« L'Eternel apparut à Abraham près des chênes de Mamré. Abraham était assis à l'entrée de sa tente. C'était l'heure de la forte chaleur.

Il regarda et aperçut soudain trois hommes qui se tenaient à quelque distance de lui. » (Genèse 18:1-2a)

Abraham, d’une façon typiquement orientale, s’assoit près de la porte de sa tente dans la chaleur de la journée. Ceux d’entre nous à Dallas, après 40 jours de plus de 40 degrés, connaissons les effets du soleil à midi. L’heure de la journée a rendu le besoin d’hospitalité encore plus grand, car ces invités seraient assoiffés et battus par la chaleur. L’hospitalité d’Abraham serait testée, car sa « sieste » doit s’arrêter pour qu’il puisse servir ses invités.

Bien qu’une telle hospitalité soit toujours une part de la culture orientale, le zèle d’Abraham pour son devoir est évident :

« Dès qu'il les vit, il courut à leur rencontre depuis l'entrée de sa tente et se prosterna jusqu'à terre.

---Mes seigneurs, leur dit-il, faites-moi la faveur de ne pas passer près de chez votre serviteur sans vous arrêter!

Permettez-moi d'aller chercher un peu d'eau pour que vous vous laviez les pieds, puis vous vous reposerez là sous cet arbre.

Je vous apporterai un morceau de pain et vous reprendrez des forces avant de poursuivre votre chemin puisque vous êtes passés si près de chez votre serviteur.
Ils répondirent:
---Très bien, fais comme tu as dit!

Abraham se dépêcha d'entrer dans sa tente et de dire à Sara:
---Pétris vite trois mesures de fleur de farine, et fais-en des galettes.

Puis il courut au troupeau et choisit un veau gras à la chair bien tendre, il l'amena à un serviteur qui se hâta de l'apprêter.

Il prit du fromage et du lait avec la viande qu'il avait fait apprêter, et les apporta aux trois hommes. Abraham se tint auprès d'eux pendant qu'ils mangeaient sous l'arbre. » (Genèse 18:2b-8)

Le devoir d’Abraham n’a été fait d’aucune façon négligente ni fortuite. Il avait minimisé les ingrédients et le temps qu’il faudrait pour les préparer – un peu d’eau, un morceau de pain, une petite attente et un moment pour laver leurs pieds. Mais ce qui a été servi était un repas somptueux. Une grande quantité de pain a été fraîchement cuite au four¹⁷¹; Un veau de choix avait été tué et préparé, du lait caillé et du lait frais ont été servit. Ce n’était pas un simple repas ! Et Abraham a refusé de s’asseoir avec ses invités, mais est resté debout pour les servir.¹⁷²

Nous aurions tous joyeusement prépare un tel repas de fête si nous avions su l’identité des invités, mais il est à peu près certain qu’Abraham ne le savait pas encore. Pas de doute, l’auteur d’Hébreux parlait de ça quand il a écrit :

« Ne négligez pas de pratiquer l'hospitalité. Car plusieurs, en l'exerçant, ont accueilli des *anges sans le savoir. » (Hebreux 13:2)

Quel spectacle ça a du être ! Abraham, attendant et servant ces visiteurs célestes, ignorant de leurs identités. Au même moment, derrière et dessous étaient les villes de Sodome et Gomorrhe avec émeutes et orgies, profitant de leur dernier jour de la saison de péchés, et Loth quelque part au milieu de tout ça, et pourtant ignorant de ce que ce jour amènerait.

La Promesse de Dieu Confirmée, Pourtant Questionnée (18:9-15)

Il n’est dit nulle part le moment précis quand Abraham réalisa que ses visiteurs n’étaient pas de ce monde, mais nous savons que par le verset 27, ce fait était connu.

Je crois que la promesse, réitérée dans les versets 9-15, a identifié ces invités en les reliant avec la révélation du chapitre 17.

« Après cela, ils lui demandèrent:
---Où est Sara, ta femme?
---Elle est là dans la tente, leur répondit-il.

Puis l'Eternel lui dit:
---L'an prochain, à la même époque, je ne manquerai pas de revenir chez toi, et ta femme Sara aura un fils.
Derrière lui, à l'entrée de la tente, Sara entendit ces paroles.

Or, Abraham et Sara étaient tous deux très âgés et Sara avait depuis longtemps dépassé l'âge d'avoir des enfants.

Alors Sara rit en elle-même en se disant:
---Maintenant, vieille comme je suis, aurais-je encore du plaisir? Mon mari aussi est un vieillard.

Alors l'Eternel dit à Abraham:
---Pourquoi donc Sara a-t-elle ri en se disant: «Peut-il être vrai que j'aurai un enfant, âgée comme je suis?»

Y a-t-il quoi que ce soit de trop extraordinaire pour l'Eternel? L'an prochain, à l'époque où je repasserai chez toi, Sara aura un fils.

Saisie de crainte, Sara mentit:
---Je n'ai pas ri, dit-elle.
---Si! tu as bel et bien ri, répliqua l'Eternel. » (Genèse 18:9-15)

C’était la coutume de ces jours, comme dans certaines cultures aujourd’hui, que les femmes ne soient pas vues, ne faisant pas parties de la célébration pendant que les invités masculins étaient divertis. Sara préparait le pain dans la cuisine (verset 6), et maintenant elle restait à l’intérieur de la tente pendant qu’ils mangeaient. Pendant qu’elle restait soigneusement hors de vue, elle était curieuse. Il se peut qu’elle ait jeté un coup d’oeil entre les rabats de la tente, bien que cela ne soit pas dit. Néanmoins, elle avait une oreille collée « au mur », désirant entendre la conversation dehors. Je doute qu’aucun d’entre nous ne puisse non plus éviter une telle tentation.

Quand Abraham a été demandé où Sara était, il a répondu qu’elle était dans la tente. Le Seigneur alors assura Abraham que Sara aurait un fils l’année suivante. La substance de cette promesse était peu différente de celle révélée auparavant, enregistrée dans le chapitre 17 (versets 19,21). Pour Abraham, cela a du confirmer l’identité de ses invités.

Il semble qu’Abraham a soit oublié de mentionner cette promesse précédente à Sara ou il a manqué de la convaincre de sa certitude. Je crois que les paroles de notre Seigneur étaient plus pour le bénéfice de Sara que pour celui d’Abraham. Il était vital qu’elle aussi ait foi en la promesse de Dieu.

La réponse de Sara différa très peu de celle de son mari,

« Alors Sara rit en elle-même en se disant:
---Maintenant, vieille comme je suis, aurais-je encore du plaisir? Mon mari aussi est un vieillard.» (Genèse 18:12)

Humainement parlant, un enfant était hors de question pour tous les deux, Abraham et Sara. Leurs rires, je crois, étaient une combinaison de surprise, choc, joie absolue et incrédulité. Comment une telle chose pourrait-elle arriver ? Néanmoins même dans un moment si absurde, Sara a pensé à son mari avec respect.¹⁷³ Quelqu’un pourrait se demander si le rire de Sara n’a pas été entendu dehors. L’omniscience l’aurait su, mais ce n’a pas du être nécessaire.

Remarquez qu’une réprimande douce est dirigée tout d’abord, à Abraham, pas Sara.

«Alors l'Eternel dit à Abraham: ---Pourquoi donc Sara a-t-elle ri… » (Genèse 18:13).

Est-ce qu’Abraham avait déliberement oublié de raconter la promesse de Dieu à Sara ? Sa foi était-elle si faible qu’il ne pouvait pas convaincre sa femme ? D’une manière ou d’une autre, il doit rendre compte de la réponse de sa femme. Je trouve très intéressant que la réponse de Sara reflète celle d’Abraham. Il a fournit l’exemple pour elle.

Les paroles de notre Seigneur parlent aussi fortement aux Chrétiens aujourd’hui qu’elles ont parlées à Abraham, «Y a-t-il quoi que ce soit de trop extraordinaire pour l'Eternel? » (Genèse 18:14a)

Voilà le problème fondamental. La seule raison d’une telle incrédulité est le manque de comprehension de l’envergure de l’abilité de Dieu de travailler en et à travers nous.

L’autre coté de la pièce est cela : si le fait d’avoir un fils n’était pas impossible, la gloire d’un tel miracle n’aurait pas été donnée à Dieu. Le retard de la naissance d’Isaac était destiné à avoir besoin de, et à nourrir, la foi d’Abraham et Sara.

En plus de rassurer Abraham et (peut-être) d’informer Sara de la naissance promise de l’enfant, les paroles du Seigneur dans les versets 10 et 14 servent à confirmer l’identité du troisième invité, le Seigneur Lui-Même. Dans le chapitre 17, le Seigneur avait promit à Abraham un enfant par Sara à la première personne (17:15-16,19,21). Dans le chapitre 18, la promesse est déclarée de nouveau à la première personne (versets 10,14). En plus, ce « visiteur » était capable de connaître les pensées les plus profondes de Sara, quand elle a rit en elle-même dans la tente (verset 13). Aucunes questions ne restent concernant l’identité de ces trois voyageurs.

Sara semble être sortie de la tente quand Abraham a été questionné concernant l’incrédulité de Sara. Ayant peur, elle a nié rire. D’une façon intéressante, elle n’a pas nié ses pensées, exposées par le Seigneur. Sa dénégation a été rapidement mise de coté, jugée fausse.

Le But de Dieu Confié à Abraham (18:16-21)

L’hospitalité d’Abraham a été un acte magnifique de générosite chrétienne, mais ce n’est pas (a mon avis) la plus haute expression de service chrétien dans ce chapitre. Le point culminant de la vie spirituelle d’Abraham a été vu dans son intercession avec le Seigneur pour sauver les vertueux à Sodome.

Certains pourront conclure que le sauvetage des vertueux était le résultat de la pétition fervente d’Abraham. Je ne pense pas, aussi noble que ses efforts furent. Je crois que Dieu a exprès révélé ses intentions de juger ces villes pour pousser Abraham à prier une prière d’intercession. Le récit, je crois, le confirmera.

Le Seigneur et les deux anges s’en vont vers Sodome, escortés jusqu'à mi-chemin par Abraham. Il semblerait que le Seigneur se tourna vers les deux anges et demanda, presque sans attendre une réponse,

« ---Cacherai-je à Abraham ce que je vais faire?

Il deviendra l'ancêtre d'une grande et puissante nation et une source de bénédictions^[^g] pour tous les peuples de la terre.

Car je l'ai choisi pour qu'il prescrive à ses descendants et à tous les siens après lui de faire la volonté de l'Eternel, en faisant ce qui est juste et droit; ainsi j'accomplirai les promesses que je lui ai faites. » (Genèse 18:17b-19)

L’intimité de la relation entre Dieu et Abraham était la motivation pour Dieu de divulguer Ses buts pour Sodome. De plus, l’Alliance avec Abraham fournissait la fondation sur laquelle cette relation était basée. Dans le verset 19, la nécessité pour la foi d’Abraham d’être communiquée et d’être continuée par ces descendants est accentuée. ¹⁷⁴ Pendant que les buts de Dieu seront réalisés, Ses peuples seront responsables pour obéir Ses commandements.

La perversité de Sodome et Gomorrhe est tout l’opposé de la fidélité des descendants d’Abraham.

« Alors l'Eternel dit à Abraham:
---De graves accusations contre Sodome et Gomorrhe sont montées jusqu'à moi: leur perversité est énorme.

Je veux y descendre pour voir si leur conduite est vraiment conforme à ce que j'entends dire. Et si ce n'est pas le cas, je le saurai. » (Genèse 18:20-21)

Les versets 20 et 21décrivent dramatiquement le péché de Sodome et Gomorrhe et la réponse vertueuse d’un Dieu Sacré. Le péché de la ville est si grand qu’il crie pratiquement au ciel pour le châtiment (verset 20). L’intérêt personnel et l’attention concentrée de Dieu sont décrits comme « descendant »¹⁷⁵ pour confronter le problème. Le texte ne veut pas saper l’omniscience de Dieu, car Dieu sait tout. Dieu n’est pas « descendu » pour apprendre les faits, mais pour prendre un intérêt personnel et les corriger. Abraham discerna que Dieu allait détruire la ville, bien que cela n’ait pas été clairement dit.

Abraham intercède avec Dieu pour Sodome (18:22-33)

Les deux anges sont allés vers sodome, laissant notre Seigneur et Abraham seuls, dominant la ville (19:27,28). En parlant avec révérence, Abraham manifesta une audace jamais vue auparavant.

« Il s'approcha et dit:
---Vas-tu vraiment faire périr le juste avec le coupable?

Peut-être y a-t-il cinquante justes dans la ville; vas-tu aussi les faire périr? Ne pardonneras-tu pas à la ville à cause de ces cinquante justes qui sont au milieu d'elle?

Tu ne peux pas faire cela! Tu ne peux pas traiter de la même manière le juste et le coupable et faire mourir le juste avec le *méchant! Toi qui juges la terre entière, n'agirais-tu pas selon le droit ? » (Genèse 18:23-25)

Sans aucun doute, l’inquiétude primaire d’Abraham était pour Loth et sa famille. Bien que cela ne soit pas dit clairement, c’est implicite (19:27-29). Son appel est basé sur la justice de Dieu. La justice ne permettrait pas les vertueux de souffrir le châtiment qui était du aux pervers (verset 25). Abraham appela à épargner Sodome, pas autant pour sauver la ville ou les pervers, mais pour épargner Loth.¹⁷⁶ Néanmoins, il est possible qu’Abraham ait espéré qu’avec Loth épargné avec les pervers, qu’ils seraient venus à connaître Dieu en leur temps.

Nous devons admettre qu’Abraham présenta son argument avec force, mais je ne crois pas que cela soit la raison pour laquelle Dieu lui assura que sa pétition serait honorée.

L’approche qu’Abraham prit avec Dieu était que, certainement, IL ne pourrait pas traiter les vertueux de la même façon que les pervers. Alors un appel fut fait d’épargner les pervers et les vertueux s’il y avait un nombre suffisant de vertueux. Une fois honorée, le marchandage commença à propos de combien de gens vertueux seraient suffisant pour sauver la ville.

Dieu fut d’accord d’épargner la ville si 50 gens vertueux pouvaient être trouvés (verset 26). Abraham a du douter qu’un tel nombre puisse être trouvé, alors il commença à plaider pour un nombre plus petit.

« Abraham reprit:
---Je ne suis que poussière et cendre, et pourtant j'ai osé parler à mon Seigneur.

Peut-être que des cinquante justes, il en manquera cinq. A cause de ces cinq hommes en moins, vas-tu détruire toute la ville?
Dieu répondit:
---Non, je ne la détruirai pas si j'y trouve quarante-cinq justes. » (Genèse 18:27-28)

Abraham tourna ses mots éloquemment dans ces versets. Une promesse avait été faite concernant 50 gens vertueux. La question maintenant était si ce nombre était ferme. Abraham testa cela en réduisant le nombre de cinq. Remarquez qu’il a utilisé ses mots d’une telle façon que la destruction, qui allait tomber sur Sodome avec 45 vertueux, condamnait les 45 à cause de l’absence de cinq citoyens vertueux. Parce qu’il en manquait cinq, les 45 allaient être détruits. Dieu lui a accordé sa demande, mais pas à cause de son éloquence verbale.

A partir de là, Abraham fut encouragé d’essayer de réduire plus le minimum nombre de gens vertueux requis pour épargner Sodome. En premier c’était 40, puis 30, puis 20, et finalement 10. On soupire presque de soulagement ici, car quelqu’un pourrait avoir peur que Dieu perde patience avec Abraham. Personnellement je crois que Dieu était touché par la compassion et le cœur d’Abraham. Cela n’était pas du tout une pétition intéressée, mais une intercession pour les autres.

Pourquoi Abraham s’est-il arrêté à dix ? Pourquoi n’aurait-il pas continué jusqu'à cinq ou même un ? Certains peuvent penser qu’il n’a pas osé pousser plus loin Dieu le Père. C’est peut-être ça, mais je ne crois pas qu’Abraham aurait arrêté avant d’être totalement sûr que Loth et sa famille étaient en sécurité de la furie de Dieu.

Le nombre dix aurait du fournir la protection de Loth avec une marge de sécurité. Après tout, il semblerait que la famille de Loth seule était assez grande pour arriver à ce nombre. Avec Loth et sa femme, ses deux filles pas mariées, ses filles mariées et beau-fils, et peut-être fils aussi (Genèse 19:12), dix personnes vertueuses pouvaient certainement être trouvées. Abraham sembla satisfait, et peut-être, aussi d’autres étaient venus à connaitre Dieu par le témoignage de Loth.

Nous savons par le chapitre 19 que les espoirs d’Abraham excédaient la réalité. Cela aurait fini en tragédie s’il n’y avait pas eu cette vérité divine : la grâce de Dieu excède toujours ce que nous attendons. En dernier, il y avait trois personnes vertueuses à Sodome, Loth et ses deux filles. Certains pourraient questionner la vertu des filles, connaissant leurs actions dans le chapitre prochain. Malgré tout, Dieu s’est souvenu de la pétition d’Abraham. Bien qu’IL n’ait pas épargné la ville de Sodome, IL a épargné les gens vertueux. IL est capable et veut faire bien plus que ce que nous LUI demandons ou pensons. C’est ce que les Ecritures Saintes nous disent autre part (Ephésiens 3:20).

Conclusion

Ce passage nous donne un aperçu dans la maturité chrétienne. Comme nous regardons une fois de plus à ces versets, plusieurs marques de maturité semblent émergées.

(1) Le Chrétien mature devient moins dépendant des manifestations spectaculaires de Dieu et plus engagé dans une relation quotidienne plus intime.

Auparavant, Dieu s’était révélé à Abraham en plus de splendeur et de gloire. Cette fois, Dieu n’aurait pas été connu, excepté à travers quelqu’un qui l’avait connu avant et les yeux de la foi. Dieu était connu par Ses promesses, Sa parole, plutôt que par Sa présence spectaculaire ou Sa splendeur.

Existe t-il une relation plus intime que celle de partager un repas avec Dieu ?

« Quand ce fut l'heure, Jésus se mit à table, avec les *apôtres.

Il leur dit:
---J'ai vivement désiré célébrer cette Pâque avec vous avant de souffrir. » (Luc 22:14-15)

« Il se mit à table avec eux, prit le pain et, après avoir prononcé la prière de bénédiction, il le partagea et le leur donna.

Alors leurs yeux s'ouvrirent et ils le reconnurent... mais, déjà, il avait disparu. » (Luc 24:30-31)

« Voici: je me tiens devant la porte et je frappe. Si quelqu'un entend ma voix et ouvre la porte, j'entrerai chez lui et je dînerai avec lui et lui avec moi. » (Apocalypse 3:20)

Est-ce surprenant qu’un des moments les plus important de la semaine d’un Chrétien est l’association avec son Seigneur à Sa table (1 Corinthiens 11:23-26) ? Nous ne devrions pas toujours chercher à trouver Dieu dans le spectaculaire, mais dans les affaires les plus routines de la vie (1 Rois 19 :11-14). Voilà le signe de la maturité.

Je crois que nous voyons cela illustré dans le mariage. Quand nous trouvons « la femme de nos rêves », nous voulons l’emmener dans les meilleurs restaurants ou faire des choses excitantes. Tôt ou tard, nous réalisons que nous avons autant de plaisir marchant dans le parc ou étant assis sur la terrasse ou sur le porche. Le frisson n’est pas dans l’endroit ou dans l’activité, mais dans l’intimité partagée entre deux personnes amoureuses dans tout ce que nous faisons. C’est la même chose avec la maturité chrétienne.

(2) La maturité chrétienne déplace notre attention de nous-même vers les autres.

Loth était celui qui, continuellement, ne pensait qu’à lui-même. L’heure la plus brillante d’Abraham dans ce chapitre était dévouée à servir les autres. Premièrement dans l’hospitalité donnée à ces « étrangers », et puis dans l’intercession qu’il a faite pour Sodome. L’amour de Dieu doit se refléter pour l’intérêt des autres (Matthieu 23 :37-39).

(3) La maturité chrétienne balance l’activité et la passivité.

Dans cette étude de Genèse, auparavant, nous avons parlé du problème de quand travailler et quand attendre. Il y a des périodes à être actifs et d’autres à être passifs. Abraham n’aurait pas du aller en Egypte quand la famine a frappé Canaan. Abraham n’aurait pas du imaginer une histoire pour protéger sa vie en mentant. Abraham a été passif en suivant le plan de Sara pour produire un fils.

Dans les versets 1-8, Abraham était actif en offrant l’hospitalité aux trois étrangers, et de bons droits. C’était quelque chose qu’il pouvait et aurait du faire. En ce qui concerne Sodome, certains pourraient avoir eu tendance à être passif. Dieu a parlé ; la ville devait être détruite ; qu’est-ce qu’Abraham pouvait faire ? Il pouvait faire ce que vous et moi pouvons faire quand on ne peut faire rien d’autre – prier. Rien n’est au-delà de la capacité de Dieu de réaliser (18:14). Si Abraham demandait selon la volonté et le caractère de Dieu, rien ne serait impossible. Quand une situation est au-delà de notre contrôle, elle n’est pas au-delà du contrôle de Dieu. Les Chrétiens matures sont ceux qui n’hésitent pas à demander l’aide de Dieu quand les circonstances sont noires.

Cela, bien sur, ne doit pas impliquer que nous ne devons prier que dans des situations impossibles. Nous devrions toujours prier. Mais les Chrétiens matures prient avec la certitude que Dieu agira selon Son caractère, et avec un pouvoir infini, et répondant à nos demandes. Quand nous sommes impotents, nous ne sommes pas désespérés, car

« Quand un juste prie, sa prière a une grande efficacité. » (Jacques 5:16).

(4) Les Chrétiens matures regardent la prophétie comme un stimulant à la prière diligente et au service, pas une question de pure curiosité intellectuelle.

Bien trop souvent aujourd’hui, les Chrétiens sont fascinés par la prophétie comme si c’était un jeu de chatouiller notre cerveau plutôt que de toucher nos coeurs. Les buts prophétiques de Dieu sont donnés pour inciter les hommes à agir. C’est la réponse d’un Chrétien mature (Daniel 9 ; 2 Pierre 3:11-12).

(5) Les Chrétiens matures comprennent clairement deux vérités éternelles: la grandeur de Dieu, et la bonté de Dieu.

Ces vérités soutiennent le chapitre 18 of Genèse. La première est trouvée dans la question de notre Seigneur dans le verset 14, «Y a-t-il quoi que ce soit de trop extraordinaire pour l'Eternel ? » La deuxième est la base pour l’intercession d’Abraham dans le verset 25, « Toi qui juges la terre entière, n'agirais-tu pas selon le droit ? »

La première vérité réprimande l’inquiétude et le manque de prières, « Car rien n'est impossible à Dieu. » (Luc 1:37). Chaque fois que nous nous inquiétons à propos de l’avenir, nous rejetons la vérité que Dieu est Tout-Puissant.

La deuxième vérité fournit une réponse pour les problèmes les plus angoissants et difficiles. Le Dieu Qui est Tout-Puissant est aussi aimant, tendre, juste, charitable, etc. Le pouvoir infini est joint avec la pureté infinie.

Notre premier et seul fils mourut à 3 mois et demi. Plusieurs années plus tard, quand j’étais au séminaire, la question de ce qui arrive aux nourrissons qui meurent fut posée en classe. Plusieurs passages furent suggérés, mais certains ne les ont pas trouvés suffisant. Finalement, j’ai partagé l’assurance que nous avons trouvée quand nous avons perdu notre fils. Bien qu’il fut réconfortant d’avoir les Ecritures vers lesquelles nous tourner, nous n’avions pas besoin d’un texte pour répondre à toutes nos questions. Dieu est bien plus grand que tout ce qui est révélé sur lui dans les Ecritures. Le Juge de toute la terre traitera tout justement. C’était notre confiance. N’avez-vous jamais perdu un de vos proches dont vous doutiez le salut ? Il y a-t-il des problèmes et des circonstances que vous ne comprenez pas ? Alors, reposez-vous dans cela : notre Seigneur est Tout-Puissant ; rien n’est impossible pour LUI. Et en plus, ce pouvoir est toujours utilisé en justice, vérité, pitié, et amour. Quel réconfort ! Quel encouragement pour prier !

(6) Finalement, la maturité chrétienne est vue quand nos pensées sont comme celles de Dieu.

Abraham n’a pas changé l’opinion de Dieu. Il l’a démontrée. Dieu n’a pas soudainement changé Ses buts ; Il informa Abraham de Ses buts pour qu’IL puisse montrer Sa pitié, Sa justice et Sa compassion. La révélation des activités de Dieu à Sodome et Gomorrhe a été donnée pour que la foi d’Abraham puisse être manifestée dans cet acte magnifique d’intercession. Parce qu’Abraham connaissait Dieu si bien, il savait qu’IL ne détruirait pas les pervers et les justes ensemble. La maturité est quand nos pensées et nos actions deviennent plus comme celles de Dieu.

« Ainsi nous parviendrons tous ensemble à l'unité dans la foi et dans la connaissance du Fils de Dieu, à l'état d'adultes, à un stade où se manifeste toute la plénitude qui nous vient du Christ. » (Ephésiens 4:13)

De peur que nous ne commencions à nous sentir coupables à la réalisation que nous n'avons pas des qualités d'Abraham, sans parler de notre Seigneur, nous devons nous souvenir que ce processus de mûrissement a pris beaucoup d'années. Gardons à l’esprit qu'Abraham va bientôt faire une autre erreur sérieuse. Néanmoins, continuons vers la maturité, dans la force de Dieu.

¹⁷¹“In the Orient bread is never prepared at any other time than immediately before it is eaten. So bread must be prepared by Sarah for these guests. Though the guests number only three, the simple food offered will be presented in lavish abundance. “Three measures” have been computed to make four-and-a-half pecks (Skinner). What is left over can be disposed of with ease by the servants of so large an establishment as the one Abraham had.” H. C. Leupold, Exposition of Genesis (Grand Rapids: Baker Book House, 1942), I, p. 538.

¹⁷² “The idiom ‘stand by,’ (‘madh ‘al), implies to stand by to be of service, and could even be rendered ‘and he served them.’ Cf. I Sam. l6:22; I Kings l:2; I Kings l7:l, in the expression ‘stand before.’” Ibid, p. 539.

¹⁷³ Cf. I Peter 3:6.

¹⁷⁴ Cf. Psalm 132:11,12.

¹⁷⁵ We should first realize that Abraham’s tent was pitched on a high place which overlooked the valley in which Sodom and Gomorrah were located (cf. 19:27,28). In this sense the two angels ‘went down’ to Sodom and Gomorrah. I do not believe that this is the primary meaning of our Lord’s words here, “I will go down now and see if they have done entirely according to its outcry, which has come to Me; and if not, I will know” (Genesis 18:21). First of all, only the two angels actually entered Sodom, not our Lord (cf. l9:1ff). Also, there was no need for God to inspect Sodom in order to learn the facts. God’s omniscience has no limits created by distance. The solution to this problem is found (to my satisfaction) in the other uses of the expression ‘to go down.’ In Genesis 11:5,7 it is used of God’s involvement with Babel and the confusion of languages. In Exodus 3:8 it spoke of God’s intervention in Egypt to deliver His people. In all these instances ‘to go down’ conveys the idea of ‘becoming personally involved’ or of ‘personal intervention.’ This God did, without physically entering Sodom, Babel, or Egypt.

¹⁷⁶ Initially all the cities of the valley were to be destroyed (cf. 19:17, 20-21,25). God spoke to Abraham of the judgment of Sodom and Gomorrah (18:20). But Abraham appealed only for Sodom, ‘the city’ (18:24,26,28).

20. De Membre du Conseil Municipal à Homme des Cavernes : « Quelle Différence Peut Faire un Jour» (Genèse 19:1–38)

Introduction

Il y a plusieurs semaines, j’étais dans l’Etat de Washington rendant visite à un de nos amis qui était aussi du Texas. Nous étions près d’un lac où mes parents vivent, admirant une végétation luxuriante, des sapins magnifiques, et profitant de températures fraîches. D’un air pensif, mon ami se tourna vers moi et me demanda, « Dis-moi encore, pourquoi veux-tu retourner à Dallas ? »

Je suppose que la plupart d’entre nous pensons considérablement au fait de sortir la ville, loin des hauts indices de la criminalité, des gens et de la pollution, des vues malséantes, des sons et des odeurs, des foules et de la congestion. Récemment, il semblerait y avoir une tendance de « retour à la campagne » dans l’esprit des gens. Certains penseraient même que quitter les villes serait biblique.

Jusqu'à présent dans le Livre de Genèse, la ville n’a pas été vue sous le meilleur angle. Caïn a battit sa première ville, Hénoc, et cela après avoir était dit qu’il serait un vagabond et un fugitif (Genèse 4:12,17). En dépit du fait que l’homme avait été commandé de peupler la terre (9:7), l’humanité déchue s’est recroquevillée sur elle-même et commença à construire la ville de Babel avec sa tour (11:4). Abraham a été appelé à quitter la vie urbaine pour vivre une vie de voyageur.

Et maintenant Loth, qui a choisi de vivre à Sodome, va presque tout perdre : sa femme et sa famille, son honneur, et tout ce pour quoi il a travaillé. Abraham, vivant loin des villes de la plaine, regarde avec du chagrin pendant que cette destruction tomba sur les villes (19:27-29). Est-ce que cela ne veut pas dire que la séparation implique fuir la ville ? Certains pensent ça. Mais la chute de Loth n’est pas arrivée dans la perversion et la société séculaire de Sodome, mais dans une grotte retirée. Le problème n’était pas en fait avec la ville, mais avec l’âme. Genèse 19 nous permet de mettre la question de la séparation dans la bonne perspective.

Le 19ème chapitre est peut-être la partie la plus tragique de ce Livre car elle décrit la destruction d’une ville. Pire encore, elle décrit la chute d’un saint. Si cela n’avait pas été pour les mots de l’Apôtre Pierre, nous n’aurions jamais su avec certitude que la personne pitoyable, connue par le nom de Loth, était un vrai croyant :

« Il a délivré Loth, cet homme juste qui était consterné par la conduite immorale des habitants débauchés de ces villes.

Car, en les voyant vivre et en les entendant parler, cet homme juste qui vivait au milieu d'eux était tourmenté jour après jour dans son cœur intègre, à cause de leurs agissements criminels. » (2 Pierre 2:7-8)

Si nous voulons être francs les uns avec les autres, nous devons admettre que dans l’église de Jésus Christ, les « Loths » dépassent de beaucoup les « Abrahams ». Si nous voulons dire la vérité, nous devrions dire que dans nos propres vies il y a beaucoup plus de Loth qui est visible en nous que de l’ami de Dieu, Abraham. Si cela est vrai, alors la description de la destruction de Loth contient un avertissement pour chaque vrai Chrétien. Nous devons approcher ce passage avec précaution, et en priant, si nous voulons apprendre les leçons de Loth par la littérature plutôt que par la vie.

Hospitalité Contre Homosexualité (19:1-11)

« Le soir, les deux anges arrivèrent à Sodome. Loth était assis à la porte de la ville. En les voyant, il se leva pour aller à leur rencontre et se prosterna face contre terre.

Il leur dit:
--- S'il vous plaît, mes seigneurs, acceptez de faire un détour et de venir loger dans la maison de votre serviteur. Vous pourrez vous y laver les pieds, et vous y passerez la nuit, avant de poursuivre votre route.
--- Non, lui répondirent-ils, nous passerons la nuit sur la place.

Mais Loth insista tant qu'ils finirent par accepter de se rendre dans sa maison. Il leur fit préparer un bon repas et cuire du pain sans levain et ils se mirent à manger. » (Genèse 19:1-3)

Les deux anges arrivèrent à Sodome dans la soirée. Loth, qui était assit à la porte de la ville, les identifia comme des étrangers, mais pas comme messagers de destruction. Puisque les anciens de la ville étaient assis comme juges aux portes de la ville (Job 29:7-12), il n’est pas improbable que Loth, sur plusieurs années, ait gagné proéminence et pouvoir. Personnellement, il me semble que ce soit le même genre que Billy Carter ait acquis. Vous vous souviendrez que peu de temps après que Loth arriva à Sodome, la ville fut saccagée et emmenée en captivité, seulement pour être secourut par les efforts héroïques d’Abram (Genèse 14:1-16). La popularité et le pouvoir de Loth auraient pu résulter de sa relation avec Abraham.

Cela ne pourrait en aucun cas nuire à la vraie hospitalité offerte aux deux étrangers. Le parallèle avec l’hospitalité d’Abraham dans le chapitre précédant ne peut être accidentel. Cet acte, plus que n’importe quel autre, montre la vertu de Loth, comme cela est indiqué par Pierre dans son épître. La reluctance apparente des anges à accepter l’invitation, avant d’être gentiment poussés par Loth, est plus une question de culture et de coutumes que d’autres choses (Luc 24:28-29).

Bien qu’on ne nous le dise pas de façons concrètes, il semblerait que la persistance de Loth est motivée autant par peur pour la sécurité des étrangers que par sa générosité. Il connaissait bien le destin de ceux qui n’avaient pas de refuge pour la nuit. Dans n’importe quelle autre ville, dormir sur la place de la ville n’aurait pas été inhabituel ou imprudent. La dépravation de Sodome poussa Loth à contraindre courtoisement ses invités de rester chez lui et de partager sa table. Je me porte à croire que le repas de Loth n’était ni aussi serein ni aussi somptueux que celui partagé à la table d’Abraham.¹⁷⁷

Si Loth espérait que ses invités avaient entré sa maison sans être remarqués, il allait être déçu. Aussi dingue que cela puisse paraître, les hommes de la ville avaient un œil plus intéressé pour les étrangers que Loth. Leurs motifs étaient corrompus et leurs intentions indescriptibles. En peu de temps, la ville entière s’était rassemblée devant la maison de Loth demandant des relations sexuelles avec les étrangers. Cela n’était pas une tolérance large d’esprit d’une ville dont les lois permettaient une telle conduite entre des adultes consentant dans l’intimité. Cela n’était même pas la sollicitation honteuse du péché. Plutôt, c’était du viol, et celui de la pire forme. Imaginez, une ville entière, jeunes et vieux. Il était certainement temps pour le jugement.

La réponse de Loth est typique de son état spirituel ; c’est un mélange étrange de courage et de compromis, de force de caractère et de situation. La foule demandait que Loth leur donne ses invités, une violation impensable de la protection garantie à celui qui vient chez vous. Loth sortit de sa maison, fermant la porte derrière lui, espérant défuser la situation. Il plaida avec eux de ne pas agir vicieusement, et, juste comme nous sommes prêts à applaudir son courage, il offre de donner ses deux filles aux appétits sexuels de ces dégénérés immoraux. C’est impensable ! La vertu de Loth (son inquiétude pour ses invités) est devenue un vice (une volonté de substituer ses propres filles pour des étrangers). Nous sommes soulagés quand la foule refuse l’offre de Loth, mais je dois dire que les conséquences de ce compromis ne seront vues que plus tard.

Loth a vécu à Sodome pendant vingt ans, pourtant il était toujours un étranger aux hommes de la ville. Je suspecte que la raison pour laquelle Loth n’a pas été touché était que les gens se rappelaient la force militaire d’oncle Abraham. Si Loth avait été attaqué, ils auraient eu à faire à Abraham.

Pendant des années, il semble que Loth était content de rester distant des péchés de la ville, mais pas de les attaquer. Maintenant il jouerait le rôle du juge en parlant contre leur perversion. C’était trop pour la foule. Finalement forcé à protester leur perversion, il a mis la foule en colère. Ils allaient s’occuper de Loth en premier, puis les deux autres.

Loth, qui supposait que c’était son devoir de sauver les étrangers, est sauvé par eux. Par leurs paroles, leurs identités et leur devoir ont été révélés à Loth. Leurs visions, soit complètement perdue, éblouies et déformées, les hommes de la ville ont cherché à tâtons la porte, mais se sont épuisés à essayer de la trouver (2 Rois 6:18).

La Dernière Position de Loth (19:12-22)

Dans ces heures avant le lever du soleil, Sodome a vu plus d’activités missionnaires de Loth que dans toutes les années précédentes. Ses efforts n’étaient pas portés sur les hommes de la ville, cependant, mais étaient un effort frénétique et futile pour sauver sa propre famille, qu’il avait négligée de conquérir.

« Alors les deux hommes dirent à Loth:
---Qui as-tu encore de ta parenté dans cette ville? Des gendres, des fils et des filles? Qui que ce soit, fais-les sortir de là,

car nous allons détruire cette ville, parce que de graves accusations contre ses habitants sont montées jusque devant l'Eternel. C'est pourquoi l'Eternel nous a envoyés pour détruire la ville. » (Genèse 19:12,13)

Ses beaux-fils¹⁷⁸ ont été réveillés et avertis d’une façon toute folle. C’était comme essayer de donner les Ecritures Saintes à un homme mourant rapidement. Sans aucun doute, la conduite de Loth a suggéré quelque chose très bizarre. Ils l’ont prit pour un canular :

«Là-dessus, Loth sortit et alla trouver les maris de ses filles.
---Allons, leur dit-il, il faut quitter ce lieu car l'Eternel va détruire la ville!
Mais ses gendres prirent ses paroles pour une plaisanterie. » (Genèse 19:14)

Pourquoi ? Pourquoi n’ont-ils pas prit Loth au sérieux ? Remarquez qu’on ne nous dit pas qu’ils n’ont pas cru Loth autant qu’ils ne l’ont même pas pris au sérieux. Il ne semblerait y avoir qu’une seule explication : Loth n’avait jamais mentionné sa foi auparavant. Ses paroles n’étaient pas une répétition des avertissements à propos des péchés et du Jugement qu’il a prêché toute sa vie – elles étaient quelque chose de totalement nouveau et originale. Quelle réprimande du témoignage de Loth ! C’est une chose d’avertir les hommes et qu’ils rejettent notre message. Il est bien pire qu’ils ne le prennent même pas au sérieux.¹⁷⁹

Le jour se leva sans un seul nouveau convertit, encore moins une ame vertueuse qui échapperait la furie de Dieu. C’était la fin. Les anges ont commandé Loth de prendre sa femme et ses deux filles et de partir de la ville avant que le Jugement ne tombe.

L’incrédulité des citoyens de Sodome est, à un certain degré, prévisible, mais le dégoût de Loth est incroyable. Jamais auparavant a quelqu’un essayé si fortement de ne pas être sauvé. Il y a quelques raisons pourquoi Loth a été si rétissant et lent tout au long du secours. Premièrement, Loth, dans son état charnel a pu ne pas être totalement convaincu de la certitude et de la sévérité du jugement. Deuxièmement, il a peut-être espéré, par son retard, gagner du temps, pour préserver ses amis et sa famille sachant que le jugement ne pouvait pas venir avant qu’il n’ait quitté la ville (verset 22). Troisièmement, Loth était si attaché à ces amis du « monde charnel », famille, et choses qu’il ne pouvait pas supporter l’idée de les quitter. En dernier, Loth a du être littéralement traîné au dehors de la ville par l’ange.

« Dès que l'aube parut, les anges se firent pressants. Ils dirent à Loth:
---Debout! Emmène ta femme et tes deux filles qui sont ici, si tu ne veux pas périr emporté par le jugement qui va s'abattre sur cette ville.

Comme il hésitait encore, les deux hommes les prirent de force par la main, lui, sa femme et ses deux filles, et les entraînèrent hors de la ville, car Dieu voulait les épargner. » (Genèse 19:15-16)

Quand il lui fut donné les instructions spécifiques de s’enfuir vers les montagnes aussi loin de Sodome que possible (verset 17), Loth, encore un fois, résiste et plaide pour un programme moins douloureux :

« ---Oh non, mon seigneur, lui dit Loth,

ton serviteur a déjà obtenu ta faveur et tu as été très bon envers moi en me sauvant la vie; je ne pourrai pas m'enfuir jusqu'à la montagne, je risque d'être atteint par le malheur et de mourir.

Il y a cette ville là-bas; elle est assez proche pour que j'aie le temps de m'y réfugier. Elle est insignifiante, permets-moi de fuir jusque là pour sauver ma vie! N'est-elle pas peu de chose? » (Genèse 19:18-20)

Quelle différence entre l’intercession d’Abraham et la prière (ou la supplication) de Loth ! Abraham avait prié pour le salût des villes par égard aux gens vertueux, particulièrement Loth et sa famille. Abraham n’avait aucun intérêt égoïste en jeu. Au contraire, enlever les gens des villes aurait pu apparaître comme s’ils avaient laissé le pays pour Abraham de s’en emparer.¹⁸⁰ Loth plaida pour la ville de Tsoar (précédemment Béla, Genèse 14:2), pas par égard à ceux qui vivaient là, mais pour sa propre commodité. Si le jugement doit tomber, Dieu ne pourrait-IL pas faciliter les choses pour Loth ? Après tout, n’était-ce pas juste une petite ville ? Alors, la ville fut épargnée (verset 21).

Du Soufre Enflammé (19:23-26)

Le soleil se leva juste au moment où Loth, avec sa femme et ses filles, approchaient Tsoar (verset 23). En sureté, loin de la dévastation, le Seigneur fit pleuvoir du soufre enflammé du ciel sur les villes de la vallée. Beaucoup de suggestions ont été formées pour essayer de comprendre les moyens utilisés pour causer cette destruction.¹⁸¹ Pendant que je crois que des éléments naturels, tels qu’éclairs, tremblements de terre ou éruptions volcaniques, furent probablement impliqués, cela n’en fait pas moins un miracle. C’était le jugement du Seigneur (19:13-14 ; 24-25), et IL avait le contrôle total de son étendue ainsi que du timing (versets 22, 24-25). La dévastation inclut les quatre villes et même la terre sur laquelle elles étaient construites. C’était une image de dévastation complète :

« tous ces peuples se demanderont: «Pourquoi l'Eternel a-t-il ainsi traité ce pays? Quelle était la cause de cette grande et ardente colère?» » (Deutéronome 29:23)

La mort de la femme de Loth est certe tragique. Elle mourut, il semblerait, à quelques pas de la sécurité. Ils étaient presque arrivés à la ville de Tsoar. Pendant que Loth se dépêchait, Mme Loth traînait. Peut-être que son cœur de mère était lourd à cause de la mort de ses fils et filles ou ça aurait pu être le Club des Femmes ou leur nouveau pavillon ou même les nouveaux meubles qu’ils venaient juste de finir de payer. Une chose est certaine, son « regard en arrière » est différent des actions de Loth seulement en intensité, pas en nature. Son cœur, comme celui de Loth, était à Sodome. Elle traînait à la queue, a regardé en arrière seulement pour un moment, mais il était trop tard.¹⁸² La destruction destinée à Sodome l’a atteinte aussi, et seulement à quelques pas de la sécurité et de ceux qu’elle aimait. Indifféremment de son motif, elle a directement désobéi un ordre clair de l’ange (19:17).

Dieu Répond à Abraham (19:27-29)

Les versets 27-29 servent à plusieurs choses. Premièrement, ils révèlent le cœur d’Abraham en contraste de l’égoïsme de Loth. Abraham, comme Dieu, ne prenait pas de plaisir dans la méchanceté ni dans la destruction des pécheurs. Tous les deux avaient de la compassion pour les justes. Abraham avait fait sa pétition a Dieu. Je ne pense pas qu’il fut allé au même endroit où il était allé le jour d’avant, pour prier, mais pour voir Dieu répondre à ses prières. Il n’y avait aucune attitude désinvolte « que sera, sera », mais une vraie inquiétude pour le dénouement.

Deuxièmement, ces versets soulignent la vraie raison pour laquelle Loth a été épargné. Bien qu’un Dieu juste ne détruirait pas les justes avec les pervers (18:25), l’accent ici est que « Quand un juste prie, sa prière a une grande efficacité. » (Jacques 5:16). C’était la fidélité d’Abraham et pas celle de Loth qui a résulté en la délivrance de Loth. Humainement parlant, il n’y avait que peu de raisons d’épargner Loth autre que le caractère de Dieu et l’inquiétude d’Abraham pour son destin.

Vous Pouvez Enlever Loth de Sodome… (19:30-38)

Bien que Loth plaida avec les anges pour épargner Tsoar, un peu plus tard, il quitta cette ville dans la crainte. Crainte de quoi ? Certains ont suggéré que c’était la peur des habitants de Tsoar, due à la possibilité de représailles. Ça a pu être la peur de jugements futurs tombant sur cette ville qui était probablement aussi pervertie que les autres.

Je suis enclin à regarder ça d’une façon un peu différente. Après une période de réflexion, Loth a du réaliser que la raison de ses tourments était le fait qu’il se soit installé à Sodome. Ça lui a coûté sa richesse, sa femme et la plupart de sa famille. Rester à Tsoar ou dans n’importe quelle autre ville perverse pourrait résulter en plus de destruction et de jugements. Et, Dieu ne lui avait-il pas ordonné de s’enfuir vers les montagnes ? Alors Loth décida de « tout quitter ». Quitter la ville et sa perversion. Le monde. Lot rechercha la sécurité dans une grotte plutôt que dans une autre ville.

Une question ne cesse de me harceler. Pourquoi Loth n’est-il pas allé chez Abraham ? Maintenant il n’y avait certainement plus de problème de trop de prospérité. Et Abraham ne vivait-il pas dans les montagnes loin de la ville ? Loth pouvait choisir où il irait s’installer, à condition qu’il ne reste pas dans une des villes condamnées quand le jugement tomberait. Je crois que Loth n’était pas prêt à faire face à son oncle et à confesser ses bêtises. Avec Abraham, il aurait pu avoir une relation, des encouragements et peut-être la possibilité de quelques maris vertueux pour ses filles dans l’entourage d’Abraham.

Les versets restant décrivent l’état final de Loth, le Chrétien charnel. Il est passif et pitoyable. Après une nuit d’ivresse, il devint le père de deux nations, qui toutes les deux deviendraient un fléau pour Israël. Loth, et ceux qui sont venus de lui, furent une plaie pour Abraham et ses descendants.

Si nous avions été dans les chaussures de Loth, nous aurions peut-être été d’accord avec sa décision d’abandonner la ville pour une grotte. Loth était finalement prêt à confronter son amour du monde charnel. Il l’a fait en quittant son monde. Le seul problème avec ça était que pendant que Loth avait quitté Sodome, Sodome n’avait pas quitté Loth. Le monachisme n’a jamais été la solution de matérialisme ; l’isolation n’est pas une substitution pour la sanctification. Le monde dehors n’est pas aussi difficile que le monde dedans (Romains 7:7).

Pour les filles de Loth, la grotte n’était pas une maison temporaire, un refuge pendant une tempête. C’est devenu évident que pour Loth c’était une demeure permanente, sa maison. Ses filles ont conclut aussi que leur père n’essayait pas de se protéger, lui, autant qu’il essayait de les protéger, elles. Il ne perdrait pas d’autres filles à des hommes pervers. Il semblerait donc que Loth périrait sans héritiers à moins que les filles ne fassent quelque chose à propos de ça elles-mêmes. Elles conclurent, « … il n'y a pas d'autres hommes dans ce pays pour s'unir à nous selon l'usage de tout le monde. » (Genèse 19:31)

Cette image austère était certainement exagérée. Elles ne voyaient aucun moyens normaux de se marier et d’avoir des enfants. Bien que leur perception soit indubitablement fausse, cela les a amenées à une autre erreur de déduire qu’elles devraient recourir à des moyens inhabituels (peut-être serait-il plus exact de dire immoraux, puisque l’inceste n’était probablement pas inhabituel à Sodome) pour préserver la lignée de leur père. Ce raisonnement résulta d’un complot honteux.

A l’âge de Loth, l’action devrait être prise rapidement. Evidemment les filles savaient que Loth ne se soumettrait jamais volontairement à une telle chose, alors elles ne lui en parlèrent pas. Elles devaient trouver quelque chose pour affaiblir sa résistance ; du vin ferait l’affaire. Pendant que Loth était ivre, la première fille, et puis la deuxième, sont allées coucher avec lui et sont devenues enceinte. Au mieux des choses, Loth ne savait que vaguement ce qui se passait avant qu’il soit trop tard.

Deux nations sont nées de cette relation incestueuse, Moab et Ammon. Pendant que Dieu traita aimablement ces nations à cause de leur relation avec Abraham (Deutéronome 2:19), elles étaient une entrave continuelle à la conduite vertueuse des Israélites. Derek Kidner dit de ces deux nations :

« Moab et Ammon (37), allait fournir la pire seduction charnelle dans l’histoire d’Israel (celle de Baal de Peor, Nombre 25) et la perversion religieuse la plus cruelle (celle de Molok, Levitique 18:21)¹⁸³.

Eventuellement, elles souffriront le jugement de Dieu comme Sodome et Gomorrhe :

« Aussi vrai que je vis,
déclare l'Eternel, le Seigneur des armées célestes, Dieu d'Israël:
Moab sera comme Sodome,
les Ammonites seront comme Gomorrhe,
leur pays deviendra un lieu couvert d'orties,
une mine de sel,
et une terre dévastée à perpétuité.
Le reste de mon peuple les pillera,
oui, ce qui restera de ma nation en prendra possession. » (Sophonie 2:9)

Conclusion

Plusieurs caractéristiques de la destruction de Sodome et Gomorrhe rendent ce passage des plus perturbant et provocateur. Considérons cela soigneusement.

(1) Similarité.

Les similarités entre Sodome et notre société aujourd’hui sont perturbantes. L’immoralité est exubérante et la perversion est devenue la norme. L’homosexualité est toujours considéré un péché dans la Bible (Romains 1:27), mais ici c’est un symptôme d’une société si malade avec le péché qu’elle doit être jugée. Comme un cancer très agressif, il doit être éliminer avant qu’il ne s’étende.

J’aimerai suggérer que Sodome n’a rien a envier à notre société. L’homosexualité, bien qu’un symptôme du péché, n’est pas seulement tolérée mais est fièrement proclamée et publiquement recommandée comme un style de vie alternatif. Les films et les autres médias peignent un portrait charmeur du péché, et les profiteurs en font leurs fortunes. Maintenant, avec la télévision par câble, la corruption de Sodome est amenée dans nos salons. Que reste t-il à voir dans notre société qui n’était pas à Sodome ? Rien que je ne sache.

Sodome représente dans les Écritures un symbole du mal et de dépravation. Elle représente aussi un avertissement de jugement futur (Deutéronome 29:23 ; 32:32 ; Ésaïe 1:9 ; Jérémie 49:18). La destruction de Sodome était terrible, mais cela n’est rien, comparé à la destruction de ceux qui en avaient connaissance par la lumière de l’Évangile de Jésus Christ :

« Vraiment, je vous l'assure: au jour du jugement, les villes de *Sodome et de *Gomorrhe seront traitées avec moins de rigueur que les habitants de ces lieux-là. » (Matthieu 10:15)

La similarité de notre société à celle de Sodome nous avertie que le jugement est proche. La furie éternelle de Dieu a déjà été infligée sur la croix du Christ au Calvaire. Jésus Christ est devenu « péché » pour nous ; IL a subi notre punition sur la croix.

« Pourtant, en vérité, c'est de nos maladies qu'il s'est chargé,
et ce sont nos souffrances qu'il a prises sur lui,
alors que nous pensions que Dieu l'avait puni,
frappé et humilié.

Mais c'est pour nos péchés qu'il a été percé,
c'est pour nos fautes qu'il a été brisé.
Le châtiment qui nous donne la paix est retombé sur lui
et c'est par ses blessures que nous sommes guéris.

Nous étions tous errants, pareils à des brebis,
chacun de nous allait par son propre chemin:
l'Eternel a fait retomber sur lui les fautes de nous tous. » (Ésaïe 53:4-6)

« Celui qui était innocent de tout péché, Dieu l'a condamné comme un pécheur à notre place pour que, dans l'union avec le Christ, nous soyons justes aux yeux de Dieu. » (2 Corinthiens 5:21)

Par notre foi en la mort du Christ à notre place, nous n’auront pas à faire face à la furie de Dieu :

« Car Dieu ne nous a pas destinés à connaître sa colère, mais à posséder le salut par notre Seigneur Jésus-Christ:

IL est mort pour nous… » (1 Thessaloniens 5:9,10a)

Mais ceux, qui refusent le cadeau gratuit du salût par notre Seigneur Jésus Christ, devront porter la pénalité de leurs péchés, la séparation éternelle de Dieu :

« IL punira comme ils le méritent ceux qui ne connaissent pas Dieu et qui n'obéissent pas à l'Evangile de notre Seigneur Jésus.

Ils auront pour châtiment une ruine éternelle, loin de la présence du Seigneur et de sa puissance glorieuse » (2 Thessaloniens 1:8-9)

Et puis, la similarité entre Loth et beaucoup de gens qui se disent Chrétiens ne peut être ignorée. Loth était, au mieux, un Chrétien tiède, sans enthousiasme. Dans la terminologie du Nouveau Testament, il a pu être un croyant, mais pas un disciple (Luc 9:57-62). Loth a essayé sans succès de garder un pied dans le monde et l’autre en compagnie du fidèle. Il était consumé par le matérialisme, plus inquiet avec son propre intérêt que de celui d’Abraham (comparez Genèse 13 avec Philippiens 2:1-9). Il a choisi la meilleure terre pour lui-même et a laissé le reste à Abraham. Il a choisi la vie sédentaire de la ville, pendant qu’Abraham a choisi la vie d’un voyager. Loth a compromis sa famille pour la chance de gain financier. Loth était un homme qui était de ce monde, tiède et faible dans ses convictions.

Y a-t-il vraiment une différence entre Loth et la plupart d’entre nous ? Je dois dire qu’il y a plus de Loth dans ma vie que d’Abraham.

Quelle est la réponse à notre dilemme ? Comment peut-on traiter efficacement avec notre propre complaisance ? La solution, je crois, peut être trouvée dans la différence entre Loth et Abraham. Loth, au mieux, était tiède dans sa relation avec Dieu. Abraham avait une intimité grandissante, prouvée par son intercession pour Loth. Loth s’intéressait principalement à lui-même, même au point de sacrifier ses propres filles. Abraham s’intéressait plus au bien-être des autres, prouvé par sa générosité quand il a donné le choix de la terre à Loth et en intercédant avec Dieu pour la rescousse de Loth. Loth était un homme qui a négligé d’apprendre les leçons données par la discipline divine. Quand il quitta Sodome et fut kidnappé, il est retourné au même endroit, sans apparemment changer ni ses actions, ni son attitude. Abraham a commit beaucoup d’erreurs (péchés), mais il a apprit des lecons d’elles. Loth était un homme qui ne vivait que pour le présent, pendant qu’Abraham était un étranger et un pèlerin sur la terre. Il a choisi de vivre sans beaucoup de plaisirs charnels pour les joies de bénédictions, plus grandes et qui dureraient bien plus longtemps, de Dieu.

(2) Sécurité

Ayant stressé les échecs de Loth, nous ne devons pas perdre de vue le fait qu’il était un homme sauvé (2 Pierre 2:7-8). Même au milieu de ses échecs, Dieu l’a épargné du jugement, encore que criant et combattant tout au long du chemin. Quelle image de la sécurité d’un saint, même le plus charnel.

La raison de la sécurité de Loth, et la nôtre, n’est pas qu’il était fidèle, car il ne l’était pas. Le salût de Loth était clairement de dépit de lui, ce n’était pas à cause de ses travaux. Alors, qu’était la base de sa sécurité ? Jusqu'à présent selon notre texte, la réponse est simple. Loth a été sauvé, pas pour son bien, mais par égard pour Abraham. Ce n’était pas la fidélité de Loth, mais celle d’Abraham qui le délivra de la destruction :

« Ainsi, lorsque Dieu détruisit les villes de la plaine, il n'oublia pas Abraham et il fit échapper Loth à la catastrophe par laquelle il anéantit les villes dans lesquelles Loth avait habité. » (Genèse 19:29)

Le même principe est vrai pour les Chrétiens aujourd’hui. Nous sommes sauvés, pas à cause de notre fidélité, mais à cause de Celui Qui intercéda pour nous, Jésus Christ, notre Grand-Prêtre :

« Qui les condamnera? Le Christ est mort, bien plus: il est ressuscité! Il est à la droite de Dieu et il intercède pour nous. » (Romains 8:34)

« Voilà pourquoi il est en mesure de *sauver parfaitement ceux qui s'approchent de Dieu par lui, puisqu'il est toujours vivant pour intercéder en leur faveur auprès de Dieu. » (Hebreux 7:25)

Quelle merveilleuse assurance ! Nous serons sauvés, pas à cause de notre valeur, mais à cause de la Sienne, Qui non seulement est mort pour nous, mais Qui intercède continuellement pour nous auprès du Père :

«Mes chers enfants, je vous écris ceci afin que vous ne péchiez pas. Si, toutefois, il arrivait à quelqu'un de commettre un péché, nous avons un Défenseur auprès du Père: Jésus-Christ le juste. » (1 Jean 2:1)

Notre sécurité, deviendrait-elle une source d’indolence ou une incitation à pécher ? Loin de là (Romains 6:1 ; 1 Pierre 2:16). Pendant que Genèse 19 nous informe que Loth a été délivré du jugement de Dieu, il n’a pas été épargné les conséquences douloureuses de ses péchés. Il a perdu toutes ses possessions, la plupart de sa famille, et son honneur. Le péché ne paye jamais ! Les Chrétiens peuvent suivre leur propre chemin s’ils veulent, mais ils ne peuvent pas en profiter pour longtemps.

(3) Séparation

La vie de Loth sert d’exposé de la doctrine de séparation. Comme je le vois, il y a deux phases dans la vie de Loth, chacune ayant tendance à aller vers une extrémité particulière.

La première phase de la vie de Loth montre une période d’identification avec le pécheur. La séparation s’est manifestée elle-même en ne pratiquant pas les péchés qui étaient généralement acceptés et pratiqués. Notre Seigneur, aussi, s’identifiait avec les pécheurs, et était critiqué pour ça :

« En voyant qu'il mangeait avec ces pécheurs notoires et ces collecteurs d'impôts, les *spécialistes de la Loi qui appartenaient au parti des *pharisiens interpellèrent ses disciples:
---Comment votre maître peut-il manger avec ces collecteurs d'impôts et ces pécheurs?

Jésus, qui les avait entendus, leur dit:
---Les bien-portants n'ont pas besoin de médecin; ce sont les malades qui en ont besoin. Je ne suis pas venu appeler des justes, mais des pécheurs.» (Marc 2:16-17)

Pendant que tous les deux, notre Seigneur et Loth, vécurent près des pécheurs sans participer à leurs péchés, la différence entre les deux était que notre Seigneur parlait clairement du péché et du salût, pendant que Loth restait silencieux. Les Chrétiens doivent être le sel dans une société perverse. L’essence du sel est d’être distinctif. Loth a perdu son goût salé dans la société autour de lui. Je suppose que la vérité est qu’il a simplement perdu ses nerfs. Il ne semblait pas y avoir un sens de danger ou d’urgence pour lui. Notre Seigneur est clairement venu pour sauver les pécheurs.

En vivant à Sodome sans être salé, Loth non seulement n’a sauvé personne, mais il a perdu sa propre famille. Ici repose la grande tragédie de la vie de Loth à Sodome – ses enfants (excepté deux) et sa femme, ont été perdus là. Si nous ne cherchons pas à sauver d’autres gens, nous pouvons même perdre nos propres familles. Beaucoup, en essayant d’éduquer les autres, ont perdu leurs familles au monde.

Le péché de Loth n’était pas d’être à Sodome, mais sa motivation pour être là. Vivre dans le monde n’est pas mauvais, mais être du monde (Jean 17:15-16). Vivre dans une génération malhonnête et perverse n’est pas mal, mais ne pas proclamer le message du péché, la vertu et le jugement l’est. Le problème de Loth n’était pas autant de vivre à Sodome, que son manque de sel.¹⁸⁴

Le prochain chapitre dans la vie de Loth sera vécu dans une grotte. Ici, Loth semble essayer de traiter avec le monde par la solitude. Le monachisme a toujours été une alternative attrayante à se mêler aux pécheurs. Laissez-moi vous rappeler que Loth n’a pas échoué dans la ville autant qu’il a échoué dans cette grotte. C’était la que l’ivresse a assez engourdi ses sens pour qu’il soit leurré dans l’inceste avec ses filles.

L’échec de Loth dans cette grotte était beaucoup plus de sa propre faute que la plupart d’entre nous voudrions admettre. Ce n’était pas tant que ses filles avaient apprit les péchés à Sodome – elles étaient toujours vierges si vous vous rappelez (19:8). Le vrai problème n’était pas avec Sodome, mais avec Loth. Ses filles ont simplement agit sur ce qu’elles avaient apprit de leur propre père. Ces mêmes deux filles étaient de l’autre coté de la porte quand elles ont entendu ces paroles de leur père,

« Ecoutez: j'ai deux filles qui sont encore vierges. Je vais vous les amener, vous leur ferez ce qui vous plaira, mais ne touchez pas ces hommes puisqu'ils sont venus s'abriter sous mon toit » (Genèse 19:8)

De Loth, ses deux filles avaient apprit que la moralité doit être quelques fois sacrifiée pour l’aspect pratique. Loth était prêt à abandonner ses propres filles (qui étaient encore sexuellement pure, non corrompues par les péchés de Sodome) aux gens de Sodome au lieu de deux étrangers. Elles apprirent de Loth que la moralité doit quelques fois être mise de coté en cas d’urgences. Une fois qu’elles ont vu la situation critique de leur père (et la leur) comme un cas d’urgence, l’inceste ne fut plus un problème moral, car la moralité doit céder la place à l’aspect pratique en cas d’urgence.

Beaucoup d’entre nous, parents, sommes très inquiets à propos du monde dans lequel nos enfants vivent. Les tentations sont infiniment plus grandes. Mais dans nos inquiétudes en ce qui concerne ce qui se passe dans les villes, ne pensons pas que nous puissions les sauver en les restreignant dans une grotte. Car dans la grotte, ils sont toujours influencés par nous. Rappelons-nous la tragédie qui est arrivée à la famille de Loth, que beaucoup des péchés de nos enfants ne sont pas apprit du monde, mais des parents.

Vous voyez, la doctrine chrétienne de séparation doit montrer une balance délicate entre deux, toutes aussi dangereuses, extrêmes. Une extrême est d’insister trop sur l’identification avec le monde – mais sans une claire proclamation de l’Évangile. L’autre est de rechercher la sécurité dans l’isolation du monde. Ce n’est pas non plus la solution chrétienne aux péchés.

« Dans ma dernière lettre^[^e], je vous ai écrit de ne pas avoir de relations avec des personnes vivant dans la débauche.

Mais je ne voulais évidemment pas dire par là qu'il faut éviter toute relation avec ceux qui, dans ce monde, mènent une vie de débauche, ou avec les avares, les voleurs ou les adorateurs d'idoles; car alors il vous faudrait sortir du monde.

Non, je voulais simplement vous dire de ne pas entretenir de relations avec celui qui, tout en se disant votre «frère», vivrait dans la débauche, ou serait avare, idolâtre, calomniateur, adonné à la boisson ou voleur. Avec des gens de cette sorte, il ne vous faut même pas prendre de repas. » (1 Corinthiens 5:9-11)

Loth a essayé de vivre sa vie dans une ville, puis dans une grotte. Nous ne pouvons pas appartenir au monde, mais nous ne pouvons non plus nous enisoler L’équilibre entre la ville de Sodome et la grotte est la tente d’Abraham. Nous devons vivre dans le monde, mais sans lui être attaché et sans nous conformer à lui. Nous devons être des étrangers et des pèlerins. Comme Pierre expresse cela sous l’inspiration,

« Mes chers amis, vous êtes dans ce monde comme des résidents temporaires, des hôtes de passage; c'est pourquoi je vous le demande: ne cédez pas aux désirs de l'homme livré à lui-même: ils font la guerre à l'âme.

Ayez une bonne conduite au milieu des païens. Ainsi, dans les domaines mêmes où ils vous calomnient en vous accusant de faire le mal, ils verront vos bonnes actions et loueront Dieu le jour où il interviendra dans leur vie. » (1 Pierre 2:11-12)

Que Dieu nous aide à vivre dans le monde, sans y appartenir ou sans le monde devenant une part de nous. Comme l’auteur de Proverbes l’expresse :

« La maison des méchants sera détruite,
mais la demeure des justes sera florissante. » (Proverbes 14:11)

¹⁷⁷ While this is by no means a critical issue, several considerations incline me to this conclusion. First, it was unleavened bread that was served by Lot, but not (seemingly) by Abraham. Unleavened bread was prepared by the Israelites in haste before their exodus from Egypt. Perhaps it was late in the evening and there was no time for leavened bread to rise. But perhaps Lot, knowing the men of the city, did not feel a leisurely meal to be appropriate. When he spoke of them getting up and starting early in the morning (verse 2), was he anxious to send them off before others were awake? In such a case, Lot would be eager to serve a quick meal and get them bedded down for the night. Then, too, the Hebrew word translated ‘feast’ can also mean ‘drink.’ In most instances, this would describe an elaborate feast at which one would drink; sometimes it could even degenerate to a drinking bout. Often, it was a wedding feast. The Septuagint (the Greek translation of the Old Testament) renders the passage so that it suggests Lot prepared his guests something to drink and unleavened bread. The NIV does not go this far, but does not choose to portray a feast either: “He prepared a meal for them, baking bread without yeast, . . . ” The Amplified Old Testament attempts to convey the literal sense by rendering it, “And he made them a dinner (with drinking), and had unleavened bread which he baked; and they ate.” All of this at least leaves room for the suggestion that Lot’s hospitality was hastier and, perhaps, not as sumptuous as that of Abraham’s table.

¹⁷⁸ ‘Sons-in-law,’ verse, 14, is understood either as those who were married to Lot’s daughters, or those who were engaged (‘were taking’) to them. If the latter were correct, the daughters would not be those two who were still at home, who ‘have not had relations with man’ (verse 8). These two ‘engaged’ daughters would have gone with their parents to Zoar and then with Lot to the cave. One can see how they would reason that marriage was no longer an option. If the former were the case, these ‘sons-in-law’ had married other daughters of Lot and both the sons-in-law and the daughters were destroyed in the judgment of Sodom. Thus, Lot’s failure would be of even greater magnitude. Verse 15 seems to support the view that Lot had two unmarried daughters and others who had married, when it says, “Up, take your wife and your two daughters, who are here, . . . ” It would thus imply that there were others not present with Lot, but rather with their husbands.

¹⁷⁹ Ironically the Hebrew word kematzehak, which is literally translated “like one who was jesting” (margin, NASV) is the same root from which the name Isaac is derived, meaning ‘laughter.’

¹⁸⁰ The question may be raised, “Why did God render the land unusable by the judgment of Sodom and Gomorrah?” One might suppose that God would have, by this, removed the inhabitants of the valley and given the land to Abraham. God’s purpose, however, had been revealed to Abraham in chapter 15 (verses 13-16). Abraham was not to possess the land in his lifetime, but to be a ‘stranger and pilgrim’ on the earth. In this, his faith was tested and strengthened. Not until the fourth generation would Abraham’s descendants possess the land. Perhaps it was due to the wide-spread devastation of the land that Abraham moved on toward the Negev (20:1).

¹⁸¹ Bush has an extensive discourse on the destruction of Sodom (I, pp. 314-325), at the end of which he concludes, “The catastrophe, therefore, if our interpretation be admitted, was marked with the united horrors of earthquake, and volcano, the latter described as a conflagration from heaven, forming altogether such a scene as baffles conception, and such as the eye of man never witnessed before.” George Bush, Notes on Genesis, Reprint, (Minneapolis: James and Klock Publishing Co., 1976), I, p. 325.

¹⁸² “. . . she may well have been overtaken by the poisonous fumes and the fiery destruction raining down from heaven. . . . But once overcome, there she lay, apparently not reached by the fire but salt-encrusted by the vapors of the Salt Sea. Lot and his daughters could not have seen this at the time, for to look back would have involved them in the same destruction. Their love for the one lost will, no doubt, have driven them after the havoc of the overthrow had subsided to visit the spot, and there they will have found the ‘pillar of salt.’ For the words watteh (‘and she become’) in no wise in themselves demand an instantaneous conversion into such a pillar.” H.C. Leupold, Exposition of Genesis (Grand Rapids: Baker Book House, 1942), I, pp. 571-572.

¹⁸³ Derek Kidner, Genesis An Introduction and Commentary (Chicago: InterVarsity Press, 1967), p. 136.

¹⁸⁴ A word of caution should be given here. In the history of Israel, God raised up prophets to speak to wicked cities and to warn them of the wrath to come (e.g. Jonah). To my knowledge, however, few, if any, who had such ministries had families which they exposed to the sins which they condemned. There may well be cases where singleness is not only advisable, but imperative. Let us be careful that our ministries are not at the expense of our families.

English

Matej: Uvod, predmet rasprave i kratak pregled

Related Media

I. Uvod

A. Autor

Tri su dokaza o kojima trebamo povesti računa želimo li doći do bilo kakva zaključka o autorstvu prvog Evanđelja: (1) naslov, (2) vanjski dokazi i (3) unutarnji dokazi. Kako ćemo uskoro pokazati, ove kategorije nisu jednako važne.

1. Naslov

Naslovi novozavjetnih knjiga nisu bili dio izvornog rukopisa, nego su se kasnije dodavali na temelju tradicije. No ipak, tradicija je u ovom slučaju sveopća: svaki rukopis koji sadrži Mateja u sebi ima nekakav spomen Mateja kao autora.¹ Neki stručnjaci misle da se taj naziv dodao još 125. poslije Krista.² Činjenica da svaki natpis dodan ovom Evanđelju potvrđuje Mateja kao autora, zajedno s činjenicom da se sam autor nigdje ne identificira čini tradiciju prilično čvrstom, ali još uvijek nedovoljno dokazanom.

2. Vanjski dokazi

Najraniju izjavu da je Matej napisao nešto ostavio je Papije: »Umjesto [pisanja na grčkom], Matej je proročanstva organizirao na hebrejskom dijalektu, a svaki ih je čovjek tumačio kako je znao i umio.«³ Već smo razgovarali o nekim mogućnostima koje Papije spominje u svojoj izjavi.⁴ Ovdje bi moglo biti korisno napraviti kratak pregled općenitih gledišta: (1) »proročanstva« (taV logiva) = Evanđelje po Mateju; (2) »proročanstva« = izvor izreka (poput rukopisa Q); (3) Papije ne govori o hebrejskom dijalektu, nego koristi dialevkto" kako bi naznačio »književni stil«; prema tome, Matej je organizirao svoje Evanđelje prema judeo-kršćanskoj misli; (4) Papije nije bio u pravu.

Iako je sasvim nemoguće donijeti konačnu odluku o tome što je Papije zapravo mislio budući da izvatke iz pisanja toga pisca iz ranoga prvog stoljeća nalazimo samo kod Euzebija, na mjestu je iznijeti neke općenite misli: (1) Papije vjerojatno nije govorio o Evanđelju, budući da nemamo traga o tome na hebrejskom niti na aramejskom sve do srednjega vijeka (svi takvi tragovi sasvim su očigledno prijevodi grčkoga, barem što se tiče većine stručnjaka). Prema tome, ovo se gledište razbija na hridima tekstualnih dokaza. Nadalje, Matej ne iznosi čvrste dokaze da se radi o grčkome prijevodu. (2) Neki su zbog toga predložili (kako bi lukavo spasili prvo gledište) da je Papije govorio o Matejevoj književnoj metodi, a ne o lingvistici, međutim to nikako nije prirodno tumačenje dialevkto". (3) Iako je Papije možda bio u krivu—prema Euzebiju, bio je to čovjek nevelike inteligencije—dovoljno je rano živio i bio povezan s apostolskim kršćanstvom da bismo ipak trebali razmisliti o onome što govori. (4) Najizglednija je mogućnost, po našemu mišljenju, da je Papije govorio o izvoru izreka koje je zapisao Matej. Ukoliko je bilo tako, Matej je po svoj prilici uvrstio taj izvor u svoje Evanđelje, drukčije ga raspodijelivši.⁵ Kako smo predložili u dijelu o Sinoptičkom problemu, taj izvor izreka možda je uistinu sačinjavao dio rukopisa Q.⁶ U svakom slučaju, vrlo je vjerojatno da je Papije govorio o apostolu Mateju kao o prvom autoru materijala o Isusovu životu. Bilo da se tu radi o proto-Mateju, Q ili Mateju, Papijeva izjava izravno ili neizravno podupire Matejevo autorstvo prvog Evanđelja.

Nakon Papija, Irenej je napisao: »Matej je objavio knjigu Evanđelja među Hebrejima na njihovu dijalektu, dok su Petar i Pavao propovijedali evanđelje u Rimu i osnivali crkvu.«⁷ Očigledno je da je Irenej bit ovih informacija dobio od Papija (budući da je poznavao njegov rad), iako dodaje dvije zanimljive točke: (1) publika Matejeva djela bili su Židovi (ili židovski kršćani); (2) to je djelo bilo napisano kada su Petar i Pavao služili u Rimu. U svjetlu Irenejevog oslanjanja na Papija (kao i njegovog tumačenja Papijeve izjave), ovaj dio tradicije ne prima neovisno svjedočanstvo.⁸ Međutim, Irenej dodaje zanimljiv podatak da su u vrijeme Matejeva pisanja Petar i Pavao bili u Rimu. To je možda samo nagađanje, jer se ostale informacije u izjavi čine netočnima.⁹ S druge strane, budući da Petar i Pavao nisu u Rimu bili zajedno sve do ranih šezdesetih, to nam može pomoći u stabiliziranju datuma Matejeva Evanđelja, pod uvjetom da ova tradicija sebi u prilog ima druge potvrđujuće dokaze.

Još kasnije, Origen je pretpostavljao da je Matej izvorno zapisao svoje Evanđelje na hebrejskom. Međutim, Origen ništa ne dodaje Papijevim riječima, te je možda smatrao da Papije govori o Evanđelju a ne o izvoru izreka. Nakon Origena, Euzebije, Jerolim, Augustin i ostali zadržali su isto mišljenje u pogledu Matejeva autorstva.

Rano tekstualno svjedočanstvo sveopće je u dva aspekta: (1) Matej je napisao nešto povezano uz život Isusa Krista; te (2) Matej je pisao na semitskom jeziku. Malo ili nimalo neovisnih svjedočanstava govori u prilog tvrdnji da je Matej napisao svoje Evanđelje na hebrejskom/aramejskom. No ipak, povezivanje Matejeva imena uz prvo Evanđelje može uistinu biti pokazatelj da, u konačnici, to djelo potječe od njega, čak i ako ga je dovršio kasniji sastavljač.

Povrh ovog eksplicitnog svjedočanstva postoje i citati Matejeva Evanđelja kod ranih patrističkih pisaca. Citira se već 110. poslije Krista (Ignacije), nakon čega su uslijedili mnogi drugi patristički citati. Zapravo, Matejevo Evanđelje citiralo se (i prepisivalo) mnogo češće od Markova ili Lukina. Prema tome, još od najranijih vremena ono se tretiralo kao kanonsko i autoritativno u pogledu života Isusa Krista, bez obzira na autorstvo.

Trebamo dodati konačni komentar na vanjske dokaze. Iako uvijek postoji mogućnost da su patristički pisci željeli otkriti da je apostol napisao anonimne knjige Novoga zavjeta, to ne objašnjava zašto se uvijek predlaže Mateja i nikoga drugoga kao autora prvog Evanđelja. Uistinu, ne samo da Matej nije bio najistaknutiji apostol, nego nije bio ni kvalificiran, kao što su neki drugi bili, za pisanje židovskim kršćanima, u svjetlu njegova prijašnjeg zanimanja. Nisu li Andrija ili Filip ili Bartolomej bili bolji kandidati ukoliko je apostolski autor bio puka izmišljotina rane crkve? Nijedan od njih nije nosio stigmu saveza s Rimljanima i svi su se bolje istaknuli u pripovijestima Evanđelja. Posebice je impresivno to što se Mateja i samo Mateja spominje kao autora prvog Evanđelja.

3. Unutarnji dokazi

Ono što slijedi sedam je dokaza unutarnjih dokaza koji sugeriraju, prvo, da je autor bio Židov te, drugo, da se radilo o Mateju.¹⁰

a. Poznavanje nacije

Autor je poznavao geografiju (2,23), židovske običaje (usp. 1,18-19), židovsku povijest (Heroda Antipu naziva tetrarhom, a ne »kraljem«). Pokazuje brigu za starozavjetni zakon (5,17-20) te, također, stavlja naglasak na evangelizacijsko poslanje židovskoga naroda (p. 10). Dokazi u prilog židovskog autora prilično su čvrsti. ¹¹

b. Tragovi semitizama u njegovu izražavanju

Relativno je malo semitskih tragova u Mateju, iako se dade primijetiti česta upotreba tovte (89 puta), usporedimo li ga s Markom (6) i Lukom (15), možda zbog vraćanja na hebrejsko za.¹² Povrh toga, ponekad ćemo naići na asindeton¹³ (oznaku aramejskog utjecaja), upotrebu neodređene množine (1,23; 7,16) itd. Iako je Matejev grčki manje semitski od Markova, ipak ponekad otkriva tragove semitizama—čak i kada u Marku ne nalazimo paralelu. Ukoliko je Matej uistinu napisao ovo Evanđelje, ne bismo trebali očekivati puno semitizama budući da je Matej bio poreznik te je morao tečno govoriti i grčki, kao i hebrejski/aramejski. No, prisustvo nekih semitizama sugerira ili da je pisac bio Židov ili da su izvori koje je koristio bili semitski. No ipak, neki od njih u tolikoj su mjeri dio građe njegova Evanđelja (npr., tovte) da je razumnije pretpostaviti da je autor bio Židov.

c. Njegova upotreba Svetoga pisma

Gundry je vješto istaknuo kako je autor koristio SZ, posebice u formulaičnim citiranjima. Iako postoje mnogi SZ navodi koji odgovaraju prijevodima LXX, sve njegove uvodne formule (koje ne nalazimo ni u Marku ni u Luki) izgledaju kao slobodni prijevodi s hebrejskog.¹⁴ Ukoliko je to točno, onda je autor vjerojatno Židov. Nadalje, vidimo odličnu upoznatost s ondašnjom židovskom egzegezom u načinu na koji koristi Pisma.¹⁵

d. Napad na farizeje

Matejevo Evanđelje napada farizeje i druge židovske vođe više nego što to čine Marko ili Luka (usp. 3,7; 16,6. 11. 12; pogl. 23). Možda je razlog tomu dijelom ležao u oštrini s kojom su religijski vođe postupali prema poreznicima (povezivali su ih s grešnicima i poganima). Međutim, to se baš ne može dokazati.

e. Česta upotreba brojeva

Autorova česta upotreba brojeva prirodno bi pristajala porezniku. On stvari dijeli na tri dijela: rodoslovlja, trilogije čuda u poglavljima 8-9; pet dijelova: pet velikih Isusovih propovijedi, sve sa zajedničkom završnom formulom (7,28; 11,1; 13,53; 19,1; 26,1); šest ispravki pogrešnoj upotrebi Zakona (u 5. poglavlju); sedam jao! uzvika, usporedbe (pogl. 13) itd. Ponovno, ovu se tvrdnju ne može kvalitetno dokazati, jer bi inače bili prisiljeni reći da je autor napisao Apokalipsu! No, barem je dosljedna s Matejevim zanimanjem.

f. Spominjanje novca

Značajniji je argument autorovo često spominanje novca—on to zapravo čini češće no drugi evanđelisti. Koristi jedinstvene monetarne nazive (drahma u 17,24; stater u 17,25; talent u 18,24. 25); samo on među sinoptičarima govori o srebru i zlatu; u Mateja su uvrštene jedine dvije prispodobe o talentima (p. 18 i 25); te koristi nazivlje koje su koristili carinici (»dugovi« u 6,12 gdje Lukina paralela ima »grijehe«); »bankari« (25,27) itd. Posebice kada se napravi usporedba između sinoptičkih Evanđelja, Matejeva upotreba monetarnih naziva čini se značajnom. Na temelju ovoga, najrazumnija hipoteza je da je autor bio vrlo dobro upoznat s novcem.

g. Poziv Levija

I Marko 2,14 i Luka 5,27-28 govore o pozivanju »Levija« dok ga Matej 9,9 naziva »Matejem«. No, svi popisi apostola o njemu govore kao o Mateju (Mt 10, Mk 3, Lk 6, Dj 1).¹⁶ No ipak, ono što je uistinu značajno jest da se samo u prvom Evanđelju Matej naziva »carinikom« u popisu apostola. Sasvim je moguće da time autor izražava određenu poniznost. Međutim, u najmanju ruku, Matejevo Evanđelje je jedino koje identificira carinika kojeg je Isus pozvao s apostolom Matejem. Najlogičniji razlog za toliku autorovu slobodu s Markovim izvorom činjenica je da je osobno znao za tu identifikaciju.

Prema tome, radi se ili o Mateju ili o suradniku koji je kasnije sastavio djelo. Protiv teorije o sastavljanju stoji Matej 9,9, gdje je zapisan Matejev poziv: »Značajno je da je to poniznije od Lukina zapisa, koji veli da je Matej sve ostavio i slijedio Isusa«¹⁷ dok Matej samo kaže da je ustao i pošao za Isusom. Ukoliko prvo Evanđelje nije pisao Matej, bilo bi teško objasniti zašto bi autor na tako suptilan način umanjivao Matejev postupak. Kasniji sastavljač koji je poznavao i poštovao Mateja (vjerojatno neki njegov učenik), ili još gore, »škola sv. Mateja«, jednostavno nije dovoljno dobro objašnjenje.¹⁸

Kada sve zbrojimo, dokazi sami po sebi nisu previše značajni. Međutim, kada ih uzmemo sve zajedno, čitatelj dolazi pod jedan opći dojam da je ovo Evanđelje napisao dvojezični palestinski Židov, koji je bio dobro upoznat s novcem. Vanjski dokazi već su predložili da je Matej autor; unutarnji dokazi ničim ne narušavaju takav dojam. Prema tome, malo je razloga za sumnju u Matejevo autorstvo.

4. Prigovori Matejevu autorstvu

Tri su glavna prigovora Matejevu autorstvu, navedena po kriteriju veće vrijednosti: (1) nevjerojatnost da je apostol koristio Marka; (2) visoka kvaliteta grčkoga u Evanđelju; te (3) nebiografska struktura knjige.

(1) Pretpostavljajući da je Markovo Evanđelje nastalo prvo, bi li apostol koristio evanđelje koje je pisao ne-apostol, ili uopće bilo koji pisani dokument? Ovaj argument nije značajan koliko se to čini, jer »ukoliko je Matej smatrao da je Markov izvještaj pouzdan i općenito prikladan za njegove svrhe (a možda je znao da iza njega stoji Petar), ne može biti prigovora gledištu da se apostol oslanjao na neapostolski dokument«.¹⁹

Ovo je analogno događaju kada su prevoditelji Revised Version (1881) koristili King James Version. Oni su namjerno podržali tradiciju KJV pa su je čak htjeli imitirati gdje je to bilo moguće. Međutim, odmaknuli su se od nje na tri osbita načina: (a) htjeli su da se novo djelo temelji na drevnijim rukopisima; (b) njihovo je poznavanje grčkog bilo bolje od znanja prevoditelja KJV i zato su htjeli napraviti točniji prijevod čak i tamo gdje je tekstualna baza bila istovjetna; (c) htjeli su odstraniti arhaizme koje ljudi više nisu mogli jasno razumjeti. Motivacija iza RV bila je »učiniti dobru stvar boljom«. Za našu je namjeru najznačajnija činjenica da iako su RV prevoditelji poznavali grčki mnogo bolje od prevoditelja KJV te iako su imali ranije rukopise na kojima su mogli raditi, oni su još uvijek htjeli ostati što je moguće bliže KJV tradiciji. Analogija s Matejem i Markom je jasna: iako je Matej bio očevidac, htio je upotrijebiti Markovo Evanđelje što je više mogao; i kako bi potvrdio njegovu pouzdanost i kao gotov okvir za Isusove propovijedi; no on je također htio ispraviti gramatiku na nekim mjestima i zamijeniti je umjesnim informacijama na drugim mjestima.²⁰

(2) Kümmel dodaje još tri argumenta: »Sustavni, a prema tome nebiografski oblik strukture Mateja, kasno-apostolska teološka pozicija, te grčki jezik Mateja čine ovaj prijedlog sasvim nemogućim.«²¹ Od ovih, samo su prvi i treći uistinu značajni, jer je kasnost teologije toliko isprepletena s navodno kasnijim datumima drugih NZ knjiga i pretpostavkama o ujednačeno linearnom razvoju da nije previše uvjerljiva.²² O jednom od ostala dva prigovora razgovarat ćemo ovdje, a o drugom na kraju.

Visoka kvaliteta grčkog teško da je argument protiv Matejeva autorstva, jer je Matej trebao znati i aramejski i grčki kako bi mogao ubirati porez od Židova i raditi za Rimljane.²³ Nadalje, sve se više ljudi slaže da je Galileja prvog stoljeća bila sasvim dvojezična—u tolikoj mjeri da je grčki možda bio materinji jezik većine Židova. ²⁴

(3) »Sustavna i nebiografska« struktura Mateja²⁵ ne isključuje unaprijed Matejevo autorstvo. To je non sequitur zato što »(1) tematski uređen izvještaj može uroditi biografskim činjenicama jednako lako kao i strogo kronološki izvještaj, te (2) Kümmel pogrešno pretpostavlja da je apostolstvo iz nekog razloga nesposobno izabrati bilo što osim kronološkog okvira za rad.«²⁶

5. Zaključak na temu autorstva

Iako postoje neke poteškoće u vezi Matejeva autorstva, nijedna ne predstavlja veliku prepreku, usprkos činjenici da neki stručnjaci vele kako je Matejevo autorstvo »nemoguće«. Sa svjetlije strane, univerzalni vanjski dokazi kojima čini se, nedostaje motivacije za izbor Mateja (za razliku od bilo kojeg drugog apostola), zajedno s suptilnim unutarnjim dokazima, čine tradicionalno gledište još uvijek najuvjerljivijim.²⁷

B. Datiranje

Određen broj čimbenika i pretpostavki utječu na datiranje ove knjige. Među najvažnijima su: (1) autorstvo; (2) rješenje sinoptičkog problema; (3) datiranje Djela; (4) je li Propovijed na gori bio uistinu proročki ili vaticinium ex eventu; (5) teološki razvoj, posebice vezano uz ekleziologiju; te (6) važnost židovske naravi djela, posebice njegov protusaducejski pristup. Iako većina znanstvenika datira knjigu oko 80-90, naš zaključak je da se radi o dosta ranijem datumu.

(1) Uz pretpostavku apostolskog autorstva, ova se knjiga ne može prekasno datirati. Međutim, budući da ne znamo gotovo ništa o dužini Matejeva života, pa ni kako je umro,²⁸ najviše što možemo reći o ovome jest da je Evanđelje sigurno napisano u 1. st. n. e. (činjenica već potvrđena upotrebom kod Ignacija, Didache, Hermasa itd.).

(2) U našemu rješenju sinoptičkog problema, Matej i Luka neovisno su koristili Marka. Vrlo je vjerojatno da Matej nije bio svjestan Lukina rada te da Luka nije znao za Matejev rad. Ukoliko je to točno, onda su oboje vjerojatno bili napisani u otprilike isto vrijeme. Ukoliko se Luku datira oko 61-62. n. e. (vidi sljedeći dio), onda se Matej po svoj prilici treba slično datirati.

Zanimljivo, jedan argument protiv Markova prvenstva u tome je što svjedočanstvo patrističke zajednice univerzalno govori u prilog apostolskom autorstvu prvog Evanđelja te stoga stručnjaci često prigovaraju da apostol ne bi koristio neapostolsko Evanđelje. Taj argument činio se toliko moćnim da ga, s druge strane, neki koji vjeruju u Markovo prvenstvo koriste kako bi rekli da Matej uistinu nije napisao Evanđelje koje nosi njegovo ime! Već smo se bavili ovim određenim pitanjem. Međutim, ono što se nije dovoljno obradilo je patrističko svjedočanstvo. Shvatimo li doslovno patrističko svjedočanstvo u pogledu Mateja i Marka (posebice od Papija i Ireneja), onda se moraju izvesti tri zaključka: (1) Matej je napisao Mateja; (2) Marko je napisao svoje Evanđelje za Petrova života i zasnovao ga na Petrovim porukama; (3) Matej je napisao svoje Evanđelje kada su Petar i Pavao bili u Rimu (tako veli Irenej). Je li sve to skupa nemoguće uskladiti? Pretpostavi li s Matejevo prvenstvo onda jest nemoguće, jer bi u tom slučaju Marko dobio Evanđelje od Mateja i Luke, a ne od Petra!²⁹ No, pretpostavi li se Markovo prvenstvo, sve odgovara: (1) Marko je zapisao Petrove poruke (vjerojatno negdje pedesetih godina, svakako za vrijeme Petrova života); (2) Matej je koristio Markovo Evanđelje kao okvir za pisanje svog djela; (3) Matej je napisao svoje Evanđelje ranih šezdesetih (jedino vrijeme kada su i Petar i Pavao bili zajedno u Rimu).

(3) Datiranje Djela dobiva veću važnost u pogledu datiranja Luke i Marka, nego u pogledu Mateja. Međutim, dovoljno je reći da ako se Djela ne datiraju poslije 62. n. e. (gledište koje ćemo braniti u uvodu u tu knjigu), onda Luka i Marko moraju prethoditi tom datumu (uz pretpostavku Markova prvenstva). Budući da Matej, čini se, nije znao za Lukine književne pokušaje, razumno je zaključiti da je njegovo djelo bilo objavljeno u otprilike isto vrijeme kao i Lukino (jer što kasnije datiramo Mateja, to je manje vjerojatno da nije znao za Lukino Evanđelje).

(4) Je li Govor na Maslinskoj gori bio vaticinium ex eventu (proročanstvo nakon činjenice)? Je li pouzdano reći da je pretpostavka da jest (vaticinium ex eventu) najvažniji razlog za rušenje ranog datuma (prije 70.) za Mateja? Međutim, dva razloga idu protiv ove pretpostavke.

(a) Najvažnije, samo ako netko kategorički niječe mogućnost stvarnog proročanstva s Isusovih usana datum Mateja mora biti poslije 70. n. e. No, ukoliko je Isus izrekao proročanstvo predviđanja, onda nema potrebe da se sinoptička Evanđelja postavljaju toliko kasno.

(b) Robinson je istaknuo da specifični detalji Govora na Maslinskoj gori ne odgovaraju sasvim onome što znamo o židovskom ratu. On, na primjer, kaže: »‘grozota pustoši’ ne može se odnositi na rušenje svetišta kolovoza 70. godine ili na njegovo oskvrnuće od Titovih vojnika koji su prinosili žrtve svojim bogovima. [Nadalje,] Dotad je već bilo prekasno da bilo tko iz Judeje pobjegne u brda, koja su bila u neprijateljskim rukama od kraja 67.«³⁰ On dodaje da »ukoliko je Matej htio da čitatelj ‘razumije’ u pretkazanju događaje koji su već tada bili dio prošlosti, svakako mu u tome nije pomogao«,³¹ te, što je najznačajnije, da »je, prema tome, značajno da u 24,29, ‘nevolje tih dana’ (tj., uz pretpostavku proročanstva ex eventu, Judejskog rata) trebaju uslijediti ‘odmah’ (eujqevw") po dolasku Sina Čovječjeg . . . Zbog ovoga je izvanredno teško vjerovati da bi Matej namjerno pisao za vrijeme intervala između židovskog rata i parousie.«³² Konačno, Robinson zaključuje: »Ne mogu vidjeti bilo kakva motive za očuvanje, a kamoli izmišljanje, proročanstava toliko mnogo nakon što se u Judeji slegla prašina, osim ako se nije htjelo predstaviti Isusa kao prognostičara tajnovite točnosti (a u tom slučaju evanđelisti nisu izvršili zadatak jer su uključili očigledno neispunjena proročanstva).”³³

Drugim riječima, budući da ovo proročanstvo nije sasvim točno, svakako se ne može raditi o proročanstvu ex eventu. Držim Robinsonov argument prilično uvjerljivim u ovom dijelu, s jednom dosjetkom: proročanstvo je bilo sasvim točno, ali još uvijek se nije potpuno ispunilo. Baš kao što je vremenska odvojenost između Gospodinova prvog i drugog dolaska nepredviđena kod SZ proroka, tako i vremensku odvojenost između razaranja Jeruzalema i Isusova povratka sam Isus nije predvidio (usp. Mt 24,36). Robinsonov argument je tour de force za datiranje prije 66. za sinoptička Evanđelja te, nehotice, za tipološko ispunjenje Propovijedi na gori (u kojemu se krajnje ispunjenje još nije dogodilo).

(5) Teološki, a posebice ekleziološki razvoj koji nalazimo u Mateju često se koristi za kasnije datiranje za to Evanđelje. Naime, spominjanje »crkve« (koje nalazimo samo u Matejevu Evanđelju) daje naznaku kasnijeg razvoja, kada su bila važna pitanja crkvenog reda. No, takvo gledište nije uopće nužno: ni u 16,17-20 ni u 18,17-18 nema čvrste eklezijske organizacije, »nego samo široka načela prikladna najranijim fazama kršćanstva«.³⁴ Stoga, to se ne može koristiti kako bi se zagovaralo datiranje oko 80.-90. Povrh toga, puno toga govori protiv kasnijeg datuma: »Razdoblje kompozicije koje se pripisuje i Mateju i Luki (80.-90.) nije bilo, koliko znamo, obilježeno krizom crkve koja bi ponovno probudila važnost apokaliptičnog.«³⁵

(6) Konačno, ovo je Evanđelje prožeto protusaducejskim osjećajem. »Matej, što je značajno, zapisuje više upozorenja protiv saduceja nego svi drugi NZ pisci zajedno, a nakon 70. godine saduceji nisu više postojali kao središte autoriteta.«³⁶ Uistinu, takav protusaducejski osjećaj vrlo je teško objasniti ukoliko je hram bio razoren i saduceji sasvim izbrisani! Samo datiranje prije 70. dalo bi logički temelj tome motivu.

U zaključku, mogu se zapaziti sljedeće točke: (1) Matej ovisi o Marku te se stoga vjerojatno ne treba datirati prije 50-tih godina. (2) Luka nije znao za Matejev rad, niti je Matej znao za Lukin. Ukoliko se Luku datira oko 62., onda je Matej vjerojatno bio napisan unutar dvije do tri godine od pisanja Luke (60.-65.). Prema tome, bez obzira na vrijeme pisanja Marka, neovisnost Mateja i Luke daje argument za njihovo blisko datiranje. (3) Matej je bio napisan prije početka židovskog rata jer njegov poziv čitatelju da bježi iz Jeruzalema dolazi prekasno 67. n. e. budući da su Rimljani u to vrijeme spriječili tu mogućnost. Najbolja pretpostavka za datum bi prema tome pala u rane šezdesete (tj. 60.-65.). Također, ako to nosi neku težinu, Irenej potvrđuje taj datum svojom izjavom da je Matej sastavio svoje djelo kada su i Petar i Pavao bili u Rimu (oko 60.-64.).

C. Mjesto sastavljanja i odredište

Matejevo Evanđelje je gotovo zacijelo bilo proizvedeno u Palestini ili Siriji, a većina NZ znanstvenika slaže se s tim gledištem. Također, njegovo odredište po pretpostavci je bilo isto kao i mjesto nastanka. Razlozi za palestinsko/sirijsko porijeklo/odredište su sljedeći.

1. Najranije citate Mateja nalazimo kod Ignacija, biskupa Antiohije sirijske, što podrazumijeva da je to Evanđelje bilo dobro poznato u toj regiji još od najranijih vremena.

2. Papijeva izjava da je Matej pisao na semitskom jeziku zapravo to traži, osim ako Papije nije govorio o nečemu drugom, a ne Evanđelju.

3. Unatoč činjenici da je Evanđelje na grčkom, to ne onemogućava palestinsko-sirijsko podrijetlo ili odredište, jer je Palestina bila vrlo dvojezična u prvom stoljeću.³⁷ No ipak, ako u Papijevoj izjavi vidimo izvor izreka koje je Matej sakupio prije pisanja Evanđelja, onda mora postojati razlog zašto je jedan bio na aramejskom a drugi na grčkom. Najlogičnije objašnjenje glasi da je prvo bilo za užu publiku (palestinsku?) a drugo za širu publiku (sirijsku?).

4. Židovski »okus« Evanđelja—posebice činjenica da autor uzima zdravo za gotovo da će publika razumjeti židovske običaje i mjesta—snažan je argument za palestinsko/sirijsko odredište.³⁸ To je također, naravno argument u prilog tvrdnji da je publika bila sastavljena od Židova.³⁹

5. Glavne teme i napetosti u Evanđelju sugeriraju sukobljavanje judaizma s kršćanstvom, a da su kršćani zapravo u manjini. »Zajednica u kojoj se još uvijek strogo drži Šabat ili se barem dugo držao, gdje pitanje zakona igra tako važnu ulogu, te u kojem farizeji predstavljaju glavne sugovornike u raspravi . . . sigurno živi u području u kojem dominira judaizam. To odmah sugerira Palestinu ili njoj susjednu Siriju. Egipat ili čak Babilon nisu ozbiljni kandidati, jer tamo postojanje oveće kršćanske skupine pored farizejske književničke skupine nije vrlo vjerojatno.«⁴⁰

Na kraju, gornja promišljanja sugeriraju da je vrlo vjerojatno Palestina bila mjesto nastanka Matejevog aramejskog izvora izreka, ali Sirija je vrlo vjerojatno bila odredište dovršenog Evanđelja. Izvan toga, malo se može reći. ⁴¹

D. Prigoda i namjera

Prije no što sagledamo Matejevu specifičnu prigodu za pisanje Evanđelja, biti će nam od pomoći da malo razmislimo zašto su Evanđelja uopće bila pisana. Na um dolazi nekoliko razloga: (1) odgoda Kristova dolaska potakla je pisanje Evanđelja, jer kako bi inače druga generacija kršćana prepoznala znakove njegova povratka?⁴² Prema tome, Propovijed na gori bi prirodno igrala istaknutu ulogu u Evanđelju, bez obzira kada je zapisana. (2) Apostoli i drugi očevici starili su, te je stoga nastala potreba za očuvanjem materijala u kodificiranom ili katehetskom obliku. (3) Postojala je potreba za širokom distribucijom materijala, budući da nije svaka crkva imala svog apostola.⁴³ (4) Novi vjernici su prirodno bili zainteresirani za život povijesnog Isusa.⁴⁴ (5) Trebalo je izgraditi nove vjernike. Kada Petar kaže kako bi oni trebali ići »za njegovim stopama« (1. Petrova 2,21) to prirodno pretpostavlja da oni imaju neko znanje o Gospodinovu životu.⁴⁵ (6) Kršćani koji su trpjeli progonstvo trebali su bolje poznavati sidro svojih duša kako bi bili snažni kada dođu oluje. (7) Čini se da su za to postojale i apologetske potrebe: kako bi se razlikovalo kršćanstvo od judaizma, kako bi se ispravila kriva shvaćanja o Kristu tijekom ranog i iznimno brzog priljeva krivovjerja, kako bi se evangeliziralo te osnažili obraćenici itd.

U pogledu specifične prigode Matejeva Evanđelja postoje dvije mogućnosti. Prvo, Matejeva zajednica (ili zajednice) već je imala Isusove izreke koje je Matej sastavio na aramejskom godinama prije toga. Njegova sekundarna publika ih je također imala, budući da su bile prevedene na grčki relativno brzo nakon njihova stvaranja.⁴⁶ Nakon objavljivanja Markova Evanđelja, međutim, među Matejevim zajednicama osjećala se potreba za nekakvim okvirom Gospodinovih izreka. Njegova publika htjela je više od citata, također su htjeli i život Isusa iz Nazareta. Budući da je već postojalo Markovo Evanđelje, ono je priskrbilo gotov okvir za materijal o Gospodinu. Matej je potom preoblikovao taj materijal u različite teme i koristio je Marka kao narativni okvir. Drugim riječima, sasvim je moguće da je Matejevo Evanđelje bilo proizvedeno jer je Markovo Evanđelje bilo katalizator. Nakon toga, imalo je funkciju izgradnje vjernika.

Drugo, Matejevo Evanđelje po svoj je prilici bilo proizvedeno zato što su njegovu židovsko-kršćansku publiku progonili židovski susjedi. To je vidljivo iz tema i motiva u ovom Evanđelju: naglasak na blagoslovu progonjenih i neprijateljstvo prema onima koji donose Evanđelje; osuda religijskih vođa toga vremena zbog njihove sljepoće i licemjerja i, prilično diplomatski, apologetika za držanje Zakona: držati Zakon bolje nego što su to činili religijski vođe bio je kriterij ulaska u kraljevstvo (5,17-20).⁴⁷ Kao što ćemo vidjeti, ova se prigoda sasvim prirodno uklapa u namjeru cijeloga Evanđelja.

Namjere ovog Evanđelja svakako su višestruke.⁴⁸ No ipak, nalazimo tri glavna cilja. Prvo, ovo je Evanđelje napisano kako bi se pokazalo da je Isus Mesija. To se posebice može vidjeti u rodoslovlju (koje bi imalo posebno značenje za židovsku publiku koja je tražila dokaz o Isusovoj lozi), Isusova čuda (koja bi potvrdila Isusov autoritet ne samo kao Božjeg predstavnika, nego i kao onoga koji je uvodio u novo doba), te SZ citati (koji su, svojom jedinstvenom uvodnom formulom, trebali pokazati da je Isus bio ispunjenje Izraelove nade).⁴⁹

Drugo, knjiga je bila napisana kako bi odgovorila na pitanje: »Ako je Isus Mesija, zašto nije utemeljio kraljevstvo?«⁵⁰ Ukratko, odgovor je da Isus nije podbacio, nego je narod podbacio. No ipak, kraljevstvo je bilo inaugurirano za one koji su ga prigrlili kao Mesiju, a bit će dokončano na kraju vremena.⁵¹ Prema tome, u odgovoru na ovo pitanje postoji i apologetska i evangelizacijska svrha: židovski kršćani trebali su imati obranu pred svojim židovskim susjedima te su trebali razumjeti logički temelj za donošenje radosne vijesti poganima, naime, dok je narod odbacivao Božjeg Mesiju, uvodio se novi program⁵² u kojemu su pogani bili prihvaćeni u stado.⁵³ Također, u ovom je Evanđelju moguće naslutiti da nisu svi u Matejevoj publici uistinu prigrlili Isusa kao Mesiju. Ukoliko je tako, onda je apologetska namjera bila usmjerena prema njima kao i prema njihovim susjedima. Drugim riječima, Matej je pisao deklariranim vjernicima koji su bili Židovi, iako su mnoge od njih nagrizale sumnje o osobi Krista i njegovom programu.

Treće, Evanđelje je bilo napisano kako bi potvrdilo legitimnost poslanja poganima. Kulminaciju Evanđelja predstavlja Veliki nalog kojem se pokušaju širenja poslanja na pogane daje puna potpora, posebice u svjetlu činjenice da narod nije prihvatio Isusa kao Mesiju. Neki su čak tvrdili, na temelju Velikog naloga, da je autor Evanđelja bio poganin! Svakako, to je nepotrebno i reducirajuće, ali ipak ilustrira važnost Velikoga naloga kao krešenda ovog Evanđelja.

Kada sve zbrojimo, Matej najprije dokazuje da je Isus Mesija. Drugo, on pokazuje da Isus nije podbacio u uspostavljanju kraljevstva (narod je podbacio—i kraljevstvo je bilo inaugurirano, iako nije bilo dokončano u Mesijinu dolasku). Konačno, on želi pokazati da je zbog neodaziva židovske nacije evanđelje sada bilo otvoreno poganima. No, čak i u ovoj finalnoj točki Matej hoda po užetu, s jedne strane pružajući svojoj publici logički temelj za poslanje poganima, ali i pokušavajući se pobrinuti da oni ne uvrijede svoje židovske susjede napuštanjem Zakona. U tom pogledu, 5,17-20 i 28,16-20 ističu se kao teološko ugaono kamenje ove knjige, i stoje u određenoj napetosti.⁵⁴

E. Tema

Sva četiri Evanđelja naglašavaju drukčiji vid Isusa Krista, iako se lako vidi da je Matejev naglasak najlakše uočiti. On Isusa predstavlja kao Mesiju, sina Davidova, Kralja Židova.

II. Predmet rasprave

Matej započinje svoje Evanđelje pokazujući kvalifikacijama Isusa iz Nazareta da je on Mesija (1,1–4,11). On započinje rodoslovljem koje je od ključne važnosti za ustanovljavanje Isusova zemaljskog prava na prijestolje (1,1-17). Uvodni stih objavljuje da je to rodoslovlje »Isusa Krista, sina Davidova, sina Abrahamova«—što je obrnuto od kronološkog redoslijeda koji će primijeniti u pravom rodoslovlju koje slijedi. To je obrazac koji će Matej razvijati cijelim Evanđeljem: Isus je u prvom redu došao kao sin Davidov, kao ispunitelj Davidova saveza (2. Sam 7,12-16), a potom kao sin Abrahama, kao ispunitelj Abrahamova saveza (Post 12,1-3). To znači, Isus je prvo služio Židovima, a onda, kada su ga odbacili, otvorio je evanđelje i poganima.

Rodoslovlje je rastavljeno na tri skupine: od Abrahama do Davida (1,2-6), od Davida do babilonskog zatočeništva (1,:6-11), te od babilonskog zatočeništva do Isusova rođenja (1,11-16) (usp. 1,17). »U Davidu je loza dosegla kraljevsku moć . . . U zatočeništvu ju je opet izgubila. U Kristu ju je ponovno dobila.«⁵⁵ Ne samo to, nego je i u svakom ovom razdoblju dan veliki savez: Abrahamov, Davidov i Novi. Dakle, Matej vješto isprepliće dokaz Isusove kraljevske loze i očekivanje ispunjenja mesijanske uloge.

Drugi dokaz Isusova prava na prijestolje bavi se njegovim nebeskim podrijetlom (1,18-25). Iako je pravno bio u Josipovoj lozi, Josip nije bio njegov pravi otac, jer je bio začet u djevici. To čudesno rođenje bilo je ispunjenje proročanstva (1,22-23; usp Iz 7,14).

U drugom poglavlju Matej slika kameju Isusova ranog djetinjstva, u kojoj svaki dio kao vrhunac ima citat/aluziju na SZ kao dio formule ispunjenja. Svaki SZ odlomak uz sebe veže velike interpretacijske poteškoće—u odnosu na Matejevu upotrebu. No ipak, kada se uvidi da cijelo ovo poglavlje ima funkciju četverostrukog nagovještaja kasnijih vidova Isusove službe, Matejeva upotreba SZ postaje jasna: njegova sklonost biranja odlomaka koji nisu potpuno proročki, ali koji su tipološki-proročki—kao što je i ovo poglavlje tipološki-proročko. U 2,1-12 magi s Istoka došli su u Jeruzalem (2,15) u potrazi za onim koji se rodio kao kralj Židova (2,2; suptilan prijekor Herodu Velikom). Književnici su govorili proročanstvo iz Miheja 5,2, ali sa značajnom izmjenom: dodavanjem »nipošto«. Po rođenju kralja, Betlehem nije više bio najmanji među upravama u Judeji. Štovanje Isusa od magija nagovijestilo je odgovor pogana i sveopće evanđelje. U 2,13-15 Isus bježi u Egipat zbog Herodova neprijateljstva. To je, također, bilo ispunjenje tipološki-proročkog odlomka (Hošea 11,1) u kojem je onaj koji zaslužuje ime »Božji Sin« ponovio putovanje koje je narod, kao Božji sin, poduzeo mnogo godina ranije. To je povlačenje nagovijestilo Isusova kasnija povlačenja—posebice zato što je njih također potaknuo drugi Herod (Antipa) kada je ubio nevinoga (Ivana Krstitelja). U 2,16-18 pokolj betlehemske djece ispunio je tipološko proročanstvo iz Jer 31,15 i nagovijestilo Kristovu smrt. Konačno, u 2,19-23 Isus se vraća u Palestinu i nastanjuje u Nazaretu, zbog čega su ga prezreli njegovi zemljaci. Činjenica da je kasnije prozvan Nazarećaninom ujedno je i ispunjenje i nagoviještanje: prezirat će ga (igra riječima na riječ Nazarećanin) zbog njegovih skromnih početaka. Prema tome, unatoč Isusovim visokim kvalifikacijama, i u zemaljskim i nebeskim okvirima, za mjesto kralja Židova, njegovo je rano djetinjstvo postavilo temelje za kasnije odbacivanje od Židova i prihvaćanje od pogana.

Treće poglavlje otvara drugi dio ovoga prvog većeg dijela: pripremanje kralja. Čak prije no što je započeo svoju javnu službu, bio je priznat (od glasnika, oca i neprijatelja) kao nasljednik prijestolja, Božji izabranik, Sin Božji. Isus se pripremao za službu Mesije Ivanovim propovijedanjem, koji je bio njegov glasnik (3,1-12), Isusovim krštenjem u kojem se on poistovijetio s pravednim ostatkom (3,15) i u kojem je nebeski glas potvrdio Isusa kao Sina Božjega (3,17), te pokazivanjem svoje borbenosti time što se odupro vražjim iskušenjima (4,1-11) u pustinji.

Treba primijetiti da se kroz rana poglavlja Mateja provlači nit koja suptilno potvrđuje da Isus ima pravo na prijestolje. U životu ovoga vidimo podvostručenje ranog života naroda—s jednom razlikom: kada je narod podbacio, Isus je uspio. Dakle, (1) oboje su imali čudesan početak, (2) oboje su otišli u Egipat, (3) oboje su izvedeni iz Egipta i morali su preći kroz vode, (4) oboje su bili kušani u pustinji u razdoblju od četrdeset godina/dana itd. Uistinu, u sljedećem dijelu (4,12–7,29), glavni naglasak je na Propovijedi na gori—i Matej namjerno povezuje ovo s davanjem zakona po Mojsiju. Odgovor je isti u oba slučaja: narod nije vjerovao niti poslušao.

Drugi glavni dio izlaže kraljeva načela (4,12–7,29). Taj dio razrađen je u dva posebna dijela (tipičan Matejev obrazac): pripovijest i govor. Narativni dio (4,12-25) govori nam o počecima Isusove službe, u svjetlu njegove prikladne pripreme (1,1–4,11). Početak Isusove službe bilo je Herodovo utamničenje Ivana (4,12) koje je Isusa navelo da nastavi Ivanovu poruku: »Pokajte se, jer je blizu kraljevstvo nebesko« (4,17; dosl. prijevod). U isto vrijeme, promijenio je mjesto boravka – iz Nazareta otišao je u Kafarnaum (4,13-16) što je bilo ispunjenje proročanstva (Iz 9,1-2). Nakon što je objavio da je njegova poruka istovjetna Ivanovoj, pozvao je prve učenike, među kojima je barem jedan (Andrija) bio Ivanov učenik (usp. Ivan 1,35-42). Matej obuhvaća Isusovu službu izjavom da je on liječio bolesne i propovijedao kraljevstvo (4,23-25)—dvojna tema koju će razviti u kijastičkom redoslijedu od petoga do devetog poglavlja.

Matej povezuje sažetak s drugim komadom ovoga dijela naglaskom na mnoštvu: on je liječio mnoštvo i propovijedao mu (4,25—»veliko mnoštvo«) i »kada Isus vidje veliko mnoštvo« u 5,1. Naglasak koji vidimo u svim Evanđeljima je Isusova je ganutost mnoštvom potrebitih ljudi. Propovijed na gori (5,1–7,29) deklaracija je kraljevih načela. Budući da je ovo najveći komad Isusova poučavanja sadržan u Svetome pismu, prirodno je da je privukao puno pažnje. Općenito govoreći, hermeneutički pristupi Propovijedi na gori padaju u pet kategorija: (1) soteriološki, (2) sociološki, (3) pokajnički, (4) ekleziološki te (5) eshatološki. Prije no što se izravno upustimo u raspravu o propovijedi, moramo kritički sagledati svaku navedenu kategoriju.

(1) Soteriološko gledište veli da se u ovoj propovijedi nudi spasenje: bude li netko poslušan načelima, spasit će se. Međutim, ovo gledište teško se slaže s analogia fidei—čak Matejevo Evanđelje pokazuje nužnost Kristove zastupničke smrti (20,28), elementa kojeg uopće nema u Propovijedi na gori.

(2) Sociološko gledište gotovo je jednako soteriološkome, osim što je žarište na spasenju društva (skupno spasenje), a ne pojedinaca. Iako bi društvu zacijelo bilo bolje kada bi se pokoravalo zapovijedima ove propovijedi (kao i cijelome Svetom pismu!), »ovo gledište nije održivo iz jednostavna razloga: nema važnosti u kontekstu«.⁵⁶ Ne samo to, nego se može kritizirati po istim točkama kao i soteriološko gledište.

(3) Pokajnički pristup gleda na ovu propovijed kao na »tijelo zakona koje čovjeka čini svjesnim njegova grijeha i time ga pokreće k Bogu«.⁵⁷ Ovo gledište svakako je vrijedno, posebice zato što nastavlja motiv pokajanja koji već poznajemo iz srži Isusova propovijedanja (4,17). No, nije održivo zbog dvije ključne točke: (a) ono gleda samo unatrag, gledajući propovijed kao vrhunac Zakona, bez ikakve povezanosti s kraljevstvom (usp. 4,17!); i (b) ne uzima u obzir činjenicu da je Isus—barem na početku—govorio svojim učenicima, a ne mnoštvu (usp. 5,2. 13. 14; 6,1. 4. 6. 8. 9. 14. 18. 26; 7,11; no, protiv ovoga, usp. 7,13-23. 26. 28-29).

(4) Najpopularniji pristup—ekleziološko gledište—vidi propovijed kao izravno namijenjenu današnjoj crkvi. Ovo gledište zagovaraju znanstvenici svih teoloških boja. Zapravo, Propovijed na gori daje pravila za život u sadašnjoj dispenzaciji.⁵⁸ Ponovno, ovo se gledište može po mnogo toga pohvaliti, posebice zbog činjenice da je to evanđelist uvrstio u svoje Evanđelje—koje je bilo napisano (velikim dijelom) crkvi.⁵⁹ No i ekleziološki pristup pati od nekoliko nedostataka: (a) sasvim zanemaruje kerigmatski sažetak iz 4,17 (što se nalazi u dijelu koji čini uvod Propovijedi na gori) s naglaskom na blizini kraljevstva; (b) pretpostavlja previše preklapanja između Crkve i Izraela (odnosno pretpostavlja: istovjetna načela=istovjetni narodi); (c) u jedinom Evanđelju koje spominje »crkvu«—dakle jedinom Evanđelju koje izrijekom iznosi razliku između Izraela i Crkve—ekleziološko gledište bespravno zamućuje tu razliku, dok, zapravo, svi kontekstualni tragovi pokazuju da Isus još uvijek služi pod starim savezom.⁶⁰

(5) Eshatološki pristup smatra da je propovijed bitno povezana uz kraljevstvo Božje i kao gledište često se veže uz dispenzacijski predmilenijalizam. Postoji u dva oblika: (a) pravilo života koje ćemo dobiti za vrijeme milenijskoga kraljevstva; (b) etika namijenjena međuvremenu, koje bi se pravi učenici trebali pridržavati u očekivanju budućega kraljevstva. Iako eshatološki pristup ima svoje prednosti (posebice zato što ozbiljno uzima povijesni kontekst i napredovanje objave, čime oponaša religionsgeschichtliche pristup), on također ima nekoliko slabih strana.

(a) Slabost prvoga gledišta u tome je što u Propovijedi na gori uopće nema milenijskih uvjeta (usp. 5,10-11. 23. 32. 44; 6,2. 16; 7,15)—zapravo, više no jednom se pretpostavlja da slušatelji nisu u kraljevstvu (5,20; 6,10. 33; 7,21).

(b) Gledište o međuvremenskome etičkom gledištu također ima svoje slabosti (iako je ovo daleko najmanjkavije gledište u svjetlu konteksta i analogia fidei itd.). [a] Nije jasno je li to »međuvrijeme« još uvijek traje u sadašnjem vremenu ili je samo trajalo do rođenja Crkve. Ukoliko je prvo slučaj, onda se čini kako Propovijed proturiječi Pavlovu gledištu da je »Krist svrha i svršetak zakona« (Rim 10,4; usp. Mt 5,17-20). Nadalje, predmet je sve kritike koja se može usmjeriti protiv ekleziološkoga gledišta. Ukoliko se radi o potonjem, zašto bi Matej uvrstio toliko poučnoga materijala ako se on nije više mogao izravno primijeniti na njegovu publiku? [b] Ovo gledište—kao i sva ostala—ne uzima u obzir različite Sitze im Leben: Je li Isusova namjera ista kao i Matejeva? Iako se ovo gledište najbolje nosi s pitanjem Isusove namjere, ono gotovo sasvim zanemaruje Matejevu upotrebu propovijedi. Budući da su—prema ovome gledištu—obojica govorili različitim slušateljima, kako se jedno slušateljstvo može zanemariti u rekonstrukciji značenja? Sasvim je moguće da je Isus iznosio zahtjeve za ulazak u (milenijsko?) kraljevstvo (vrlo je teško čitati središnju poruku, 5,17-20, na bilo koji drugi način), dok Matej koristi propovijed i kao osudu naroda zato što nisu poslušali Isusove upute i zato kako bi istaknuo potrebu za spasenjem po milosti kao jedinoga načina za ulazak u sadašnji oblik kraljevstva. [c] Sukladno gore navedenom, međuvremensko gledište tipično niječe mogućnost inauguracije kraljevstva u Kristovoj smrti, te umjesto toga tvrdi da se kraljevstvo sasvim nalazi u budućnosti. Iako je to izvan opsega ove radnje, »već—ne još« gledište ima snažne točke koje bi »međuvremenski etičari« barem trebali osloviti. [d] Konačno, ovo gledište prešutno niječe valjanost i kritike oblika i redakcije kada se radi o sastavljanju Propovijedi na gori, dok prihvaća mnoge rezultate obje te discipline kada ih se primjenjuje na druga područja egzegeze Evanđelja. Posebice, međuvremensko gledište ne hvata se u koštac s pitanjem je li Propovijed na gori bila propovijed u jednom komadu ili je bila sačinjena od različitih niti–Gospodinovih izreka koje je sam Matej ušio u jedinstvenu tapiseriju (nego samo pretpostavlja prije rečeno).

U svjetlu ovih nedostataka, naš je pristup da je Propovijed na gori polivalentna: (1) To je ekspozicija namjere SZ Zakona, iznesena u najboljem stilu SZ proroka; (2) ona iznosi zahtjeve za ulazak (što je bila Isusova izvorna namjera) u (milenijsko?) kraljevstvo koje je narod odbacio, te tako odgodio zemaljsko kraljevstvo; (3) ona postavlja savršeno mjerilo kao zahtjev za ulazak u sadašnji oblik kraljevstva (tj., spasenje) (u Matejevoj upotrebi) koje slušatelje upućuje k njihovoj potrebi za Kristovom zamjeničkom smrću. Dakle, njena je etika namijenjena današnjici na sekundaran način (legalnim zahtjevima potrebne su prilagodbe), a ponuda kraljevstva (sada, »već« aspekt) još uvijek je valjana i po njoj se može ravnati.

Matej započinje svoje preinačavanje Propovijedi na gori komentarom u pogledu toga kome je Isus namijenio poruku, naime, učenicima (5,1-2). Prema kraju propovijedi postat će očigledno da je u nekom trenutku i mnoštvo činilo dio slušateljstva (usp. 7,28-29). Glavni dio Gospodinova govora uključuje tri glavne sekcije: podanici kraljevstva (5,3-16), istina o kraljevstvu (5,17–7,12) i put za ulazak u kraljevstvo (7,13-27).

Svako kraljevstvo s vremenom ima podanike i Isus započinje svoju propovijed crtajući vrstu ljudi koji će nastanjivati kraljevstvo (5,3-16). Prije no što navede bilo kakve odgovornosti koje će imati, međutim, on najprije motivira svoje slušatelje da vide bogatstvo karaktera (za razliku od bogatstva materijalne imovine), započinjući popis s onima koji su »siromasi u Duhu« (5,3). Zapravo, oni koji žive za Boga su blagoslovljeni (5,3-12). Oni također imaju odgovornost da svojom »solju« i »svjetlom« utječu na društvo (5,13-16).

Nakon ovoga kratkog izlaganja o članovima kraljevstva, Gospodin iznosi nekoliko istina o naravi samoga kraljevstva (5,17–7,12). One se opet najviše bave razvojem kataktera, sa snažnim naglaskom na unutarnjoj pravednosti u vanjskome ružnom svijetu. Ovo je glavni dio propovijedi i nije slučajno da Isus počinje povezujući svoja gledišta s gledištima SZ proroka—odnosno izlažući namjeru SZ zakona (5,17-48). Iako bi se o tome moglo raspravljati, bit cijele Propovijedi na gori nalazi se na čeonom dijelu ovog izlaganja, jer Isus potvrđuje da su načela SZ zakona neprekršiva (5,17-20). Zatim, u šest majstorskih poteza on objavljuje »Čuli ste . . a ja vam kažem«—ne toliko u smislu negiranja valjanosti zakona koliko u smislu objašnjenja onoga što je zakon zapravo htio reći (5,21-48) u pogledu mržnje (5,21-26), požude (5,27-30), vjernosti u braku (5,31-32), jednostavnog poštenja nasuprot drskim i nepotrebnim zakletvama (5,33-37), lex talionis nasuprot odricanju od vlastitih prava (5,38-42) i ljubavi prema neprijateljima (5,43-48).

Šesto poglavlje počinje poukom o pravoj pravednosti, onoj vrsti koja se ne izvodi za publiku (6,1-18), jer samo pravednost koja se vrši prema Bogu ima vječnu nagradu. To prirodno vodi k ispitivanju namjera i stavova srca (6,19–7,11) u kojem istinski pravedan čovjek ulaže u nebo (6,19-24) i pritom ne brine o svojim potrebama na zemlji (6,25-34). Nadalje, on ne smije imati kritičan duh, posebice prema vjernicima (7,1-5), ali u isto vrijeme mora biti pronicljiv u pogledu onih koji dolaze izvana (7,6). Kako se takva ravnoteža mora postići? Gdje čovjek može naći takvu mudrost, a u isto vrijeme znati da će mu tjelesne potrebe biti ispunjene? Mora se često okretati Gospodinu (7,7-11). Namjera SZ zakona tada se obuhvaća u »zlatnom pravilu«: »Sve što želite da ljudi čine vama, činite i vi njima«. Dakle, 7,12 lijepo se slaže s 5,17-20.

Posljednji dio Isusova govora postavlja dihotomiju i slušateljima daje izbor (7,13-27). Odluče li ući u kraljevstvo, moraju odabrati uska vrata (7,13-14), moraju biti poput stabala koja donose dobar plod (7,15-23) i moraju graditi kuću na stijeni (7,24-27). Sve slike upućuje u jednom smjeru: u kraljevstvu će živjeti oni koji žive pred jednočlanom publikom – Bogom.

Propovijed—kao i drugi dio Evanđelja (»Kad Isus dovrši svoj govor«)—tada završava bilješkom o odazivu mnoštva, iznoseći da ih je Isus dotaknuo kako njihovi književnici nikad nisu (7,28-29).

Treći glavni dio (8,1–11,1) počinje s nekoliko Isusovih čuda (8,1–9,34). U svjetlu Isusova autoritativnog propovijedanja kao i njegove ponude kraljevstva, nešto je bilo potrebno kako bi podupro svoje riječi. Čuda su upravo to učinila. Međutim, ta čuda nisu služila samo kako bi opravdala Isusov kraljevski autoritet – i poruka i sila delegirani su učenicima kada su bili opunomoćeni kao kraljevi veleposlanici (9,35–11,1).

Čuda sama po sebi uključuju tri skupine po tri s dvije izjave o učeništvu umetnute između. Prva skupina čuda (izliječenje gube, uzetosti i vrućice) naglašava samilost (8,1-17), možda kako bi pokazali da kralj vodi brigu o svojim podanicima. Potom slijedi izjava o cijeni učeništva (8,18-22).

Druga skupina čuda naglašava Isusov autoritet (8,23–9,8) u području prirode (stišavanje oluje, 8,23-27), u području nadnaravnog (izliječenje dva opsjednuta iz Gadare, 8,28-34) i čak u području duhovnog (izliječenje uzetoga zajedno s opraštanjem njegovih grijeha, 9,1-8). Vidi se da je doseg kraljeva autoriteta golem, a njegovo kraljevstvo nešto više od fizičkoga. Potom, dolazi kratak govor o pravom učeništvu: nisu zdravi pozvani, nego bolesni—kao što je carinik Matej (9,9-13). Nadalje, Isusovi učenici moraju biti radikalno predani novome poslu koji on radi (9,14-17).

Posljednja skupina čuda govori o Isusovoj vlastitoj radikalnoj predanosti i hrabrosti (9,18-34), što su nužni preduvjeti za postajanje kraljem. On daje život kćeri upravitelja sinagoge kojega su njegovi vlastiti ljudi kudili zbog pouzdavanja u Isusa (9,18-26), daje vid slijepome (9,27-31) i govor nijemome čovjeku kojega je opsjeo demon (9,32-34)—čin koji je potaknuo farizeje da ga optuže tvrdeći da mu je sam Sotona dao moć (9,34).

Krug ponovno počinje kada Isus ugleda mnoštvo: njegova samilost prema mnoštvu navela ga je najprije da izliječi gubavca (8,1-4), a onda da liječi sve vrste bolesti (9,35-38). Baš kao što je liječenje gubavca bilo očitovanje njegove vlasti nad bolešću, sada on delegira autoritet svojim učenicima kao rezultat širenja njegove samilosti (9,36-38). Dvanaestorici učenika (10,2-4) dana je vlast da liječe bolesne i naviještaju dolazak kraljevstva, ali samo Izraelu (10,5-8). Nadalje se trebaju oslanjati za pomoć na one koji se odazovu evanđelju (10,9-15) i trebaju nastaviti propovijedati unatoč progonstvu (10,16-31), noseći kao motivaciju nadu u nebo i prioritet predanosti Kristu (10,32-39).

Ono što je značajno u pogledu ovoga prvog naloga učenicima činjenica je da su učenici sada trebali slijediti mnoga načela iznesena u Propovijedi na gori. Na primjer, nisu se trebali brinuti za svoje fizičke potrebe (10,8b-10; usp. 6,25-34); Bogu su vrjedniji od mnogo vrabaca (10,29; usp. 6,26) itd. U najmanju ruku, ovo bi značilo da se dio tumačenja Propovijedi na gori mora odnositi na učenički nalog da naviještaju dolazak kraljevstva izraelskom narodu.

Nalog se tada završava refrenom, »Kada je Isus dovršio pouku . . . « (11,1).

Pošto je Isusova vlast u potpunosti očitovana u njegovim čudima kao i sposobnosti da delegira takvu silu svojim veleposlanicima, sve je spremno za protivljenje kralju (11,2–13,53).⁶¹ U sljedeća dva poglavlja ono raste te dostiže vrhunac u 12,22-37, gdje farizeji optužuju Isusa za opsjednutost Belzebulom. U ovom trenutku Isus počinje govoriti u prispodobama kako bi istinu skrio od nevjernika i otkrio je vjernicima (13,1-53).

Prvi znakovi protivljenja dolaze blago: prvo, Ivan Krstitelj, Isusov glasnik, sumnja u Isusovo mesijanstvo (11,2-6). To je bilo sasvim prirodno budući da ga je tada zatvorio jedan drugi »kralj«! Ne samo da je Isus pohvalio Ivana za njegovu ulogu u naviještanju blizine kraljevstva (11,7-15), nego je i ukazao na licemjernost mnoštva koje se nije moglo odlučiti u pogledu Ivana ili Isusa (11,16-19). To je dovelo do izravne osude gradova u kojima je Isus napravio mnoga čuda, a ipak se njihovi stanovnici nisu pokajali (11,20-24). Na kraju ove prve runde protivljenja, Isus pruža poziv umornima da mu se okrenu i nađu odmor svojim dušama (11,25-30).

Drugi znakovi protivljenja bili su mnogo izravniji (12,1-45): ne samo nevjera, nego i otvoreni napad religijskih vođa na Isusov autoritet nad Šabatom (12,1-21) i njegov izvor nadnaravne moći (12,22-37). Neposredno nakon Isusova odlučnog ukora za mišljenje da mu je silu dao vrag (12,25-37, posebice 31-32), farizeji ironično traže više dokaza za potvrdu njegova duhovnog izvora (12,38). No, bilo je učinjeno dovoljno čuda—sada će trebati samo znak Jone (12,39-45).

Možda u svrhu ironična zaokreta, Matej zapisuje da su Isusova majka i braća htjeli s njim razgovarati (12,46-47): Jesu li i oni, poput Ivana, sumnjali u njega? U ovoj fazi Isus još jednom poziva mnoštvo: tko god sluša Boga rođak je Božjemu Sinu (12,48-50).

S ovim pozivom u pozadini, Matej ističe da je »onog dana« (13,1) Isus razradio poziv na ulazak u kraljevstvo. Iako je mnoštvo uvijek bilo s njim, on se sada trebao usredotočiti na vjerni ostatak. Dakle, on govori u prispodobama koje su osmišljene kako bi isključile nepokajane i dovele do razumijevanja kod pravih vjernika (13,10-17). Prva skupina u ovom diskursu bavi se odgovornošću njegovih slušatelja (13,3-23): poput posijanog sjemena, oni trebaju rasti i biti produktivni (13,3-9; 13,18-23), iako neće svi koji slušaju zapravo čuti i poslušati (13,10-17).

Zatim, jedna za drugom, velikom brzinom slijedi šest prispodoba o naravi kraljevstva (13,24-50). Kroz tih sedam prispodoba isprepletene su dvije teme: (1) kraljevstvo će narasti iz skromnih početaka, unatoč protivljenju (pšenica i kukolj u 13,24-30, 36-43; gorušično sjeme u 13,31-32; kvasac u 13,33; mreža u 13,46-50); i (2) kraljevstvo je neprocjenjivo vrijedno i u njega se treba ući po svaku cijenu (skriveno blago u 13,44; biser u 13,45). Ovom prvom skupinom prospodoba kao da se želi reći da kraljevstvo, u nekom smislu, neće doći dinamično ili kataklizmično, nego, naprotiv, da će izrasti iz vrlo malenih korijena. Gdje god bude kralj, bit će i njegovo kraljevstvo. Počelo je u srcima učenika (usp. prispodobu o sijaču) i rasti će do svršetka vremena (13,39). Zbog toga svi koji čuju poruku trebaju poduzeti sve što je potrebno kako bi odmah ušli u kraljevstvo, jer se ništa ne može usporediti s njegovom dragocjenošću.

Dio o prispodobama uključen je s pozivom onima koji nisu samo čuli, nego i razumjeli: otkrijte radosnu vijest ostalima (13,51-52). Zatim Matejev uobičajeni urednički komentar »A Isus, kad dovrši te usporedbe« (13,53) zaključuje četvrti glavni dio knjige.

Nakon takvog intenzivnog protivljenja—koji se vidi čak u slabosti odaziva kada ih je isus poučavao o kraljevstvu (usp. 13,10-17)—Isus se počeo povlačiti od mnoštva i od opasnosti (13,54–16,20). Išao je, simbolično i zapravo, sve dalje i dalje od Jeruzalema. Poticaj Isusova povlačenja bio je dvostruk: (1) velika nevjera u njegovome rodnom gradu Nazaretu (13,54-58)—u tolikoj mjeri da tamo nije učinio mnogo čuda, te (2) Herodovo pogubljenje Ivana Krstitelja (14,1-12).

Matej je zapisao pet uzastopnih povlačenja: (1) na »osamljeno mjesto« gdje je još uvijek činio čuda (hranjenje pet tisuća [14,13-21], hodanje po vodi [14,22-33] i liječenje bolesnoga u Genezaretu [14,34-36]), i nije mogao pobjeći od farizeja (15,1-20); (2) u Feniciju gdje je izliječio kći poganke (15,21-28)—iznoseći daljnje dokaze da se kraljevstvo otvaralo poganima; (3) na Galilejsko more gdje je opet nahranio mnoštvo (15,29-38); (4) u magadanski kraj gdje je učenicima dao upute o »kvascu« u naučavanju farizeja (15,39; 16,5-12); i konačno, (5) u Cezareju Filipovu gdje je učenicima objavio da je on Krist (16,13-20).

U ovim je povlačenjima moguće otkriti i provjeru njegovih sljedbenika (kako je odlazio sve dalje i dalje od Jeruzalema, tko bi mu vjerovao da je on kralj Židova?), kao i rafiniranje njihova shvaćanja o tome što tvori kraljevstvo i njegova Mesiju. Petrovo priznavanje Isusa kao Krista u Cezareji Filipovoj—kada su svi dokazi govorili suprotno—označillo je početak njegova razumijevanja pravog značenja Isusova kraljevstva. Nadalje, u ovim je povlačenjima moguće vidjeti posljednje Isusove pokušaje spašavanja naroda za kraljevstvo. Kada mu je postalo sasvim jasno da se narod neće pokajati, promijenio je taktiku na tri načina: (1) žestokom osudom naroda zbog njihove nepokajanosti (usp. posebice pogl. 23); (2) usredotočavanjem na »brušenje« učenika za njihovu službu (usp. pogl. 18-20); i (3) proširenjem poziva za ulazak u kraljevstvo na pogane.

Sad kad su učenici pokazali barem neki nagovještaj razumijevanja Isusova pravog identiteta, blio je vrijeme da im se otkrije cijela priča: Mesija mora trpjeti i umrijeti u Jeruzalemu, a onda ustati od mrtvih (16,21-28). Tek kada su shvatili da je njegovo kraljevstvo drukčije vrste od one koju je mnoštvo očekivalo, Isus je mogao riskirati da to kaže učenicima. Oni su ga čak i tada odbili (16,22-23). No ipak, trebalo je krenuti natrag u Jeruzalem. Ono što je mnoštvo protumačilo kao kraljev vojni marš za preuzimanje vlasti zapravo je predstavljalo pogrebnu povorku.

Kako bi ohrabrio učenike pred povratak u Jeruzalem, trojicu je odveo na stranu i otkrio svoju buduću slavu (17,1-13) putem transfiguracije ili preobraženja. Nakon toga su počele upute (17,14–18,35). Nije jasno zašto je Isus, prema Mateju, odlučio u ovom trenutku potrošiti toliko vremena poučavajući učenike.⁶² Možda je to bilo zato što im je bio potreban njegov osjećaj samilosti prema izgubljenima, ili zato što su trebali vidjeti širenje naloga na pogane, ili im je jednostavno trebalo još poučavanja. Vjerojatno se radi o svim ovim razlozima, pa i mnogim drugim—naime, on neće zauvijek biti fizički blizu učenika (iako Matej to ne naglašava onako kako to čine Luka ili Ivan).

Na putu u Jeruzalem, Isus je poučio učenike o vjeri (17,14-21), o davanju poreza i pravoj ulozi onih koji imaju vlast (17,24-27), o poniznosti i o tome kako treba biti poput djece (18,1-4), o spasenju (18,5-14), o stezi u novoj zajednici (18,15-20) te o opraštanju (koristeći prispodobu o nemilosrdnom sluzi, 18,21-35).

»Kad Isus dovrši te riječi, ode iz Galileje« (19,1).

Posljednji dio čiji je vrhunac veliki govor bavi se Isusovim samopredstavljanjem Jeruzalemu, te odbijanjem koje je uslijedilo (19,3–26,1). Međutim, ovaj dio počinje gdje prestaje onaj prije njega: kod Isusa koji poučava svoje učenike, samo što su ovaj put u Judeji (19,3–20,34). Iako bi se o ovome dalo raspravljati, fokus poučavanja sada je čak i više vezan uz kraljevstvo. I opet u danim uputama vidimo prisjećanja na Propovijed na gori. Upute se tiču: (1) vjernosti supružniku i mogućnosti potpunog posvećivanja Božjem kraljevstvu bez bračnih veza (19,3-12); (2) djetinje vjere kao preduvjeta za ulazak u kraljevstvo (19,13-15); (3) nalaženja sigurnosti i nagrade u Kristu, a ne u vlastitoj fizičkoj imovini (19,16–20,16); (4) pravovremeno treće spominjanje njegove smrti i uskrsnuća (20,17-19), iza kojeg slijedi (5) rasprava—raspirena na Jakovljev i Ivanov zahtjev, a oprimjerena Isusovim djelom iscjeljivanja dva slijepca čime im je pokazao što uistinu znači biti velik u kraljevstvu (20,20-34).

Ovo posljednje čudo, odnosno iscjeljivanje dvaju slijepaca (20,29-34), prikladno vodi k službenom predstavljanju kralja narodu (21,1-17). Jer ovi su slijepci jedino očima vjere mogli vidjeti da je Isus bio »Sin Davidov« (20,30. 31), no ipak je narod bio uistinu slijep jer to nije vidio kada je Isus ušao u Jeruzalem.

Isus se službeno predstavio svojim takozvanim »pobjedonosnim ulaskom« u Jeruzalem (21,1-11). No, umjesto da je došao kao vojni kralj (iako su ga naizgled kao takvoga pozdravljali), Isus se nudio kao ultimativno pashalno janje, i to točno na dan kada su se birali janjci za proslavu Pashe (10. Nisana). Sasvim prikladno, otišao je ravno u hram (21,12-17). Tamo je dokazao svoju neokaljanost (da je »bez mane«) čisteći hram (21,12-13) i liječeći bolesne (21,14). Očigledno je da iako ga religijski vođe nisu primili (21:15), mnogi u narodu jesu (21,16-17): Isusova napomena da ga djeca prihvaćaju i slave kao ispunjenje Psalma 8,2 ostala je kao posljednja pouka njegovim učenicima o nužnosti djetinje vjere (usp. 18,1-4; 19,13-15).

Iako je Isus bio savršeno janje bez mane, narod ga je odbacio (21,18–22,46). Narod ga jednostavno nije prihvatio kao kralja, Mesiju i Sina Čovječjega—kako je on definirao nazive. Ovaj segment počinje s nagoviještanjem Božjeg odbacivanja naroda, što vidimo u proklinjanju smokve koja je potom uvenula, a sve zato što nije donosila roda (21,18-22; usp. 7,19 i Ivan 15,1-8). Potom slijedi nagoviještanje sukoba s religijskim vođama kada se opet dovodi u pitanje Isusov autoritet (21,23-27).

Ta dva nagovještaja uokviruju pripovijest za tri prispodobe (21,28–22,14) i četiri sučeljavanja (22,15-46). U prispodobama o dva sina (21,28-32), o zlim zakupnicima (21:33-46) i o svadbenoj gozbi (22,1-14), Isus cilja tri pažljivo izabrana voleja u vitalne organe religijskih vođa. Sva tri pokazuju Božje istovremeno odbacivanje naroda i prihvaćanje »grešnika« i pogana u kraljevstvo.

Konačno sučeljavanje u kojemu se zapečatilo odbacivanje kralja od naroda dolazi u četiri runde (22,15-46). Najprije, farizeji i herodovci pokušavaju razotkriti Isusa kao varalicu koji se želi domoći prijestolja u pitanju o plaćanju poreza stranome kralju, odnosno Cezaru (22,15-22). Potom, saduceji pokušavaju diskreditirati svaku mogućnost duhovnoga kraljevstva pitanjem o leviratskom braku u uskrsnulom stanju (22,23-33). Posljednje pitanje dana došlo je od književnika koji je htio otkriti Isusovo loše rabinsko znanje: Kakva je zapovijed velika u Zakonu, pitao je (22,34-40). Isusov odgovor na ova izazivačka pitanja zapravo je svako pitanje okrenuo naglavce i pokazao ludost zapitkivača. Zatim je on njima postavio pitanje: Čiji je sin Krist? (22,41-46) Njegov odgovor, da je Krist sin Davidova Gospodina koji će zauvijek vladati (citirajući Psalam 110), zaustavio je svako daljnje ispitivanje (22,46). Uzaludno su se religijski vođe nadali da će dobiti rat riječima – sada su vidjeli da moraju krenuti drugim putem.

Nakon što je narod odbacio kralja, kralj je sada otkrio svoje vlastito odbacivanje naroda zbog njegove nepokajanosti (23,1-39). Najprije je svoje uputio o tome kako se trebaju ponašati prema farizejima (23,1-12), a potom je izrekao sedam »jao!« farizejima (23,13-36), s vrhuncem u otvorenoj osudi (23,33) njihovog odbacivanja prošlih i budućih Božjih glasnika (23,34-36). Međutim, ovaj vrlo strog govor nije potaknula zloba, nego žalost nad nepokajanim vođama, tipiziranima u »Jeruzalemu« (23,37-39). Isus je do samoga kraja suosjećao s izgubljenima, ali prema onima koji nisu uviđali svoje izgubljeno stanje riječi su morale biti oštre.

Krajnji dokaz da je Bog odbacio narod bit će, svakako, prijenos njegove religijske infrastrukture. Tako je Isus odveo učenike izvan hrama—tako ga simbolično odbacivajući (24,1-2)—i doveo ih na Maslinsku goru (24,3). Tamo im je otkrio ne samo znakove kraja židovskoga bogoštovanja (24,2. 15), nego i dokončanje kraljevstva vidljivo u kraljevu slavnom povratku (24,26-45). Govoreći kao ljudski prorok, a ne kao sveznajući Bog (24:36), Isus nije znao kada će se dogoditi njegov povratak. Također, nije znao ni da će se (početno) razaranje Jeruzalema zbiti barem dvije tisuće godina prije njegova povratka.⁶³ No, jedno je sigurno: Isus je vidio ispunjenje Govora na Maslinskoj gori, u nekom smislu, u sljedećih nekoliko godina (24,34).⁶⁴

Govor na Maslinskoj gori tada završava s tri analogije, a sve zamišljene kako bi osnažile odlučnost učenika za ustrajnost i pripremljenost⁶⁵ (25,1-46). Usporedba o deset djevica govori o pripremljenosti (25,1-13), usporedba o talentima govori o vjernosti i ustrajnosti (25,14-30), a analogija ovaca i koza govori o osudi i nagradi na kraju vremena (25,31-46).⁶⁶

Govor na Maslinskoj gori završava sa sada već poznatim pripjevom: »Kad Isus dovrši sve te govore« (26,1). Tako se završava posljednji veliki govor kralja.

S budućom osudom naroda na umu, Isus se sada okreće razlogu te buduće osude, odnosno narodnom odbacivanju kralja (26,2). On predviđa svoju smrt po četvrti put, ali ovaj put ne spominje uskrsnuće (vjerojatno kako bi naglasio razloge za Božje odbacivanje, a ne nadu učenika). Poglavlja 26 i 27 najviše se bave razapinjanjem kralja, a poglavlje 28 njegovim uskrsnućem.

Isusovi neprijatelji bili su zauzeti pripremajući se za njegovu smrti (26,3-5. 14-16), baš kao i on (26,6-13). Njegovo konačno pripremanje za smrt došlo je u dva poteza: (1) proslavu žrtvenoga pashalnog janjeta s njegovim učenicima, kada je objavio inauguraciju (ali ne i dokončanje) kraljevstva (26,17-30; usp. 26,28-29), (2) uslijedilo je vrijeme koje je proveo nasamo s Ocem u getsemanskom vrtu (26,36-46).

Odbacivanje od njegova naroda doseže vrhunac u Judinoj izdaji u uhićenju (26,47-56) pa i u trostrukom Petrovom nijekanju (26,68-75; usp. 26,31-35), jer Petar je bio prvi kojemu se Isusovo mesijanstvo objavilo u Cezareji Filipovoj. Nakon toga Isusu sude pred religijskim vođama naroda (26,57-67) i pred političkom moći Rima (27,11-26). U ironičnome povijesnom obratu, židovsko veliko vijeće proglašava ga krivim, a Pilat, koji predstavlja rimsku silu, nema moći da spriječi njegovo pogubljenje.

Kralj se razapinje između dva razbojnika (27,32-44). Tako je svijet ostavio kako je i došao u njega—u poniženju i degradaciji. Narav njegova kraljevstva vidi se u njegovoj smrti, jer je na znaku postavljenom na njegov križ pisalo na tri jezika: »Ovo je Isus, kralj židovski« (27,37). Ulazak u kraljevstvo morao je ići preko križa. U trenutku njegove smrti zastor u hramu razderao se od vrha do dna (27,51), simbolizirajući kraj židovskoga bogoštovanja i slobodan pristup Bogu preko novoga posrednika. Postojali su i drugi znakovi da njegova smrt nije bila samo smrt pravednoga čovjeka, nego smrt Božjega Sina (27,51b-53). Ironija tih znakova vidi se u tome što ih je samo poganin, stotnik, ispravno protumačio i povjerovao (27,54).

Isusa su potom brzo pokopali u grobnici bogataša (27,57-61), a čuvali su ga otposlani stražari (27,62-66). Matej se veoma trudi da pokaže kako je Isus uistinu bio mrtav i da nije imao načina pobjeći iz grobnice (27,59).

Dan poslije Šabata, prvoga dana u tjednu, dvije Marije posjetile su grobnicu (28,1). Međutim, kamen je bio otkotrljan (28,2). Anđeo je govorio sa ženama i rekao im da idu u Galileju gdje će naći uskrsloga Krista (28,5-7). Na putu prema učenicima susrele su Isusa (28,8-10).

U međuvremenu, stražare se podmitilo kako bi lagali da su Isusovi učenici ukrali tijelo (28,11-15). »To je pričanje rašireno među Židovima do dana današnjega« (28,15). Očigledno, Matej koristi svoje najbolje apologetske vještine kako bi obranio uskrsnuće, jer je to bio konačni dokaz da je Isus kralj Židova.

Na kraju Evanđelja vidimo kako jedanaest učenika ide u Galileju kako bi od Isusa primili posljednji nalog (28,16-20). Taj se nalog stoji u opreci s onim u desetom poglavlju, jer su onda išli samo k Izraelu, dok ih se sada šalje »svim narodima«. Širenje mreže evanđelja na pogane tako se vidi u kontrastu s narodnim odbacivanjem (njihova) kralja. Motivi nacionalnog odbacivanja i poganskog primanja kralja, nagoviješteni u drugom poglavlju, sada dosežu vrhunac. Tim je vrhuncem Matej vješto odgovorio na pitanje o Isusovom »neuspjehu« u postavljanju kraljevstva: on nije podbacio, narod je podbacio. A svi koji ga sada prigrle kao kralja sklapaju duboko poznanstvo s kraljem (te tako kraljevstvo počinje rasti—usp. pogl. 13). Emanuel, »Bog s nama« (1,22), uistinu je sa svojim učenicima sve do svršetka svijeta (28,20b).

III. Kratak pregled

I. Utjelovljenje i priprema Kralja (1,1–4,11)⁶⁷

A. Utjelovljenje Kralja (1,1–2,23)

1. Rodoslovlje Kralja (1,1-17)

2. Rođenje Kralja (1,18-25)

a. Zaruke s djevicom (1,18-19)

b. Anđeo posjećuje Josipa (1,20-21)

c. Ispunjenje proročanstva (1,22-23)

d. Isusovo rođenje (1,24-25)

3. Djetinjstvo Kralja: Nagoviještanje budućih događaja (2,1-23)

a. Štovanje magija: Nagoviještanje štovanja pogana (2,1-12)

1) Magi dolaze u Jeruzalem (2,1-5)

2) Ispunjenje proročanstva (2,6)

3) Magi štuju Kralja (2,7-12)

b. Bijeg u Egipat: Nagoviještanje Isusovih povlačenja (2,13-15)

1) Bijeg u Egipat (2,13-14)

2) Ispunjenje proročanstva (2,15)

c. Pokolj nevine dječice: Nagoviještanje Kristove smrti (2,16-18)

1) Herodov pokolj dječice (2,16)

2) Ispunjenje proročanstva (2,17-18)

d. Povratak u Nazaret: Nagoviještanje židovskog odbacivanja Isusa (2,19-23)

1) Povratak u Nazaret (2,19-22)

2) Ispunjenje proročanstva (2,23)

B. Priprema Kralja (3,1–4,11)

1. Priprema za kraljevstvo putem propovijedanja Ivana Krstitelja (3,1-12)

2. Inauguracija službe putem Ivanova krštenja Isusa (3,13-17)

3. Očitovanje vrijednosti putem đavoljih kušanja Isusa (4,1-11)

II. Proglas Kraljevih načela (4,12–7,29)

A. Početak Kraljeve službe (4,12-25)

1. Prigoda: Ivanovo utamničenje (4,12-16)

2. Poruka: Blizina kraljevstva (4,17)

3. Pozivanje prvih učenika (4,18-22)

4. Sažetak Kraljeve službe (4,23-25)

a. Objava (4,23a)

b. Dokaz (4,23b-25)

B. Proglas Kraljeve poruke (5,1–7,29)

1. Okvir radnje (5,1-2)

2. Podanici kraljevstva (5,3-16)

a. Božji blagoslovi (5,3-12)

b. Odgovornosti pred ljudima (5,13-16)

3. Istina o kraljevstvu (5,17–7,12)

a. Izlaganje namjere Zakona (5,17-48)

1) Potvrda načela zakona (5,17-20)

2) Objašnjenje namjera Zakona (5,21-48)

a) O mržnji i ubojstvu (5,21-26)

b) O požudi i preljubu (5,27-30)

c) O predanosti i razvodu (5,31-32)

d) O poštenju i zakletvama (5,33-37)

e) O pravima i odmazdi (5,38-42)

f) O ljubavi i mržnji (5,43-48)

b. Poticaj na unutarnju pravednost (6,1-18)

1) Sažetak: Vanjska nasuprot unutarnje pravednosti (6,1)

2) Specifične točke: Nagrade vanjske i unutarnje pravednosti (6,2-18)

a) Nagrade za davanje milostinje (6,2-4)

b) Nagrade za molitvu (6,5-15)

c) Nagrade za post (6,16-18)

c. Ispitivanje namjera srca (6,19–7,11)

1) O ulaganjima (6,19-24)

2) O brizi (6,25-34)

3) O kritičkome duhu prema vjernicima (7,1-5)

4) O pronicljivosti u pogledu nevjernika (7,6)

5) O molbama Bogu (7,7-11)

d. Sažetak namjere Zakona (7,12)

4. Način ulaska u Kraljevstvo (7,13-27)

a. Dvoja vrata (7,13-14)

b. Dva stabla (7,15-23)

c. Dvije kuće (7,24-27)

5. Zaključak Propovijedi na gori: Odaziv mnoštva (7,28-29)

III. Poslanje Kraljevih glasnika (8,1–11,1)

A. Očitovanje Kraljeve sile (8,1–9,34)

1. Samilosna čuda (8,1-17)

a. Guba (8,1-4)

b. Uzetost (8,5-13)

c. Vrućica i demoni (8,14-17)

2. Cijena učeništva (8,18-22)

3. Autoritativna čuda (8,23–9,8)

a. U području prirode (8,23-27)

b. U području nadnaravnog (8,28-34)

c. U području duhovnog (9,1-8)

4. Narav učeništva (9,9-17)

a. Poziv Mateja (9,9-13)

b. Pitanje o postu (9,14-17)

5. Odvažna čuda (9,18-34)

a. Život (9,18-26)

b. Vid (9,27-31)

c. Govor (9,32-34)

B. Delegiranje Kraljeva proglasa (9,35–11,1)

1. Isusova samilost (9,35-38)

2. Poslanje Dvanaestorice (10,1-42)

a. Delegiranje autoriteta (10,1-4)

1) Narav autoriteta (10,1)

2) Imena apostola (10,2-4)

b. Upute apostolima (10,5-42)

1) Djelokrug i narav njihova djela (10,5-8)

2) Snabdijevanje za njihovo djelo (10,9-15)

3) Njihova ustrajnost u djelu (10,16-31)

a) Unatoč progonstvu (10,16-23)

b) U svjetlu odbacivanja njihova Gospodara (10,24-25)

c) U odazivu na Božju suverenost (10,26-31)

d) U nadi nebeske pohvale (10,32-33)

e) U priznanju tvrdnja koje Isus iznosi o njima (10,34-39)

4) Nagrada za gostoprimstvo (10,40-42)

3. Zaključak poslanja, nastavljanje službe (11,1)

IV. Suprotstavljanje Kralju (11,2–13,53)

A. Neprijateljstvo Židovâ (11,2–12,50)

1. Pohvala Ivana unatoč njegovim sumnjama (11,2-19)

a. Ivanove sumnje (11,2-6)

b. Isusova pohvala (11,7-15)

c. Hirovitost mnoštva (11,16-19)

2. Osuda gradova zbog njihove nevjere (11,20-24)

3. Poziv umornima da pronađu spokoj (11,25-30)

4. Suočenje s farizejima u svjetlu njihova sve većega neprijateljstva (12,1-45)

a. Vezano uz Isusovu vlast nad subotom (12,1-21)

1) Trganje klasja (12,1-8)

2) Činjenje dobra (12,9-14)

3) Nagoviještanje: Predviđanje prihvaćanja pogana (12,15-21)

b. Vezano uz Isusovu moć nad nadnaravnim (12,22-37)

c. Vezano uz dokaz duhovnog izvora (12,38-45)

5. Poziv onima koji žele postati Božja djeca (12,46-50)

B. Isusove usporedbe (13,1-53)

1. Pozadina (13,1-2)

2. Odgovornost onih koji slušaju (13,3-23)

a. Usporedba o sijaču (13,3-9)

b. Svrha usporedbi (13,10-17)

c. Objašnjenje usporedbe o sijaču (13,18-23)

3. Usporedbe o kraljevstvu (13,24-50)

a. Usporedba o pšenici i korovu (13,24-30)

b. Usporedba o gorušičnom sjemenu (13,31-32)

c. Usporedba o kvascu (13,33)

d. Ispunjenje proroštva (13,34-35)

e. Objašnjenje usporedbe o pšenici i ljulju (13,36-43)

f. Usporedba o skrivenom blagu (13,44)

g. Usporedba o biseru (13,45)

h. Usporedba o mreži (13,46-50)

4. Odgovornost onih koji razumiju usporedbu o kućevlasniku (13,51-52)

5. Zaključak o usporedbama, nastavljanje službe (13,53)

V. Kraljeva reakcija (13,54–19,2)

A. Povlačenje iz kruga protivnika zbog odbacivanja (13,54–16,20)

1. Poticaj (13,54–14,12)

a. Nevjera u rodnom gradu Nazaretu (13,54-58)

b. Herod Ivanu odrubljuje glavu (14,1-12)

2. Povlačenja (14,13–16,20)

a. Na osamljeno mjesto (14,13–15,20)

1) Čuda (14,13-36)

a) Hranjenje pet tisuća (14,13-21)

b) Hodanje po vodi (14,22-33)

c) Izliječenja u Genezaretu (14,34-36)

2) Sučeljavanje farizeja: čisto nasuprot nečistoga (15,1-20)

a) Sučeljavanje s farizejima (15,1-9)

b) Proglas mnoštvu (15,10-11)

c) Upute učenicima (15,12-20)

b. Prema feničkoj regiji: Iscjeljenje Kanaankine kćeri (15,21-28)

c. Prema Galilejskome moru: Hranjenje četiri tisuće (15,29-38)

d. Prema magadanskom kraju (15,39–16,12)

1) Povlačenje u magadanski kraj (15,39)

2) Farizeji i saduceji traže znak (16,1-4)

3) Upozoravanje na učenje farizeja i saduceja (16,5-12)

e. Prema Cezareji Filipovoj: Objava Isusove osobe (16,13-20)

B. Povratak u Judeju unatoč odbacivanju (16,21–19,2)

1. Poticaj: Predviđanje Isusove smrti i uskrsnuća (16,21-28)

2. Utjeha: Preobraženje (17,1-13)

3. Poučavanje učenika u Galileji (17,14–18,35)

a. O vjeri (17,14-21)

1) Iscjeljenje opsjednutoga dječaka (17,14-18)

2) Izazov učenicima (17,19-21)

b. O njegovoj smrti i uskrsnuću: Drugo spominjanje (17,22-23)

c. O davanju poreza (17,24-27)

d. O poniznosti (18,1-4)

e. O spasenju (18,5-14)

1) Upozorenje na kamenja spoticanja (18,5-9)

2) Traženje izgubljene ovce (18,10-14)

f. O stezi (18,15-20)

g. O oproštenju (18,21-35)

4. Zaključak poučavanja, nastavak putovanja (19,1-2)

VI. Predstavljanje i odbacivanje Kralja (19,3–26,1)

A. Poučavanje učenika u Judeji (19,3–20,34)

1. O razvodu, braku i kraljevstvu (19,3-12)

a. Konfrontacija vezano uz razvod (19,3-9)

b. Celibat i kraljevstvo (19,10-12)

2. O tome da treba biti poput djeteta i o kraljevstvu (19,13-15)

3. O bogatstvu i kraljevstvu (19,16–20,16)

a. Bogati mladić: Sigurnost u bogatstvu (19,16-26)

b. Učenici: Sigurnost u Kristu (19,27-30)

c. Usporedba o vinogradu: Nagrade u kraljevstvu (20,1-16)

4. O njegovoj smrti i uskrsnuću: Treće spominjanje (20,17-19)

5. O tome kako treba voditi služenjem i o kraljevstvu (20,20-34)

a. Ivanov i Jakovljev zahtjev (20,20-23)

b. Isusov odgovr (20,24-28)

c. Isusov primjer: Iscjeljenje dva slijepca (20,29-34)

B. Predstavljanje Kralja (21,1-17)

1. Priprema za Kraljev dolazak (21,1-7)

2. Ulazak u Jeruzalem (21,8-11)

3. Ulazak u hram (21,12-17)

C. Odbacivanje Kralja od naroda (21,18–22,46)

1. Usahlo smokvino stablo: Nagoviještanje osude naroda (21,18-22)

2. Isusov autoritet dovodi se u pitanje: Nagoviještanje sukoba (21,23-27)

3. Tri usporedbe: Poticaj za suočenje (21,28–22,14)

a. Usporedba o dva sina (21,28-32)

b. Usporedba o zlim zakupnicima (21,33-46)

c. Usporedba o svadbenoj gozbi (22,1-14)

4. Četiri konfrontacije: Dokazi odbacivanja (22,15-46)

a. Farizeji i herodovci: Plaćanje poreza Cezaru (22,15-22)

b. Saduceji: Brak pri uskrsnuću (22,23-33)

c. Farizeji: Velika zapovijed (22,34-40)

d. Protiv farizeja: Čiji je sin Krist? (22,41-46)

D. Kraljevo odbacivanje naroda (23,1-39)

1. Upute mnoštvu i učenicima o farizejima (23,1-12)

2. Upozorenja farizeja na njih same: Sedam jao! (23,13-36)

a. Prvi jao: Izbačeni iz kraljevstva (23,13-14)

b. Drugi jao: Zaklinjanje (23,15-22)

c. Treći jao: Cijeđenje komarca (23,23-24)

d. Četvrti jao: Čišćenje čaše (23,25-26)

e. Peti jao: Bijelo okrečeni grobovi (23,27-28)

f. Šesti jao: Ubijanje proroka (23,29-32)

g. Sedmi jao: Proglas osude (23,33-36)

3. Tužaljka nad Jeruzalemom (23,37-39)

E. Predviđanja Kralja o osudi naroda i dokončanju kraljevstva (24,1–26,1)

1. Okruženje u hramu (24,1-2)

2. Govor na Maslinskoj gori (24,3–25,46)

a. Znakovi svršetka vremena (24,3-35)

b. Dan i sat nepoznati (24,36-51)

c. Usporedba o deset djevica (25,1-13)

d. Usporedba o talentima (25,14-30)

e. Ovce i koze (25,31-46)

3. Zaključak Govora na Maslinskoj gori (26,1)

VII. Razapinjanje i uskrsnuće Kralja (26,2–28,20)

A. Razapinjanje Kralja (26,2–27,66)

1. Predviđanje njegove smrti: Četvrto spominjanje (26,2)

2. Urota da se ubije Isus (26,3-5)

3. Priprema za njegovu smrt (26,6-46)

a. Pomazanje u Betaniji (26,6-13)

b. Juda pristaje na izdaju (26,14-16)

c. Posljednja Pasha (26,17-30)

d. Predviđanje Petrovih nijekanja (26,31-35)

e. Getsemanski vrt (26,36-46)

4. Isusovo uhićenje (26,47-56)

5. Suđenje Isusu (26,57–27,26)

a. Suđenje pred velikim vijećem (26,57-67)

b. Odgovor dvaju učenika (26,68–27,10)

1) Petar je zanijekao Isusa (26,68-75)

2) Juda se objesio (27,1-10)

c. Suđenje pred Pilatom (27,11-26)

6. Razapinjanje Isusa (27,27-56)

a. Ruganje vojnika (27,27-31)

b. Čin razapinjanje Isusa (27,32-44)

c. Isusova smrt (27,45-56)

7. Isusov ukop (27,57-66)

a. Josipova grobnica (27,57-61)

b. Pilatova straža (27,62-66)

B. Uskrsnuće Kralja (28,1-20)

1. Prazan grob (28,1-10)

2. Izvještaj stražara (28,11-15)

3. Veliki nalog (28,16-20)

¹Najjednostavniji natpis je kataV Maqqaivon, koji nalazimo u Aleph B (»po Mateju«). S vremenom je to postalo razrađenije: u petome stoljeću naslov je uobičajeno glasio eujaggevlion kataV Maqqaivon (D W [»Evanđelje po Mateju«), dok je još kasnije nazivan a{gion eujaggevlion kataV Maqqaivon (bizantski rukopisi i ostali [»Sveto Evanđelje po Mateju«).

²Tako Guthrie, 43.

³Fragments of Papias 2:16 (moj prijevod).

⁴Usp. našu raspravu pod »Sinoptički problem« (koju smo ranije objavili).

⁵Ta ponovna raspodjela sugerira da propovijedi u Mateju nisu izvorno bile literarne cjeline. To se svakako čini u slučaju izvatka iz Govora na gori. To je tako zbog dva čimbenika: (1) Govor na gori u Marku se nalazi posve očuvan, što sugerira barem da je kružio kao cjelina u razdoblju usmene predaje (te nadalje da nije rezultat Matejeve raspodjele materijala); (2) prema analogiji Tomina Evanđelja, ne bi bilo previše interesa za proročanstva u izvoru izreka (vjerojatno zato što se proročanstvo ne može lako iznijeti u izoliranim aforizmima). Dakle, unatoč kritičarskom seciranju Propovijedi na Maslinskoj gori na razdvojene perikope koje su se stopile u jednu literarnu cjelinu prije no što su Evanđelja bila napisana, ova propovijed barem ima sve oznake vraćanja povijesnom Isusu en toto,in situ. (Uzgred budi rečeno, ovo gledište o Propovijedi na Maslinskoj gori nalazi izravnu potvrdu u nedavnom radu na rukopisu Q. Ronald A. Piper, Wisdom in the Q-Traditions: The Aphoristic Teaching of Jesus [SNTSMS 61, 1989] ističe da »su zbirke aforističkih izreka . . . relativno lišene dominacije snažnih eshatoloških motiva« [9]. Stoga, Govor na gori vjerojatno nije kružio u obliku izoliranih izreka.)

⁶Važan nedostatak ovoga gledišta jest to da u ranijemu fragmentu (2:15) Papije govori kako je Marko zapisivao Petrove propovijedi nataV logiva kuriakw'n. No, kontekst bjelodano ukazuje da su u obzir uzeta i Gospodinova djela i riječi. Ukoliko je to točno, onda se čini da se i logiva u 2:16 (Papijev komentar Matejevih literarnih pokušaja) odnosi na Gospodinove riječi i djela, čime se unaprijed isključuje značenje izvora izreka kakav je Q. Međutim, Papije možda koristi genitiv objektivno u 2:15 a subjektivno u 2:16, čime bi logiva zadržalo isto značenje svaki put: »izreke o Gospodinu« (koje je Petar govorio), »izreke Gospodina« (koje je Matej zapisao).

⁷Euzebije, HE 5.8.2.

⁸Međutim, treba se ponovno naglasiti da se Irenejeve riječi ne moraju shvatiti kao naznaka da je Matej napisao Evanđelje na semitskom jeziku, jer Irenej kaže da je napisao »knjigu o evanđelju«, ili možda, »knjigu o radosnoj vijesti«. U svjetlu toga, sasvim je moguće da je Irenej htio reći da je Matej napisao nešto što nije bilo Evanđelje na hebrejskom (aramejskom).

⁹Da budemo određeni, Petar i Pavao nisu »osnovali« crkvu u Rimu.

¹⁰Ovaj je materijal velikim dijelom preuzet iz bilješki za nastavu novozavjetnog kolegija »The Gospel of Matthew«, koji je predavao Dr. Harold Hoehner, u jesen 1977. Međutim, trebmo spomenuti da je Hoehner po svoj prilici većinu svog materijala sakupio iz dizertacije Stanleyja D. Toussainta »The Argument of Matthew« (magistarska radnja, Dallas Seminary, 1957), 10-13.

¹¹Ovaj je dokaz toliko čvrst da je čak Ernst von Dobschütz, koji je osporavao Matejevo autorstvo, smatrao da je djelo napisao rabin! Usp. njegov članak u ZNW 27 (1928) 338-48, kasnije preveden (»Matthew as Rabbi and Catechest«) i uvršten u The Interpretation of Matthew, ed. G. Stanton (Philadelphia: Fortress, 1983), 19-29.

¹²H. C. Thiessen, Introduction to the New Testament (139), međutim, preuveličava ovu pojavu kada predlaže da je Matej razmišljao na semitskom jeziku, iako je pisao na grčkom. Takvo se gledište može uvjerljivo tvrditi u pogledu Apokalipse, ali teškom mukom u slučaju Mateja (zaista, većina stručnjaka nalazi vrlo mali brj semitizama u Mateju).

¹³»No ipak, u Matejevim »Markovskim« dijelovima nalazimo dvadeset i jedan slučaj asindetona dok ih kod Marka na tim mjestima ne nalazimo«, N. Turner, Style, 31.

¹⁴Usp. R. H. Gundry, The Use of the Old Testament by St. Matthew.

¹⁵Usp. R. N. Longenecker, Biblical Exegesis in the Apostolic Period. Protiv Longeneckera, usp. Gundry, The Use of the Old Testament by St. Matthew (iako bi Gundry rekao da Matej nije svoju hermeneutiku dobio iz rabinskih krugova, on ipak vješto tvrdi da ju je Matej naučio od samog Isusa).

¹⁶Guthrie (52) postavlja pitanje: »Je li možda autoru ovog Evanđelja ime Matej postalo važnije od imena Levi, od vremena njegova dramatičnog poziva da krene za Isusom? Nije nemoguće da je ovo detalj koji je svjesno i osobno dodan.« Dalje je moguće da je Matej koristio to ime, a ne Levi, baš kao što je Pavao o sebi govorio kao o »Pavlu«, a ne »Savlu«, iako u Djelima nalazimo oba ta imena za njega. Ovdje i Hagner dodaje koristan uvid: »Gotovo je sigurno da Evanđelje po Mateju ovisi o Marku u ovom odlomku [9,9]. Da su Marko i Luka ovisili o Mateju, teško da bi se osjećali slobodnima da zamijene ime njima zapravo nepoznate osobe, Levija, s imenom apostola. Prema tome, vrlo je vjerojatno da je autor Evanđelja po Mateju promijenio ime Levi u Matej u ovom odlomku. Također, kao da čitatelje želi upozoriti na željeno izjednačenje dva imena, kada u sljedećem poglavlju (10,3) evanđelist navodi Dvanaestoricu, samo on dodaje ‘carinik’ Matejevu imenu. No, zašto je evanđelist promijenio ime Levi u Matej? Najprirodniji zaključak glasi da su carinika Levija počeli zvati Matej (ime toliko prikladno situaciji) nakon njegova obraćenja, te da je to novo ime, sada ime apostola, bilo značajno autoru Evanđelja—Evanđelja koje je, prema tradiciji, proizašlo od tog istog Mateja« (D. A. Hagner, “Matthew,” in ISBE 3:280).

¹⁷D. A. Carson, Matthew (Expositor’s Bible Commentary, vol. 8), 224.

¹⁸Ovo nije analogno Markovom eksplicitnom i otvorenom zbiljskom omalovažavanju Petra, jer je on sadržaj svojeg Evanđelja dobio iz Petrovih propovijedi u kojima je Petar nedvojbeno rekao ove samoponižavajuće primjedbe. Međutim, nema nikakvih starih svjedočanstava koji bi sugerirali da je Mateja napisao Matejev učenik, što čini gledište o sastavljaču nimalo vjerojatnim.

¹⁹Carson, Matthew, 18.

²⁰Mogli bismo dalje dodati da drevni svijet nije imao iste poglede na plagijatorstvo kao suvremeni (zapadni) svijet. Prema tome, 2. Petrova mogla bi korisno upotrijebiti Judu (ili Juda 2. Petrovu) a da pritom nitko nikome ne prida zasluge. Ne samo to, nego unatoč protestima F. C. Baura, vjerojatno je postojao veći sklad na vrhovnim razinama rane kršćanske zajednice nego što nas se uvjeravalo posljednjih 150+ godina. Ukoliko je tako, onda je Matej možda napisao svoje Evanđelje, jednim dijelom i da bi potvrdio Markovu pouzdanost.

²¹Kümmel, 121.

²²Uistinu, neki znanstvenici koji ne vjeruju u prvenstvo Marka datiraju pisanje Mateja već u četrdesete godine prvoga stoljeća (tako Hoehner, možda Reicke; čak se Robinson bavi tom mišlju). Carson, koji je sklon Markovu prvenstvu, još uvijek može reći: »Navodna kasnost teoloških pozicija može se osporiti po svakoj točki« (Matthew, 18).

²³Usp. Gundry, Use of the Old Testament by St. Matthew, 178-85.

²⁴Vidi našu proširenu raspravu o dvojezičnosti Palestine prvog stoljeća u Exegetical Syntax.

²⁵Tu se radi o manje živahnom Matejevom stilu (za razliku od Markova). Usp. Turner, Style, 40-41. To, međutim, lako može biti stvar osobnosti: Petar je bio poznat po svojim poticajnim porukama (a Marko je izgleda utemeljio svoje Evanđelje na Petrovim porukama), dok gotovo ništa ne znamo o Matejevu stilu. Međutim, ako moderne analogije ičemu vrijede, knjigovođe i carinici (poreznici) obično su ljudi koji vode računa o detaljima, neskloni preuveličavanju ili emocijama (uistinu, većina onih koje poznajem donekle su dosadni!). Taj manje živahan, a više sustavan stil možda je dio Matejeve osobnosti—i zapravo može biti argument u prilog Matejevu autorstvu!

²⁶Carson, Matthew, 18.

²⁷Za možda najbolju obranu Matejeva autorstva ovog Evanđelja, usp. Gundryjev Matthew, 609-622.

²⁸Patrističko svjedočanstvo je minimalno i proturječno.

²⁹U ovom slučaju svakako je nedosljedno od onih koji zagovaraju Matejevo prvenstvo da polažu toliku vjeru u patrističko svjedočanstvo, kada isti ti oci tvrde da je Markov izvor bio Petar. Čini se da Griesbachova škola nije pravedna u bavljenju dokazima.

³⁰Robinson, 16.

³¹Ibid., 23.

³²Ibid., 23-24.

³³Ibid., 25 (moj kurziv).

³⁴Carson, Matthew, 20.

³⁵Robinson, 25.

³⁶Carson, Matthew, 20-21.

³⁷Vidi našu raspravu o ovome u našem uvodu u Jakova kao i u Exegetical Syntax.

³⁸Guthrie (citirajući Schniewinda) ističe da »Matej zdravo za gotovo uzima da njegovi čitatelji poznaju židovske običaje, kao što je aludiranje (koje se dalje ne objašnjava) na okrečene grobove (Mt 23,27), na Isusovu židovsku odjeću (9,20) te na praksu prinošenja darova na žrtvenik (5,23). Iako te aluzije, naravno, ne bi bile nerazumljive Židovima negdje drugdje, najviše bi značenja imale za palestinske Židove koji su bili više strogi od onih rasutih po drugim zemljama« (38, n. 3).

³⁹Usp. S. D. Toussaint, Behold the King: A Study of Matthew, 15-18, za dodatne argumente židovskoga karaktera obaju knjiga i publike.

⁴⁰Eduard Schweizer, »Matthew’s Church,« u The Interpretation of Matthew, ur. G. Stanton, 129.

⁴¹Prilično je popularno gledište da je Antiohija sirijska bila odredište. Međutim, to je sporno iz dva razloga: (1) tamošnja crkva bila je sačinjena od Židova i pogana, a Matejevo Evanđelje u sebi ima toliko židovskih nijansi (posebice sa svojim naglaskom na držanju zakona—us. 5,17-20) da miješana publika zapravo ne dolazi u obzir; (2) budući da je Antiohija bila Pavlova baza djelovanja za njegova misijska putovanja, očekivao bi se pozitivniji stav prema Pavlovoj teologiji u ovoj knjizi. (Neki su znanstvenici otišli toliko daleko da su proglasili Matejevo Evanđelje »židovsko-kršćanskom reakcijom na ‘Pavlinizam’« [Carson, Matthew, 7]). Nadalje, može se postaviti pitanje zašto bi se Matej nametao u Pavlovo područje, posebice ako se njegove namjere nisu činile sasvim dobrohotnima. Kada bismo trebali pogađati, Damask bi bio vjerojatnije odredište.

⁴²Nećemo ovdje ulaziti u detaljna objašnjenja, ali ova izjava ne smije se uzeti kao negiranje predtribulacijskoga gledišta.

⁴³Ovdje je zanimljivo primijetiti da Pavlova pisma rijetko sadrže aluzije na Isusov život budući da je Pavao bio apostol »rođen u nezgodno vrijeme«. Dakle, čak bi i Pavlovim crkvama bilo potrebno Evanđelje.

⁴⁴Na neki način, ovaj interes se može izmjeriti štapom tekstualne kritike: Evanđelja su bila puno više prepisivana od bilo kojega drugog dijela NZ, nadmašujući Pavlova pisma 3:1!

⁴⁵Možda također kada Pavao upućuje muževe da ljube »svoje žene kao što je i Krist ljubio crkvu« (Ef 5,25), iako je ovdje više govorio o stupnju, a ne načinu ljubavi.

⁴⁶Iako za ovo naravno nema dokaza, postoji prikladna analogija (koja bi mogla, zapravo, govoriti istu stvar!): usmena predaja Gospodinovih izreka koja je zajednička Mateju i Luki bila je toliko slična u svome grčkom obliku da smo ponukani zaključiti ili da je Isus govorio većinom na grčkom ili da je usmena predaja dobila helenističku nijansu vrlo rano u životu Crkve. Ostaci aramejskih izraza na Isusovim usnama sugeriraju da on nije, u najmanju ruku, uvijek govorio na grčkom, iako je to možda često činio.

⁴⁷Ova Gospodinova izjava vrijedila bi Matejevoj publici prije 70. n. e., kada su ih njihovi židovski susjedi mogli optužiti za napuštanje Zakona zbog Isusa. Nadalje, može se naslutiti polemika protiv antinomijanizma koji se uvukao u novorođenu Crkvu preko ekstremista na 'rubovima' Pavlovih crkava koji su krivo razumjeli apostola poganima. Dakle, čini se da čak u Mateju postoji dijalog i napetost prema Pavlu, iako na tercijaran način. Usp. B. L. Martin, »Matthew and Paul on Christ and the Law: Compatible or Incompatible Theologies?« (Ph.D. dissertation, McMaster University, 1977); C. Jones, »Messianic Law: A Study of the ‘the Law of Christ’ in the Writings of Matthew and Paul, Against its Judaic Background« (M.A. thesis, University of Sheffield, 1971).

⁴⁸Vidi Carson, Matthew, 22-25, za trezvenu kritiku »redukcionističkih i nevjerojatnih« gledišta koja ekstrapoliraju prilično usko definiranu namjeru. Unatoč tome, i Carson ide predaleko u suprotnom smjeru tvrdeći kako zbog činjenice da Matej eksplicitno ne iznosi svoju namjeru (ili namjere), ne možemo govoriti u vrlo definitivnim terminima. To je velika knjiga (u odnosu na NZ knjige), a razvijaju se određeni obrasci i teme koji u najmanju ruku pokazuju Matejeve uredničke namjere.

⁴⁹Također, upotreba SZ može se vidjeti u jasnijoj tipologiji. Jedna od najzanimljivijih značajki Matejeva Evanđelja način je na koji on izlaže prvih nekoliko poglavlja: postoji nekakav deja vu efekt jer Isus prolazi iste nevolje i događaje kroz koje je prolazio narod/Mojsije. Dakle, oboje su otišli u Egipat; oboje su izvedeni nakon smrti njihovih protivnika; oboje su išli kroz vodu prije ulaska u obećanu zemlju/prije početka javne službe; oboje su bili u pustinji 40 dana/godina; oboje (Mojsije i Isus) su otišli na planinu vezano uz davanje/ponovno tumačenje Zakona; oboje (Mojsije i Isus) su imali dvanaest pomoćnika. Paralele su toliko nevjerojatne da su neki, zapravo, tvrdili da je pet velikih propovijedi u Mateju trebalo poslužiti kao novo Petoknjižje! To, međutim, nije vrlo vjerojatno, budući da tematski nimalo ne odgovaraju Petoknjižju. Međutim, nešto se ipak čini sigurnim: gdje je narod podbacio, Isus je uspio. Dakle, on ima pravo vladati budući da je on sâm, u određenom smislu, novi Izrael, ljubljeni Božji Sin.

⁵⁰Bilo mi je veoma drago kada sam vidio da Toussaint, Behold the King (18-20), vidi iste dvije namjere. Za daljnje informacije, vidi njegovu korisnu raspravu.

⁵¹U ovoj fazi u određenoj se mjeri ne slažem s Toussaintom, jer on vidi kraljevstvo kao sasvim odgođeno, dok ja vidim barem njegovo tipološko ispunjenje u sadašnjem dobu, pri čemu Crkva tvori njegovo građanstvo. Ovu temu ne možemo dalje razviti u ovoj radnji, ali odlomci poput Mateja 12,28 (»došlo [je] k vama kraljevstvo Božje«) i 26,28 (gdje je u Kristovoj smrti ustanovljen novi savez) sugeriraju da kraljevstvo nije baš sasvim odgođeno, iako je to svakako slučaj s njegovim punim očitovanjem.

⁵²»Novi«, u smislu u kojem su ga SZ proroci razumjeli. Naravno, nije bio nov u Božjim mislima i namjerama.

⁵³Ovo se najlakše može vidjeti po dva dijametralno suprotna naloga učenicima (pogl. 10, 28): prvi nalog nije uključivao pogane, dok ih drugi nalog nije samo uključivao, nego i naglašavao.

⁵⁴Takav je Matejev stil! On stvara nekoliko napetosti u svom Evanđelju, koje se suvremenom čitatelju mogu činiti kao izravna proturječja. Dakle, prvi je nalog samo za Izrael, dok je drugi za cijeli svijet. Isus veli da se brata ne smije nazvati luđakom (pogl. 5), iako sam religijske vođe naziva luđacima (pogl. 23). Matej se svojski trudi da povuče Isusovo rodoslovlje kroz Josipa, iako Josip nije njegov pravi otac. Njegova upotreba SZ u 2. poglavlju čini se bizarnom, sve dok se ne shvati da su i poglavlje i citirani SZ stihovi tipološki-proročki itd.

⁵⁵W. C. Allen, A Critical and Exegetical commentary on the Gospel according to S. Matthew (ICC), 2.

⁵⁶Toussaint, Behold the King, 87.

⁵⁷Ibid.

⁵⁸Općenito, ovo gledište na sebe uzima jedan od dva oblika: (1) liberalni: većinu ove propovijedi stvorila je kršćanska zajednica (treći Sitz im Leben) i onda ne seže unatrag do povijesnog Isusa—dakle, očigledno je povezana uz crkvu; (2) konzervativni: budući da je crkva »novi Izrael« sve zapovijedi i obećanja dana Izraelu preuzela je Crkva.

⁵⁹Pobornici dispenzacijskoga gledišta ignoriraju Matejeve namjere u sastavljanju (i organiziranju) ove propovijedi, a najviše se bave Isusovom namjerom iza njenog iznošenja. Međutim, teško je povjerovati da je najduža Gospodinova poruka u Svetome pismu imala tek funkciju otkrivanja neuspjeha nacije (drugim riječima, »Jesam li vam rekao!« razvučeno na tri poglavlja)! Teško je ne vidjeti neke edifikacijske/ekleziološke namjere evanđelista, čak i ako to ima tek sekundarnu ulogu.

⁶⁰Usp. 5,17-20. 23-24 itd.

⁶¹Značajno je da je jedino čudo koje se u Evanđeljima dovodi u pitanje čudo Kristova uskrsnuća (konačna potvrda njegova autoriteta). U svim drugim slučajevima, religijski vođe nisu mogli osporavati činjenicu Isusovih čuda, nego samo njihovo izvorište. Ustanovivši činjenicu Isusovih čuda, Matej sada otkriva prepirke oko njihova podrijetla.

⁶²Da je ovo Ivanovo Evanđelje, blio bi lako odgovoriti: Isus je odlazio (Ivan 14,1-3 i passim).

⁶³Zato bilo kakvi pokušali obuhvaćanja Govora na Maslinskoj gori u dva ili tri dijela s temeljem u 24,3 (razaranje Jeruzalema, znakovi Isusova povratka/kraja vremena), iako svi komentatori to običavaju činiti, ne uzimaju u obzir »proročko sklapanje (poput teleskopa)« (ili, miješanje budućih događaja) koje se događa u ovom poglavlju. Nadalje, Matej je napisao svoje Evanđelje prije 70. g., pa ni on nije mogao raspodijeliti ovaj materijal na dva (ili tri) odvojena segmenta. Preferiramo gledište koje vidi cijeli govor povezan sa svršetkom vremena i Isusovim povratkom, a razaranje Jeruzalema 70. g. tipološkim ispunjenjem razdoblja nevolja.

⁶⁴Gledajući unatrag, možemo to vidjeti kao tipološko ispunjenje 70. godine.

⁶⁵Sasvim je jasno da se ovdje ne otkriva nikakvo predtribulacijsko uznesenje, jer postoje znakovi koje se treba tražiti, iako se ne zna točno dan Kristova povratka. Također, prilično je prijeporno da je Ivan 14,1-3 objava predtribulacijskog uznesenja (contra J. F. Walvoord), jer bi se takva objava ostvarila samo dvadeset i četiri sata kasnije! Taj tekst vjerojatno je Ivanov sažetak Govora na Maslinskoj gori (sa za Ivana karakterističnim ostvarenim eshatološkim obratom).

⁶⁶Daljnji dokazi da Isus nije bio svjestan određenih eshatoloških razlika, osim točnog vremena njegova povratka (24,36), vide se u ovoj posljednjoj perikopi. U 25,34 ulazak u ispunjeno kraljevstvo nudi se ovcama, dok se u 25,46 kaže da ove ovce ulaze u »vječni život« (dok nepravedni ulaze u »vječnu kaznu«). U ovom trenutku u povijesti objave, nema razlike između vječnoga stanja i milenija. (To je slučaj s biblijskim proroštvom do Otkrivenja 20 gdje se sve posloži na svoje mjesto. Izaija 65 klasičan je primjer takve zbrke, jer u tom poglavlju dolazi do miješanja apsolutnog savršenstva s nesavršenim, ali još uvijek odličnim kraljevstvom.)

Također, po našem mišljenju, »Osuda naroda« (25,32) je proročko sklapanje dva događaja: osuda na kraju razdoblja velikih nevolja i osuda na kraju milenijskog razdoblja (= »Osuda pred velikim bijelim prijestoljem«). Ukoliko je tako, otvara se još jedna mogućnost: ono što tipično zovemo »velikim nevoljama« odnosi se na barem tri razdoblja: (1) pad Jeruzalema (66.-70.), (2) Danielovih 70 sedmica (netom prije početka milenijskoga kraljevstva), te (3) konačnu pobunu na kraju milenijskoga razdoblja. Postoji li pomutnja u vezi toga na koje se misli u biblijskoj proročkoj literaturi, to je upravo zato što proroci nisu znali da predviđaju više od jednoga događaja—isto kao što nisu znali da će Mesija dvaput doći (usp. Iz 61,1-2!).

⁶⁷ Ovaj pregled je preinaka Toussaintova (Behold the King, 25-32). Iako ne vide svi NZ stručnjaci pet velikih propovijedi u Mateju kao glavna strukturalna uporišta, u našoj rekonstrukciji evanđelistove metode sastavljanja, tih pet od ključne su važnosti. Općenito, narativni materijal nema samo ulogu podupiranja propovijedi, nego je i on izveden iz Markova Evanđelja nakon što je Matej napisao diskurzivni materijal. Dodatak prologa i epiloga, iako nije bio dio početnoga diskurzivnog materijala, postao je vrlo bitan za tvrdnju ovog Evanđelja. Dakle, Toussaintov pregled donosi najdostatniji pristup knjizi u svjetlu naše rekonstrukcije.

Related Topics: Introductions, Arguments, Outlines

English

Marko: Uvod, predmet rasprave i kratak pregled

Related Media

I. Uvod

A. Autor

Tri su vrste dokaza koje trebamo razmotriti: naslov, vanjski dokazi i unutarnji dokazi.

1. Naslov

Kao i kod Matejeva Evanđelja, nijedan rukopis koji sadrži Marka ne potvrđuje kao autora nikoga osim Marka.1 Kao i kod Mateja, zapravo nema dokaza o Markovu autorstvu, međutim, neprekinuti niz sugerira priznatost Marka kao autora još u prvome kvartalu drugog stojleća.

2. Vanjski dokazi

»Rano kršćansko svjedočanstvo o Marku kao autoru bilo je toliko snažno da je nešto više od spomena te potvrde gotovo nepotrebno.«2 Navode ga Papije, Irenej, Muratorijski kanon (najvjerojatnije), Klement Aleksandrijski, Tertulijan, Origen i Jerolim. Nadalje, sva svjedočanstva povezuju ovo Evanđelje s Petrom. Papije, na primjer, piše:3

Starješina ovo reče: »Marko je postao Petrov tumač; točno je zapisao sve čega se mogao sjetiti (iako svakako ne u pravom redoslijedu4) da je Gospodin rekao ili učinio. Jeron niti je čuo Gospodina niti ga je slijedio, nego je došao kasnije—kao što reče u odnosu na Petra koji je poučavao kad je god za to bila potreba,5 ali nije [poučavao] prema rasporedu Gospodinova sveta proroštva,6 te stoga Marko nije pogriješio7 kada je tako zapisao neke stvari po sjećanju. Jer samo je jedno sebi unaprijed zacrtao,8 naime, da ne izostavi ništa što je čuo i da ničim ne izvrne [Petrove riječi].«9

U pogledu ovoga vanjskog svjedočanstva izvanredno je to što Marko nipošto nije bio među glavnim »igračima« Novoga zavjeta. Prema tome, teško je povjerovati da se njegovo ime odabralo niotkuda. Da je uistinu bilo tako, sigurno ne bi postojalo tako sveopće svjedočanstvo. Nadalje, koliko je god bila jaka želja da se ovo Evanđelje pripiše apostolu, patristički pisci suzdržali su se i nisu ga nazvali Petrovim Evanđeljem. Takvo obuzdavanje mnogo govori u pogledu ostatka NZ gdje potvrđuju apostolsko autorstvo.10 Ne možem jednostavno reći da su ovi patristički pisci, zbog toga što su zacijelo željeli apstolsko autorstvo, izmislili takvog autora jer im je to bilo zgodno. Markovo Evanđelje oštro se opire takvoj pretpostavci.

3. Unutarnji dokazi

Nema puno dokaza ni u Marku niti u ostatku NZ koji bi ga povezivali uz ovo Evanđelje. Međutim, nema ni nečega što bi govorilo protiv te pretpostavke. Nadalje, postoje neki dokazi koji povezuju Marka i Petra. Ono što slijedi su dokazi.11

(1) Ivan Marko bio je u dodiru s Petrom svakako prije sredine 40-ih (usp. Djela 12,12). Činjenica da se rana crkva često okupljala u kući njegove majke ukazuje i na to da je Marko imao prilike čuti Petrovo učenje o Isusu iz Nazareta. Ne samo to, nego je referencija u Djelima toliko prigodna da implicira kako su Petar i rana crkva već proveli neko vrijeme u Markovu domu. Prema tome, postoji vjerojatnost da se crkva tamo sastajala od 30-ih godina nadalje.

(2) Nakon što se pridružio Pavlu i Barnabi na prvome misijskom putovanju (Djela 13,4), Marko se vratio u Jeruzalem prije završetka putovanja (13:13). Možda je ostao uJeruzalemu do održavanja poznatoga Sabora u Jeruzalemu na kojemu se odlučivao status poganskih obraćenika. Možda je tada s Pavlom i Barnabom otišao u Antiohiju, odakle se s Barnabom vratio na Cipar (Djela 15,37-39).12 Ukoliko je bilo tako, onda je ponovno imao priliku slušati Petrovo učenje.

(3) Djela nakon toga ne govore ništa o odnosu između Petra i Marka, iako, naravno, postoji mogućnost da su i dalje ostali u vezi, posebice zato što su obojica bili povezani i s Antiohijom i s Jeruzalemom.

(4) Pavao je otpremio Marka iz Rima u crkvu u Kolosima i Filemonu otrpilike 60.-62. Dakle, ukoliko je Petar tada bio u Rimu, Marko bi zacijelo još jednom s njim stupio u kontakt.

(5) U 2. Tim 4,11 Pavao upućuje Timoteja da sa sobom povede Marka iz Efeza u Rim (oko 64. g.). Možda u glavnome gradu nije bio od odlaska 62. g., iako se to ne može sa sigurnošću reći.

(6) Marko je ponovno s Petrom u Rimu oko 65. g. (1. Pt 5,13). Svakako, čini nam se da se Marko vratio u Rim na Pavlov zahtjev (64.) i da je još uvijek bio tamo kada je Petar zabilježio svoje prvo pismo. Međutim, ima toga jš. Činjenica da ga Petar naziva »mojim sinom« ukazuje na to da njihov odnos nije bio stvar slučajnosti, nego se radilo o kontinuiranome poznanstvu.

(7) Kratak pregled Markova Evanđelja odgovara Petrovoj »kerigmi« zapisanoj u Djelima 10,36-41.13 Ističu se određene osobine: (1) Ivan Krstitelj naviješta Mesijin dolazak; (2) Ivan krsti Isusa; (3) Isus čini čuda, čime pokazuje da je njegov autoritet od Boga; (4) otišao je u Jeruzalem; (5) bio je razapet; (6) podignut je od mrtvih trećega dana. Ovo ne sugerira samo da je Marko možda došao do pojedinih priča o Isusu preko Petra, nego da je od Petra dobio i okvir za Isusov život i službu.

(8) Nadalje, Petar dobija po nosu u ovom Evanđelju. Ne samo da ga Isus kori zbog toga što želi Mesiju bez križa, nego završava li Evanđelje s 16,8, Petar uopće ne vidi uskrsloga Krista. Ove dvije točke spadaju zajedno, ali za sada je dovoljno reći da je Markovo Evanđelje ili neprijateljski raspoloženo prema Petru i drugim učenicima,14 ili se u njemu očituje Petrovo vlastito skromno povlačenje u pozadinu. Potonje sadrži manje problema—i zapravo implicitno zagovara činjenicu da Marko nije samo dobio velik dio svoje poruke od Petra, nego da je to i vjerno zapisao.

Kada sve zbrojimo, Marko je imao trajan i blizak odnos s Petrom barem deset ili dvadeset godina prije no što je zapisao svoje Evanđelje. U isto je vrijeme imao trajan i blizak odnos s Pavlom i Barnabom. Ta dvostruka povezanost postavila ga je u jedinstven odnos za pisanje Evanđelja poganima (potaknut Pavlovom misijom) na osnovu Petrovih učenja.

Povrh veze s Petrom, postoje i drugi unutarnji dokazi koji sugeriraju Marka kao autora. William L. Lane zapaža da se Marka naziva »pomoćnikom«” (uJphrevth" ) u Djelima 13,5. »Lukin naziv često označava čovjeka koji rukuje spisima i ljudima isporučuje njihov sadržaj . . .«15 On spominje Djela 26,16 gdje je Pavao postavljen za uJphrevth" i svjedoka istine, te Luku 1,1-2 gdje »evanđelist povezuje sluge [uJphrevth"] riječi s onima koji su bili očevici i jamci apostolske predaje«. Veza uJphrevth" i s Markovim i Lukinim izvorima sugerira da je Markovo Evanđelje moglo biti jedan od izvora koje je Luka koristio kako bi sastavio svoje Evanđelje. Drugim riječima, Luka možda suptilno ukazuje na to da je Ivan Marko napisao nešto o Isusovu životu te da je on sam (Luka) koristio te zapise.16

4. Sažetak

U zaključku trebamo reći da nema razloga za sumnju da je Ivan Marko, suputnik i Petra i Pavla, napisao Evanđelje koje se naziva Markovim. Rukopisi i patrističko svjedočanstvo jednoglasni su, a unutarnji dokazi to svakako potvrđuju, iako samo na suptilne načine. Kada budemo ispitivali pitanje datiranja, pažljivije ćemo se pozabaviti nekim dokazima, ali, za sada, Markovo se autorstvo pretpostavlja.

B. Datiranje

Pitanje datiranja ovog Evanđelja također se vrti oko vanjskih i unutarnjih dokaza.

1. Vanjski dokazi

Ne samo da rani patristički dokazi govore u prilog Markovu autorstvu, nego i Marka i Petra dovodi u vezu. Kao što smo vidjeli, Papije je prvi vidio tu vezu te je važno uočiti neke osobine njegova izvještaja. (1) Tvrdio je da je svoje informacije primio od »starješine«. U prethodnom kontekstu (Fragments of Papias 2:4) jedina osoba koju se naziva »starješinom« jest Ivan. Radi li se o apostolu Ivanu ili njegovu učeniku sassvim je otvoreno pitanje, ali dovoljno je reći kako je Papijev izvor informacija bio najviše jednu generaciju udaljen od samih apostola. (2) Papije također kaže da je Marko bilježio Petrove propovijedi dok je Petar još bio živ.

Klement Aleksandrijski potvrđuje Papijevu izjavu da je Marko napisao svoje Evanđelje za Petrova života, ali dodaje da je to napisao kršćanima u Rimu. To sugerira barem sljedeće: čak ako je Klement posudio neke informacije od Papija, rakođe je imao druge izvore koji su tvrdili isto, jer Papije nije spomenuo Rim kao odredište. Prema tome, Klementovo odredište moglo bi se smatrati svjedočanstvom neovisnim o Papiju u pogledu vreemna Markova pisanja.

Irenej, međutim, kaže: »Nakon smrti [Petra i Pavla], Marko, Petrov učenik i tumač, također nam je napismeno prenio ono o čemu je Petar propovijedao.«17 Kao što Guthrie ističe: »Većina stručnjaka više vole Ireneja nego Klementa, ali treba se primijetiti da je Irenej upravo prije toga rekao da se Matej pisao dok su Pavao i Petar još propovijedali, dakle, prije Marka.«18 Kada smo proučavali Mateja, uočili smo da Irenejevi podaci nisu bili u potpunosti preuzeti od Papija. Međutim, ovdje se čini da on želi opovrći Papija jer mu je bilo važno da prvo Evanđelje bude djelo apostola. Iako većina stručnjaka vjeruje da je Irenej ispravno smatrao da je Marko napisan poslije Petrove i Pavlove smrti, odbacuju njegovo svjedočanstvo da je Matej napisan za njihova života. Dakle, žele imati i ovce i novce. Međutim, na podatke se može gledati iz još jednoga kuta.

Rani vanjski dokazi mogu se ovako sumirati: (1) postoji opće svjedočanstvo da je Marko dobio materijal za Evanđelje od Petra; (2) postoje neki proturječni dokazi o vremenu sastavljanaj Evanđelja, odnosno je li to bilo prije ili nakon Petrove smrti. Najranije svjeočanstvo (Papijevo) sugerira da je Petar još uvijek bio živ—a Papije tvrdi da govori na temelju još ranijega izvora. To potvrđuje Klement Aleksandrijski koji dodaje i druge podatke (Rim kao odredište), neovisne o Papijevima. Irenej, s druge strane, iako očituje neko neovisno znanje o oblikovanju Matejeva Evanđelja, ne govori ništa novo o Markovu—osim da je bio napisano nakon Petrove smrti. Međutim, to nije nova informacija, nego proturječna informacija. Ukoliko se, na drugim temeljima, Markovo Evanđelje može datirati za Petrova života, ovaj element Irenejeve izjave treba odbiti, jer je također smatrao da je Matej napisao prvo Evanđelje. Prema tome, vidimo da Irenejeve riječi sadrže želju da se radi o apostolu. Štoviše, on je vremenski bio još dalje od apostola nego Papije. Naš zaključak iz vanjskih dokaza jest da je Marko napisao svoje Evanđelje za Petrova života, prije no što je Matej napisao svoje Evanđelje (na osnovu našega zaključka o sinoptičkom problemu). Vidjet ćemo da tome u prilog govore i druga razmatranja.

2. Unutarnji dokazi

Nekoliko je niti unutarnjih dokaza koje se trebaju sagledati u određivanju datuma. U nekim pogledima, najvažnije se nalaze izvan Marka, iako unutar NZ. Dosta toga smo već navodili (sinoptički problem, Matej) te ćemo ovdje samo kratko spomenuti.

(1) Naše rješenje sinoptičkog problema tvrdi da Marka treba datirati prije Mateja i Luke, budući da Matej i Luka koriste Marka kako bi napisali svoja Evanđelja.

(2) Govor na Maslinskoj gori u sinoptičkim Evanđeljima nije bio u potpunosti ipunjen u Židovskome ratu. Dakle, teško je povjerovati da je to za bilo koji od njih vaticinium ex eventu. Većina stručnjaka vjeruje u prvenstvo Marka, te da je Marko napisan na početku Židovskoga rata. Kada bismo mogli obraditi Marka izolirano od drugih Evanđelja, to bi moglo imati smisla.19 Međutim, ovaj pristup ne objašnjava ni nejasnost ni neispunjena pretkazivanja Matejeva i Lukina Govora na Maslinskoj gori. Dakle, ako Marka i Luku datiramo prije 66. n. e., Marko je zasigurno pisao prije njih. Kako Guthrie primjećuje: »Ključna točka u unutarnjim dokazima je referencija u Marku 13,14 o 'grozoti pustoši'. . . . Prihvatimo li da je sam Isus pretkazao događaj, Marko 13,14 ne bi više predstavljao poteškoću . . . Izraz koji se koristi za opis događaja toliko je nejasan . . . da je razumnije pretpostaviti da pripada razdoblju koje je prošlo puno prije događanja o kojima je riječ.«20

(3) Ukoliko Djela datiramo otprilike 62. g., onda Luka, a dakle i Marko, moraju biti datirani prije toga.21 Treba biti sasvim očigledno da se u rješavanju kronoloških pitanja sinoptičkih Evanđelja Govor na Maslinskoj gori »huška« protiv završetka Djela. Za neke stručnjake, razina određenosti u Govoru na Maslinskoj gori, često združena s negiranjem Isusove sposobnosti pretkazivanja, ukazuje na to da se Marka ne smije datirati prije 66. g. (s tim da ostala Evanđelja dolaze između 80-ih i 90-ih. No, ukoliko je Isus mogao pretkazivati budućnost i ukoliko Govor na Maslinskoj gori nema niti obilježja vaticinium ex eventu niti je bio sasvim ispunjen 66.-70. g., onda se, svakako, sva tri sinoptička Evanđelja moraju datirati prije pada Jeruzalema. Ukoliko je to slučaj, onda nam možda završetak Djela zapravo daje terminus ad quem otprilike 62. g. za (Mateja i) Luku, s tim da je Marko došao nekoliko godina ranije.

(4) Najveći problem ovoga ranijega datiranja—osim Govora na Maslinskoj gori—jest tema trpljenja u Marku. Veći broj stručnjaka smatra to praznim naklapanjem, tvrdeći da jedini Sitz im Leben koji dobro odgovara ovom Evanđelju jest nakon što su Neronova progonstva počela 64. n .e.22 Marko uistinu ukazuje na to da je njegova publika prolazila kroz trpljenja i progonstva (usp. 8,34-38; 10,30; 13,1-13). Međutim, znači li to da je sve započelo s Neronom? Dokazi unutar Evanđelja nedostatni su kako bi se to odredilo. Nadalje, dovoljno je dokaza da je Neronov pogrom bio tek kristalizacija i vladino odobrenje onoga što je narod već osjećao prema kršćanima.23 Čak i u prvim godinama Neronova vladanja (54.-59.), kršćani su etiketirani kao čovjekomrsci zato što su odbijali sudjelovati u poganskim festivalima. Tacit je, na primjer, u svome opisu razloga zašto je Neron okrivio kršćane za veliki požar 64. g., govorio o »zloglasno izopačenim kršćanima (kako su ih u narodu zvali) . . .«24 Nadalje, rekao je: »Unatoč njihovoj krivnji zato što su kršćani i nemilosrdnoj kazni koju su zaslužili, ljudi su sažalijevali žrtve. Jer činilo se da ih se žrtvuje zbog brutalnosti jednoga čovjeka, a ne zbog državnih interesa.«25 Ono šo Tacitovi komentari pokazuju jest da su kršćani u Rimu bili proganjani još i prije no što je 64. g. započelo službeno progonstvo. To što proganjanje tada nije bilo odobreno od vlasti nije progonstvo činilo ništa manje bolnim za kršćane toga vremena.26 U svjetlu toga, apsolutno je nepotrebno smatrati da je neronsko progonstvo moralo prethoditi pisanju Marka.

(5) Konačno, kako tvrdi Lane: »Pisanje Markova Evanđelja moralo je imati valjan razlog.«27 On tak razlog nalazi, poput većine, stručnjaka, u Neronovim progonstvima. No iako su trpljenje i progonstvo definitivne teme u njegovu Evanđelju, one nisu jedine—niti su, zapravo, dominantne. Moglo bi se jednako dobro tvrditi da je fokus na Kristu kao ispunjenju Zakona, čime bi ga se poništilo u pogledu poganskih vjernika. Nadalje, niejdno Evanđelje nije napisano samo s jednom namjerom, niti je iza njega ležala samo jedna prigoda. Kada budemo govorili o prigodi i namjeri, vidjet ćemo da je za sve pojedinosti bolji polivalentni pristup.

Prema tome, Marka trebamo datirati prije Lukina Evanđelja čiji datum pada prije 62. g. To bi, po svoj prilici, bila sredina 50ih.28

C. Odredište i primatelji

Postoji priličan broj dokaza da je Marko pisao većinsko poganskim kršćanima koji su živjeli u Rimu. Po svoj prilici, i one je tamo živio. 29 Ne samo da je vanjsko svjedočanstvo snažno,30 nego su i unutarnji dokazi sugestivni: (1) Marko objašnjava palestinske običaje (usp. 7,3-4); (2) neki od zadržanih aramejskih izraza prevedeni su na grčki (na način glosa, odnosno midraša) (usp. 3,17; 5,41; 10,46); te (3) u Marku nalazimo mnoge latinizme. Iako neki strušnjaci ne smatraju da su ti latinizmi posebno važni,31 drugi ih vide kao orilično značajne. Lane, na primjer, ističe da je »posebice značajno da se dva puta uobičajeni grčki izrazi u Evanđelju objašnjavaju latinskima (pogl. 12,42, ‘two copper coins [lepta], which make a quadrans’; pogl. 15,16, ‘the palace, that is the praetorium’). Prvi primjer je posebno poučan, jer quadrans nisu bili u opticaju na istoku.«32

Dakle, doakzi u prilog rRima kao odredišta i poganskih kršćana kao primatelja prilično su čvrsti.

D. Prigoda i namjera

Kako smo već sugerirali, sva su Evanđelja napisana iz višestrukih razloga. Nadalje, jedna od neobičnih osobina ovog Evanđelja jest to da je njegova namjera posebice enigmatična. Guthrie navodi mogućnosti koje su stručnjaci uočili: katehetska, liturgijska, apologetska, sukob među Dvanaestoricom, kristološka, ekleziološka, pastoralna i urednička namjera/svrha.33 On zaključuje da je »Marko napisao svoje Evanđelje iz nekoliko razloga«.34 Iako je to svakako točno, neobično je da Guthrie izostavlja spomenuti prigodu njegova nastanka.

Ukoliko prigodu ne nalazimo u Neronovom progonstvu, ona također mora biti polivalentna. Međutim, čimbenik koji se rijetko uzima u obzir jest činjenica da Marko piše poganima, iako je materijal dobio od Petra, apostola Židovima. Nadalje, zanemaruje se činjenica da je Marko bio dobro povezan s Pavlom—te da je jednom prilikom s njim bio u svađi.

Uključenjem tih podataka u naše razmatranje, željeli bismo predložiti sljedeću probnu hipotezu: Marko je pisao svoje Evanđelje kao uvod u Pavlov posjet Rimu. Dokazi (iako se u ponekim slučajevima radi o nagađanju) su sljedeći.

1. Crkva u Rimu ustanovljena je prije sabora u Jeuzalemu oko 50. g. Seutonijeva izjava da je Klaudije zabranio Židovima boravak u Rimu 49. g. zbog toga što su sudjelovali u izgredima protiv »Krestusa« vjerojatno se odnosi na židovsku reakciju na kršćane u tome gradu.

2. Crkva je vjerojatno osnovana nedugo nakon Pedesetnice, budući da su prozeliti i Židovi došli iz Rima (Dj 2,10). Pretpostavljamo da je crkva bila donekle nezrela jer su ti obraćenici imali malo podataka o Isusu na kojima bi mogli utemeljiti svoje živote. No ipak, moguće je da su je oni osnovali.

3. Iako su Petar i Pavao završili u Rimu ranih/srednjih 60ih, nema traga da je ijedan tamo stigao tijekom 50ih. Vrlo je teško reći je li neki apostol uopće osnovao crkvu u Rimu (usp. Rim 15,20).

4. Zajednički dokazi iz Djela i poslanica35 sugeriraju da je Marko, iako oko 50. g. nije bio u Pavlovoj »milosti« (u vrijeme saborskoga sastanka u Djelima 15), u njoj bio oko 60.-62. g. (kada ga je poslao Kološanima/Filemonu iz Rima). Dakle, tijekom 50ih Marko je opet zavrijedio Pavlovo povjerenje. Činjenica da je on u Rimu kada ga Pavao preporučuje možda nije nikakva slučajnost.

5. U Djelima 19,21 Pavao izražava svoju namjeru da posjeti Rim kao dio strateškoga misijskoga rada. Iako je to nemoguće precizno datirati, sigurno se dogodilo ranih 50ih. Nadalje, možda to nije bilo prvi put da je Pavao izrazio takvu namjeru, iako je to prvi put da to Luka spominje. No, svakako, Pavlovi palovi putovanja bili bi poznati zainteresiranim kršćanima u Jeruzalemu i Antiohiji.

6. Među razlozima zašto je Pavao htio doći do Rima možda je bio nedostatak apostolskoga vodstva u toj crkvi. Ukoliko su crkvu osnovali prezeliti koji su se vratili s Pedesetnice 33. g., onda su vjerojatno već neko vrijeme imali samo površna učenja o vjeri.36

7. Postoje dokazi da je crkva u Rimu, iako je Pavao nije osnovao, već imala određeni Pavlovski »okus«.37

8. Uzmemo li to sve zajedno, vidimo da postoje mnogi dokazi na temelju indicija koji sugeriraju da je netko iz Pavlova kruga donio evanđelje u Rim prije no što je on napisao poslanicu Rimljanima. Nadalje, postoje neovisni dokazi da je Marko napisao Evanđelje sredinom 50ih. Kada razmišljamo o raison d’être za nastajanje ovog Evanđelja, lako je vidjeti zašto je Marko bio vrlo motiviran da se vrati u Pavlovo okrilje i dođe prije njega u Rim. Svi se podaci uklapaju u pretpostavku da je Marko otišao u Rim ranih ili sredinom 50ih, s Petrovim propovijedima i Pavlovom misijom na umu. Potom je sastavio Evanđelje za rimske kršćane.38 U tome svjetlu, nije čudo da Markovo Evanđelje izgleda toliko Pavlovskim u odnosu na starozavjetni Zakon—iako ga je u velikoj mjeri dobio od Petra.

E. Završetak Marka

Iako ne želimo omalovažiti ovo pitanje, postoje izvrsni dokazi da posljednjih dvanaest sthova nije izvorno (16,9-20) kao i da je Marko namjeravao završiti Evanđelje kod 16,8. Umjesto da se počnemo baviti razlozima koji bi to potkrijepili, u našem ćemo pregledu i tvrdnji to jednostavno pretpostaviti.

F. Tema

Iako Marko pokazuje zanimanje za Isusovo učenje, najviše se bavi Isusovim djelima. Nepostojanje rodoslovlja kao i veće količine poučnog materijala, zajedno s čestom upotrebom »odmah«, odavno se smatra dovoljnim pokazateljem da Markovo Evanđelje predstavlja Isusa ponajviše kao Slugu. To bismo mogli donekle modificirati: »srce« ovog Evanđelja može se vidjeti u 8,27-33 gdje Petar želi potvrditi da je Isus uistinu Krist bez potrebe da ide na križ. U strogom prijekoru Petra, vidimo da je Isusov stav sluge urođeno povezan uz njegovo trpljenje. Stih koji to sažeto iznosi jest 10,45 (»Jer Sin Čovječji nije došao da mu služe, nego da on služi, i da dadne život svoj kao otkup mjesto svih): Isusa vidimo kao »Slugu patnika«.39

II. Predmet rasprave

Marko dramatično započinje svoje Evanđelje proročanstvima Malahije i Izaije (Mal 3,1 i Iza 40,3) o Isusovom glasniku, Ivanu Krstitelju. Prema tome, ono što se nalazi u Mateju 3 i Luki 3 kod Marka je smješteno na sam početak Evanđelja. Nema rodoslovlja, budući da slugu preporučuju njegova djela.40 Nakon kratkog uvoda u Ivanov posao (1,1-8), Marko piše o početku (usp. 1,1) Isusove službe:krsti ga Ivan (1,9-11) i kuša Sotona (1,12-13). Krštenje je trebalo pokazati da je slugu »ovjerilo« nebo, iskušenja su trebala pokazati da Božje mišljenje o sluzi ne ostaje samo na pukim riječima (zamijetite da ga je Duh »otjerao u pustinju«, 1,12): Isus ga je opravdao svojim uspješnim odupiranjem Sotoni.

Knjiga se donekle može lijepo podijeliti na dvije polovice: Isusova služba u Galileji (1,1–8,21) i Isusovo putovanje i služba u Judeji (8,22–16,8). Petrovo priznanje u Cezareji Filipovoj jasno predstavlja prekretnicu, bez obzira ima li Evanđelje dvije polovice ili sedam dijelova. Sve do 8,21 vidljivo je da Isus služi kao sluga Gospodnji, dok nakon 8,21 njegova služba postaje specifičnije određena: on je Gospodnji sluga patnik. U našemu pristupu, važnu ulogu ima geografija: dakle, nalazimo šest glavnih dijelova (sedam, uključimo li uvodni dio).

Prvi glavni dio otkriva Isusovo djelovanje u Galileji (1,14–6,6a). Također, vidimo dva očigledna ciklusa koji počinju sažetkom Isusovih aktivnosti, uključuju poziv/postavljanje učenika i veliki sukob s religijskim vođama, te se zaključuju odbacivanjem i čovjeka i njegove poruke.

U prvome ciklusu Isusova djelovanja u Galileji (1,4–3,6) vidimo ga kako naviješta evanđelje nakon što je Ivan bio utamničen (1,14-15). On potom poziva ribare pored Galilejskoga mora da postanu njegovim učenicima (među kojima je barem jedan već bio Ivanov učenik, prema Ivanu 1,35-40). Tada se očituje autoritet sluge nad demonima i bolestima (1,21-45), sa suptilnim ubacivanjem izvora njegova autoriteta: on se oslanja na Boga (1,35-39). To nadalje postavlja pozornicu za obje runde sukobljavanja s religijskim vođama (2,1–3,5; 3,20-30) koji ga optužuju da se zapravo oslanja na Sotonu (3,20-30).

Unatoč tom silnom očitovanju njegova autoriteta, religijski vođe otkrivaju svoje neprijateljstvo prema njemu (2,1–3,5). U Kafarnaumu, gradu u kojemu se Isus skućio kao odrastao muškarac (2,1), izliječio je ueztoga čovjeka i oprostio mu grijehe (2,1-12). U tome čudu vidimo tračak, nagovještaj sluge patnika, jer otpuštanje duga može doći samo putem plaćanja, a oproštenje grijeha zahtijeva zastupničku smrt. Daljenja sukobljavanja s farizejima potaknuta su Isusovim pozivanjem Levija, carinika (poreznika) da postane njegovim učenikom (2,13-17), te propisima o stvarima poput posta (2,18-22) i Šabata (2,23–3,5). U tim sučeljavanjima Isus otkriva tri nova aspekta njegove uloge sluge: (1) došao je služiti potrebitima i bolesnima (2,17), i (2) sluga služi ljudima (3,4), ne Šabatu—zapravo, (3) sluga je Gospodar Šabata (2,27). Nema proturječja u Markovom predstavljanju Isusa kao sluge i Gospodina, jer je sam Isus rekao da onaj tko želi biti velik u kraljevstvu mora biti sluga svima. Ovaj prvi ciklus završava izjavom o farizejima i nihovom apsolutnom odbacivanju Isusa, u toliko mjeri da su kovali urotu da ga ubiju (3,6).

Drugi ciklus Isusove službe u Galileji (3,7–6,6a) ponavlja i proširuje mnogo istoga materijala kao i u orvome ciklusu. Započinje sažetkom njegove službe (3,7-12; usp. 1,14-15), ovaj put s većim naglaskom iscjeljivanju nego na propovijedanju.41 Nastavlja se s biranjem dvanaestorice (3,13-19; usp. 1,16-20) i sukobljavanjem s farizejima (3,20-30; usp. 2,1–3:5)—toliko velikim sukobljavanjem da su farizeji Isusa optužili da mu silu daje Belzebub. Međutim, Marko ovdje ne završava drugi ciklus nego pokazuje kako se Isus sa svojom porukom okreće mnoštvu (3,31–4,34). Započinje s pozivom da se pridruže njgovoj obitelji time što će ugoditi Bogu (3,31-35), nagovještavajući vrijeme kada će oni koji s Božjim narodom nisu bili krvno povezani ipak moći postati njegova djeca. Taj poziv vodi u drugi poziv: poziv na ulazak u kraljevstvo (4,1-34).

U četvrtome poglavlju Marko nam pruža drugi glavni dio poučnoga materijala (poglavlje 13, s tim da je prvi Govor na Maslinskoj gori). Usporedbe su iznesene u kontekstu neprijateljstva (među religijskim vođama) kao i iznimne popularnosti (među mnoštvom). Ironično, religijski vođe bolje su razumjeli tko je Isus—bolje od mnoštva i bolje od Isusovih učenika. No, odbacivši ga, time su na sebe navukli još veće prokletstvo.

U Markovoj verziji, dano nam je samo pet usporedaba. Prva skupina bavi se odgovornostima slušatelja (4,3-25). To uključuje dvije usporedbe, kao i razgovor s učenicima o svrsi usporedaba. U usporedbi o sijaču/sjemenu Isus tvrdi da su njegovi slušatelji poput sjemena koje je posijano; trebaju rasti i donositi plod (4,3-9; 4,13-20), iako neće svi koji slušaju zapravo čuti i poslušati (4,10-12). Usporedba o svjetiljki (i mjeri) dana je kako bismo vidjeli kako oni koji čuju trebaju rasti: vjernošću (4,24-25) te hrabrošću uvjerenja (4,21-23). Potom slijede dvije usporedbe o naravi kraljevstva (4,26-32). Obje ove naglašavaju rast kraljevstva od skromnih početaka (posebice ona o gorušičnom zrnu [4,30-32]), kao i neizbježnu, nezaustavljivu narav takvoga rasta (popsebice usporedba o sjemenu koje samo raste [4,26-29]). Odjeljak s usporedbama završava mračnom bilješkom: »Ali bez usporedaba njima [mnoštvu] ništa nije govorio, a nasamo je sve tumačio svojim učenicima« (4,34, NIV). To pokazuje kako je Isus proveo svrhu usporedbi (4,10-12).

Marko nastavlja ovaj drugi ciklus sa nekoliko Isusovih čuda (4,35–5,43) čija je svrha bila da, kao djela, podrže Isusove riječi. Mora se zapamtiti da je on prvenstveno bio Jahvin sluga a kao njegov sluga bio je njegov veleposlanik. Tako je Isus mogao ponuditi kraljevstvo kao Božji glasnogovornik; kako bi potvrdio svoju poruku, činio je čuda. Zanimljivo je da su sva čuda koja ovdje navodimo (stišavanje oluje [4,35-41], iscjeljivanje opsjednutoga iz Gerase [5,1-20], i podizanje djevojčice od mrtvih [5,21-43]) bila učinjena posebice zbog učenika (usp. posebno 5,40).42 Ova čuda završavaju poznatim refrenom o tome kako Isus zabranjuje očevicima da ikome kažu što su vidjeli (5,43; usp. 1,44; 7,36; 8,26). Čini se da je to stoga što bi zbog toga postao popularan iz krivih razloga kao i zato što bi tolika popularnost ograničila njegovo kretanje i izmijenila njegov program rada.

Ovaj drugi ciklus završava odbacivanjem Isusa u Nazaretu (6,1-6a; usp. 3:6), s Markovom tmurnom bilješkom da Isus tamo nije učinio mnogo čuda zbog njihove nevjere (6,5).

U drugome glavnom dijelu, koji dolazi odmah poslije odbacivanja u njegovu rodnome gradu, vidimo kako se Isus povlači iz Galileje (6,6b–8,21). Međutim, katalizator tih povlačenja, u Markovoj prezentaciji, upravo je Isusova popularnost (6,6b-29)—koja je, kako smo vidjeli, utjecala na Isusovu misiju i program rada. Njegova popularnost narasla je zbog njegove službe (6,6b), kao i delegirana služba njegovih učenika (6,7-13). Vijest o Isusu došla je čak do Heroda koji je pomislio da je Ivan oživio (6,14-29).

Marko potom pokazuje kako se Isus povukao na pet različitih mjesta (6,30–8,21): (1) na »samotno mjesto« (6,30–7,23) gdje je i dalje činio čuda (hranjenje pet tisuća [6,30-44] i hodanje po vodi [6,45-56]), te nastavio se sukobljavati s farizejima (ovoga puta oko propisa o čistoći [7,1-23]; ovdje Marko dodaje da Isus »proglasi čistim sva jela« [7,19], ponovno nagovještavajući otvaranje evanđelja poganima); (2) u tirski kraj gdje je izliječio kći poganke (7,24-30)—iznoseći daljnje dokaze da se evanđelje otvaralo poganima; (3) u područje Dekapolisa gdje je izliječio gluhonijemoga (7,31-37); (4) na Galilejsko more gdje je opet nahrani mnoštvo (8,1-9); i (5) u Dalmanutu (= Matejev magadanski kraj) gdje je učenike poučio o »kvascu« u farizejskom učenju (8,10-21).

Značajno je da Isus zbog svojih povlačenja nikada nije prestao služiti, iscjeljivati ili poučavati. Njegovi učenici naučili su da pravi sluga ne odustaje kada naiđe na protivljenje. Također, počeli su uviđati da Isus nije tek sluga. Uskoro će naučiti još jednu dimenziju Isusove uloge sluge.

Prekretnica u ovom Evanđelju nalazi se u 8,22-38 (koja obuhvaća treći glavni dio), jer tamo Isus otkriva pravu narav njegova služinstva. Marko koristi ovaj motiv u ostatku knjige kako bi otkrio pravu narav učeništva. Nastavljajući se povlačiti, Isus i učenici dolaze u Betsaidu gdje Isus čini čudo u dva koraka: iscjeljuje slijepca (8,22-26). Isus je slijepca odveo izvan grada (8,23) iz dva razloga: kako bi bilo svjedočanstvo protiv Betsaide (usp. Mk 8,11-13; Mt 11,20-22) i kao specifična pouka koju su njegovi učenici trebali vidjeti i o njoj razmišljati. Pouka je bila u postupku iscjeljenja: Isus je čovjeka iscijelio u dva koraka.

To je postavilo pozornicu za Petrovo priznanje (8,27-30), jer su u Cezareji Filipovoj učenici prigrlili Isusa kao Krista (prva faza), ali su ga željeli bez križa (druga faza). Cezareja Filipova nalazila se četrdesetak kilometara sjeverno od Betsaide, dalje od jednoga dana puta. Postoji izvrstan logički temelj za odvođenje učenika toliko sjeverno od ovoga grada: Ne samo da je bio veoma udaljen od Jeruzalema (i tako ispitivao koliko su mu učenici odani bez uobičajene popratne pojave njegova povezivanja sa svetim gradom), nego ga je izgradio Herod u čast Cezaru. Putem kontrasta, Isus je objavio da je on Mesija (8,27-30). Odmah nakon što je to objavio, zapovjedio je učenicima da nikome ne govore o nejgovu identitetu (8,30). Zašto? Zato što oni, kao i mnoštvo, nisu sasvim razumjeli tko je on zapravo bio. Još uvijek su bili poluslijepi! Njihova predodžba o Mesiji bila je oblikovana književnošću i narodnim nadanjima. Nisu mogli pojmiti Mesiju kao nekoga tko će patiti.

Odmah nakon objave svog identiteta, on je skinuo veo s naravi njegova mesijanstva: morat će trpjeti i umrijeti, ali će ustati od mrtvih (8,31). Petar, koji je ranije iznio veliku istinu o Isusu, sada ga je prekorio zbog njegove izjave (8,32), jer u njegovu shvaćanju Mesije nije bilo mjesta za patnju. Prijekor kojim je Isus uzvratio Petru (8,33) pokazao je da Petar još uvijek nije sasvim shvatio tko je zapravo Isus. Znao je da je Isus Krist, ali nije znao što je to podrazumijevalo. Trebao mu je drugi korak iscjeljenja. Isus je nakon prijekora iznio pouku o pravom učeništvu (8,34-38): pravo učeništvo znači da patnja mora prethoditi slavi. Tako je to s Kristom i tako je to s nama.

Od ove točke nadalje, Marko pokazuje Isusa kao slugu patnika koji korača prema Jeruzalemu kako bi tamo umro. U ostalom dijelu knjige, on suptilno poziva svoje čitatelje da prigrle Isusa kao pravoga Mesiju—onoga koji je morao patiti na križu prije no što je mogao vladati u slavi—i da krenu njegovim stopama.

Četvrti glavni dio, potom, detaljno opisuje Isusovo putovanje u Jeruzalem (9,1–10,52). Cijelim putem naglasak je na njegovim poukama učenicima o naravi istinskog učeništva. Pouke postaju sve tmurnije u svjetlu činjenice kamo su se uputili i zašto.

Prvo, Isus služi učenicima u Galileji (9,1-50). Kako bi ih ohrabrio prije povratka u Jeruzalem, troijsu je odveo na stranu i objavio im svoju buduću slavu (9,1-13) putem preobraženja. Potom su počele pouke (9,14-50). Isu je poučavao učenike o dubokoj vjeri kao preduvjetu za službu iscjeljenja (9,14-30). Zatim je opet pretkazao svoju smrt i uskrsnuće (9,31-32). To je stajalo u oštroj opreci sa svađom koja je izbila među učenicima o tome tko je najveći među njima (9,33-37). Također, poučavao ih je o odanosti njemu (9,38-41) i opasnosti navođenja drugih na grijeh (9,42-48).

Kada su došli u Judeju i Pereju, dobili su još pouka (10,1-52). Ponovno, u Markovoj prezentaciji ove su se posebice odnosile na narav istinskog učeništva. Pouke u Pereji (10,1-31) bavile su se: (1) vjernošću bračnome drugu (10,3-10); (2) djetinjom vjerom kao preduvjetom za ulazak u kraljevstvo (10,11-16); i (3) pronalaženjem sigurnosti i nagrade u Kristu, a ne u fizičkom imetku (10,17-31).

U Judeji, kako su se približavali Jeruzalemu (10,32-52), Isus je pretkazao svoju smrt i usrksnuće po treći put (10,32-34), da učenike podsjeti zašto su se bili uputili u sveti grad. Iza toga slijedi rasprava—potaknuta Jakovljevim i Ivanovim zahtjevom, a oprimjerena Isusovim iscjeljivanjem slijepca—o tome što znači biti uistinu velik u kraljevstvu (10,35-52).

Ovo posljednje čudo—iscjeljenje slijepoga Bartimeja (10,46-52)—snažno je naglasilo razliku između onoga što su učenici smatrali velikim i što je Isus smatrao velikim. Nadalje, ova epizoda funkcionira kao stožerna točka i za ono što prethodi i za ono što slijedi. Prvo, mjesto iscjeljenja je Jerihon. Marko nas ostavlja pod dojmom da je rasprava o tome tko je velik završila neposredno prije ulaska u grad. Novozavjetni Jerihon bio je zimska palača koju je sagradio Herod Veliki blizu ruševina starozavjetnoga terena. Učenici su sigurno shvatili i vizualnu pouku: veličina po svjetskim mjerilima uvijek završi u ruševinama (usp. 10,42!), dok veličina po Božjim mjerilima rezultira pravim vidom (10,51-52). Drugo, slijepi Bartimej bio je iscjeljen zato što je prepoznao Isusa (10,47) prije no što je primio vid. Jer samo je očima vjere ovaj slijepac mogao vidjeti da je isus bio »Sin Davidov«, do kje nacija bila uistinu slijepa kada to nije vidjela kada je Isus ušao u Jeruzalem (11,1-11). A učenici? Jesu li oni još uvijek bili poluslijepi ili su mogli u potpunosti shvatiti tko je Isus?43

Peti glavni dio u Marku prikazuje nam kako sluga patnik služi u svetome gradu (11,1–13,37). U Jeruzalem ulazi na nejahanome magarčiću (11,1-6) a ljudi ga priznaju kao Mesiju u njegovom, takozvanom, »trijumfalnom ulasku« (11,7-10). No, narav mesijanske službe nisu shvatili. On nije došao kao vojni kralj (usp. 11,10), nego kao ultimativno pashalno janje—točno na dan kada su se birali janjci za proslavu Pashe (10. Nisana). Sluga patnik je uskoro trebao dati život kao otkup za mnoge (usp. 10,45).

U proleptičkoj gesti, on je istražio hram (11,11), samo kako bi ga sutradan očistio (11,15-17). Marko to stavlja u zagrade putem dva druga simbolička čina: proklinjanje/usahnuće smokve (11,12-14; 20-26) i urote religijskih vođa da ubiju svoga Mesiju (11,18-19). On će obje te teme raviti u sljedećih nekoliko poglavlja (u Govoru na Maslinskoj gori i pripovijesti o muci).

»Opravdanje« za ubijanje Isusa dalje se nalazi u 11,27–12,44: Ne samo da religijski vođe nisu mogli dobiti nikakve verbalne bitke slugom Jahvinim, nego su također bili izloženi licemjerstvu njihova vlastitog vodstva. Zato je uzimanje njegova života bio jedini način da zaštite svoju »veličinu«. Sukob započinje kada religijski vođe još jednom u pitanje dovode Isusov autoritet (11,27-33). Isus odgovara usporedbom o zlim zakupnicima (12,1-12)—koja je uperena ravno u vitalne organe religijskih vođa. Budući da su iznevjerili službu upravitelja pred Bogom—jer su ubili njegove proroke pa čak i njegova sina—vinograd će biti dan drugim zakupnicima. To je opet bilo nagoviještanje Božjega simultanog odbacivanja nacije i prihvaćanja »grešnika« i pogana u kraljevstvo.

Konačno sučeljavanje u kojemu su ovi religijski vođe odbili Isusovu vrstu mesijanstva dolazi u četiri dijela (12,13-37a). Prvo, farizeji i herodovci pokušavaju razotkriti Isusa kao nekoga tko se prijevarom želi domoći prijestolja u pitanju o plaćanju poreza stranome kralju, naime Cezaru (12,13-17). Potom, saduceji pokušavaju diskreditirati svaku mogućnost duhovnoga kraljevstva svojim pitaljem o leviratskom braku u uskrslome stanju (12,18-27). Posljednje pitanje dana došlo je od književnika koji je htio pokazati da Isus nema rabinske naobrazbe: Koja je najveća zapovijed u Zakonu, zapitao je (12,28-34). Isus je svojim odgovorima na ova pitanja zapravo izvrnuo svako pitanje naglavce, tako otkrivši nerazboritost zapitkivača (iako je posljednji ispitivač počeo nešto i razumjeti te zbog toga nije bio »daleko od kraljevstva Božjeg« [12,34]). Nakon toga je on zamijenio uloge i mnoštvu postavio pitanje: Čiji je sin Krist? (12,35-37a)—specifično, ako je on Davidov sin kako može isto tako biti i Gospodin? (To se nastavlja na temu koju nalazimo u 10,43, odnosno tko želi biti najveći, mora svima biti sluga).

U ovoj točki Isus je dovršio s poučavanjem mnoštva prilično naglašenim zapažanjima o religijskim vođama (12,37b-44), koje je stavio u opreku s pravom veličinom (kakvu vidimo u poniznoj udovici). Religijski su vođe uzaludno htjeli pobijediti u ratu riječima – morali su pronaći drugu metodu.

Kako bi dovršio svoju službu u Jeruzalemu, Isus je poveo svoje učenike na Maslinsku goru gdje im je dao posljednje upute (13,1-37). No, Govor na Maslinskoj gori—najduža Gospodinova poruka koju je Marko zapisao—bio je potaknut pitanjem jednoga učenika koji još uvijek nije razumio što to znači biti »velik«. Po treći put se ključni događaj odvija u blizini spomenika koji je podigao Herod (usp. 13,1). Međutim, poput Jerihona, i ovaj će hram pasti. (13,3-37), iako su dan i sat njegove konačne propasti, koji se odvijaju simultano sa slavnim dolaskom Sina Čovječjega (13,26) trebali ostati tajnom (13,32-37).44

Šesti i posljednji dio ovog Evanđelja otkriva što to znači biti velik u smrti i uskrsnuću sluge patnika (14,1–16,8). Sastoji se od tri dijela: priprema, razapinjanje i uskrsnuće. Prvo, pripreme za Isusovu smrt vidimo u 14,1-52. Ironično je da je u Betaniji troje ljudi koji se pripremaju za njegovu smrt: žena koja ga pomazuje (14,1-5), sam Isus koji uviđa što ona čini i pretkazuje sjećanje na nju (14,6-9) i Juda koji ga izdaje (14,10-11). Nakon posljednje pashalne svečanosti koju zajedno provode—baš onog obroka koji je simbolizirao što će Isus uskoro učiniti kao sluga patnik (14,12-26)—Isus predviđa da će ga Petar tri puta zanijekati (14,27-31). Potom, završavajući ciklus, Isus se tri puta moli u getsemanskome vrtu (14,32-52) neposredno prije uhićenja (14,43-52).

Drugo, izvještaj o smrti sluge događa se od 14,53 do 15,47. Prvo mu sude na improviziranom sudu pre religijskim vođama, odnosno Velikim vijećem (14,53-65). Prvi put u njegovoj javnoj službi on potvrđuje da je Krist (14,62). U toj potvrdi on govori o svojoj sili i slavi, a ne ulozi sluge—baš u trenutku kada nije mogao provesti takvu mesijansku vladavinu. Do kraja je primjerom potvrdio da će posljednji biti prvi.

Dok je sud zasjedo, Petar, čovjek kojemu je Isusovo mesijanstvo bilo otkriveno u Cezareji Filipovoj, tri puta je zanijekao da poznaje Isusa (14,62-72). U međuvremenu, Veliko vijeće presudilo je da je Isus kriv, ali im je trebao rimski pečat kako bi ga pogubili. Odveli su ga Pilatu gdje je još jednom potvrdio da je kralj Židova (15,1-15). Jasno se vidjelo da njegovo kraljevstvo ne pripada ovome svijetu. U ironičnome povijesnom obratu, ovaj Pilat, koji predstavlja rimsku moć, bespomoćan je u sprječavanju ovog pogubljenja. Prava veličina i sila redefinirane su u Isusovoj muci.

Isus je potom bio razapet između dva razbojnika (15,16-41). Narav njegova kraljevstva—i ludost evanđelja—vidi se u njegovoj smrti, jer je na znaku postavljenom na njegov križ pisalo na tri jezika »Kralj Židova« (15,26). U kraljevstvo se moralo ući kroz križ. U bolnom vapaju u kojemu je citirao Psalam 22,1—jedini put kada je Ocu rekao »Bože« (15,34)—Marko nam ukazuje da je je Jahvin sluga patnik patio od Jahvine ruke. Međutim, on govori još nešto: Po odgovoru mnoštva vidimo da su krivo razumjeli Isusove riječi (15,35-36) što je bio konačan dokaz da ga nikad nisu razumjeli. U trenutku njegove smrti hramski se zastor razderao od vrha do dna (15,38), što je simboliziralo kralj židovskoga štovanja i slobodan pristup Bogu preko novoga posrednika. Ironija cijele pripovijesti je u tome što je samo jedan poganin, stotnik, ispravno protumačio što se događalo i uvidio da je Isus bio Sin Božji (15,39).

Isusa su potom na brzinu pokopali u grobnici bogataša (15,42-47), jer je sutradan bio Šabat. Ovdje vidimo veliku ironiju: dok je bio živ, bio je Gospodar Šabata, a sada, u smrti, nema nikakvu moć nad njim.45

Konačno, Evanđelje se ukratko završava skraćenim izvještajem o Isusovu uskrsnuću (16,1-8). Dan poslije Šabata, prvoga dana u tjednu, tri su žene posjetile grobnicu kako bi pomazale tijelo (16,1-2). Dok su hodale, pitale su se tko će im pomoći da otkotrljaju kamen s groba (16,3). No, kamen je već bio odmaknut (16,4)! Anđeo je pričao sa ženama i rekao im da kažu Petru i uečnicima da idu u Galileju gdje će susresti uskrslog Isusa (16,5-7). Evanđelje završava izjavom u kojoj vidimo da oni odlaze u strahu i nikome ne govore o tome (16,8). Dakle, ironija je potpuna: kada je Isus tražio od ljudi da ne otkriju njegov identitet, oni su ga otkrivali; kada je od njih tražio da to učine, nisu htjeli. Evanđelje zasigurno ne završava nikakvim pojavljivanjem nakon uskrsnuća zato što Marko želi uvući čitatelje u radnju. Cijelo ih je vrijeme suptilno i vješto pozivao da prigrle Krista u njegovoj patnji. Budući da Petar to nije učinio, on je postao primjer onih koji su još uvijek »poluslijepi«. Hoće li Markova rimska publika—publika koja je dobro poznavala sramotu i degradaciju razapinjanja—učiniti to isto? Ili će uvidjeti da ne mogu imati Krista bez križa, i da prije slave mora doći patnja? Završavajući Evanđelje tako nevjerojatno naglo, on primorava publiku da se stave u kožu izvornih učenika. Iako je njegova publika zasigurno znala da su svi učenici (njih jedanaest) vidjeli Isusa u uskrslome tijelu—i da su ga na kraju svi u potpunosti prigrlili—završavajući Evanđelje odmah, on suptilno poziva čitatelje da donesu jednaku odluku.

III. Kratki pregled46

I. Početak Slugine službe (1,1-13)

A. Njegov glasnik (1,1-8)

B. Njegovo krštenje (1,9-11)

C. Njegovo iskušenje (1,12-13)

II. Slugina služba u Galileji (1,14–6,6a)

A. Prvi ciklus: Isusova rana galilejska služba (1,14–3,6)

1. Uvodni sažetak: Isusova poruka u Galileji (1,14-15)

2. Pozivanje četvorice ribara (1,16-20)

3. Vlast nad demonima i bolestima (1,21-45)

a. Istjerivanje demona u sinagogi (1,21-28)

b. Iscjeljivanje Šimunove punice (1,29-34)

c. Samotna molitva (1,35-39)

d. Čišćenje gubavca (1,40-45)

4. Sukobljavanje s religijskim vođama (2,1–3,5)

a. U pogledu iscjeljivanja i opraštanja uzetome čovjeku (2,1-12)

b. U pogledu pozivanja carinika (2,13-17)

c. U pogledu posta (2,18-22)

d. U pogledu Isusove vlasti nad Šabatom (2,23–3,5)

1) Trganje klasja na Šabat (2,23-28)

2) Iscjeljivanje na Šabat (3,1-5)

5. Zaključak: farizeji odbacuju Isusa (3,6)

B. Drugi ciklus: Isusova kasnija galilejska služba (3,7–6,6a)

1. Uvodni sažetak: Isuovo djelovanje u Galileji (3,7-12)

2. Postavlajnje dvanaest učenika (3,13-19)

3. Optužbe u vezi Belzebuba, demonskoga kneza (3,20-30)

4. Poziv na pridruživanje Isusovoj obitelji (3,31-35)

5. Poziv na ulazak u kraljevstvo (Usporedbe) (4,1-34)

a. Pozadina (4,1-2)

b. Odgovornost slušatelja (4,3-25)

1) Usporedba o sijaču (4,3-9)

2) Svrha usporedaba (4,10-12)

3) Objašnjenje usporedbe o sijaču (4,13-20)

4) Usporedba o svjetiljci (4,21-25)

c. Usporedbe o naravi kraljevstva (4,26-32)

1) Usporedba o sjemenu koje samo raste(4,26-29)

2) Usporedba o gorušičnom sjemenu (4,30-32)

d. Zaključak (4,33-34)

6. Čudesno očitovanje Isusova autoriteta (4,35–5,43)

a. Stišavanje oluje (4,35-41)

b. Iscjeljivanje opsjednutoga iz Gerase (5,1-20)

c. Podizanje Jairove kćeri i iscjeljivanje žene koja je krvarila (5,21-43)

7. Zaključak: Isusa odbacuju u njegovome rodnom gradu (6,1-6a)

III. Sluga se povlači iz Galileje (6,6b–8,21)

A. Poticaj: Širenje novosti o Isusu (6,6b-29)

1. Zbog Isusova djelovanja (6,6b)

2. Zbog Isusovih učenika (6,7-13)

3. Sve do Heroda (6,14-29)

a. Izvještaj Herodu (6,14-16)

b. Ivanu odrubljuju glavu (6,17-29)

B. Povlačenja (6,30–8,21)

1. Na samotno mjesto (6,30–7,23)

a. Isus čini čuda (6,30-56)

1) Hrani pet tisuća (6,30-44)

2) Hoda po vodi (6,45-56)

b. Sučeljavanje s farizejima: Čisto nasuprot nečistome (7,1-23)

1)Sukob s farizejima (7,1-13)

2) Proglas mnoštvu (7,14-15)

3) Upute učenicima (7,17-23)

2. U tirskome kraju: Iscjeljenje kćeri Sirofeničanke (7,24-30)

3. U području Dekapolisa: Iscjeljenje gluhonijemoga (7,31-37)

4. Na Galilejskome moru: Hranjenje pet tisuća (8,1-9)

5. U Dalmanuti (= Magadanu) (8,10-21)

a. Povlačenje u Dalmanutu (8,10)

b. Farizeji zahtijevaju znak (8,11-13)

c. Upozoravanje na farizejsko učenje (8,14-21)

IV. Objava slugina trpljenja u Cezareji Filipovoj (8,22-38)

A. Uvodna pouk: Iscjeljivanje slijepca iz Betsaide u dva koraka (8,22-26)

B. Petrovo priznanje: Isus je Krist (8,27-30)

C. Isusovo očitovanje: Smrt i uskrsnuće (8,31-38)

1. Isusova izjava (8,31)

2. Petrov otpor (8,32-33)

3. Načelo: Patnja prije slave (8,34-38)

V. Putovanje sluge patnika u Jeruzalem (9,1–10,52)

A. Pouke u Galileji (9,1-50)

1. Preobraženje (9,1-13)

2. Iscjeljenje opsjednutoga dječaka (9,14-30)

3. Pretkazivanje smrti i uskrsnuća: Drugo spominjanje (9,31-32)

4. Najveći učenik (9,33-37)

5. Činiti dobro u Isusovo ime (9,38-41)

6. Kameje spoticanja (9,42-48)

7. Bezvrijedna sol (9,49-50)

B. Pouke u Pereji i Judeji (10,1-52)

1. U Pereji (10,1-31)

a. Razvod (10,1-12)

b. Biti poput djece (10,13-16)

c. Bogatstva (10,17-31)

1) Bogati mladić: Sigurnost u bogatstvu (10,17-22)

2) Učenici: Sigurnost u Kristu (10,23-31)

2. U Judeji (10,32-52)

a. Pretkazivanje smrti i uskrsnuća: Treće spominjanje (10,32-34)

b. Pravo vodstvo (10,35-52)

1) Ivanova i Jakovljeva molba (10,35-37)

2) Isusov odgovor (10,38-45)

3) Isusov primjer: Iscjeljenje slijepoga Bartimeja (10,46-52)

VI. Služba sluge patnika u Jeruzalemu (11,1–13,37)

A. Predstavljanje sluge patnika: Ulazak u Jeruzalem (11,1-11)

1. Priprema: Nejahani magarčić (11,1-6)

2. Krunidba: Priznavanje Isusova mesijanstva (11,7-10)

3. Prolepsis: Istraživanje hrama (11,11)

B. Osuda naroda u simbolima (11,12-26)

1. Ulazak u hram (11,12-19)

a. Proleptičko odbacivanje naroda: Proklinjanje smokve (11,12-14)

b. Čišćenje hrama (11,15-17)

c. Proleptičko odbacivanje Mesije: Urota da se ubije Isus (11,18-19)

2. Usahla smokva (11,20-26)

C. Sukobljavanja sa religijskim vođama (11,27–12,44)

1. Isusov autoritet dovodi se u pitanje (11,27-33)

2. Usporedba o zlim zakupnicima (12,1-12)

3. Plaćanje poreza Cezaru (12,13-17)

4. Brak o uskrsnuću (12,18-27)

5. Najveća zapovijed (12,28-34)

6. Čiji je sin Krist? (12,35-37a)

7. Licemjerje religijskih vođa (12,37b-44)

a. Osuda licemjerja (12,37b-40)

b. Pohvala udovičine iskrenosti (12,41-44)

D. Osuda naroda u proročanstvu (13,1-37)

1. Okvir radnje u hramu (13,1-2)

2. Govor na Maslinskoj gori (13,3-37)

a. Znaci kraja vremena (13,3-31)

b. Dan i sat nepoznati (13,32-37)

VII. Vrhunac službe sluge patnika: Smrt i uskrsnuće (14,1–16,8)

A. Priprema za smrt (14,1-52)

1. Pomazanje u Betaniji (14,1-11)

a. Žena pomazuje Isusa (14,1-5)

b. Isus pretkazuje sjećanje na nju (14,6-9)

c. Juda pristaje na izdaju (14,10-11)

2. Posljednja Pasha (14,12-26)

3. Pretkazivanje Petrovih nijekanja (14,27-31)

4. Getsemanski vrt (14,32-42)

5. Isusovo uhićenje (14,43-52)

B. Isusova smrt (14,53–15,47)

1. Suđenja Isusu (14,53–15,15)

a. Suđenje pred Velikim vijećem (14,53-65)

b. Petar zanijekao Isusa (14,66-72)

c. Suđenje pred Pilatom (15,1-15)

2. Isusovo raspeće (15,16-41)

a. Ruganje vojnika (15,16-20)

b. Čin razapinjanja Isusa (15,21-32)

c. Isusova smrt (15,33-41)

3. Isusov ukop (15,42-47)

C. Isusovo uskrsnuće (16,1-8)

1. Prazan grob (16,1-5)

2. Objava aneđela (16,6-7)

3. Otvoren završetak (16,8)

1 Najjednostavniji zapis je kataV Mavrkon, koji nalazimo u Aleph B (»po Marku«). S vremenom je to postalo razrađenije: u petome stoljeću naslov je uobičajeno glasio eujaggevlion kataV Mavrkon (A D W [»Evanđelje po Marku«), a još kasnije Evanđelje se nazivalo toV kataV Mavrkon a{gion eujaggevlion (209 i ostali [»Sveto Evanđelje po Marku«).

2 Guthrie, 81.

3 Moj prijevod Fragments of Papias 2:15 (također zapisano u Euzebiju, HE 3.39.15).

4tavxeibi se moglo odnositi na kronološki slijed događaja u Gospodinovu životu (što se čini najvjerojatnijim), na Petrov raspored predaje ili možda čak na tematski redoslijed (usp. 2,3).

5o}" proV" taV" creiva" ejpoiei'to taV" didaskaliva"—dosl., ‘koji je obavljao učenje za potrebe’. Iz ovoga komentara mogli bismo izvući dvije implikacije: (1) Iz izjave se može zaključiti kako je prenošenje predaja o Isusu bilo sveta dužnost kojom se obično bavila tek nekolicina (npr. očevidaca?). (2) ‘za potrebe’ ukazuje na to da se predaje o Isusu nisu prenosile jedino iz povijesnih razloga, kako bi se ‘sačuvao’ njegov život, nego i iz paranetičkih razloga unutar zajednice. Drugim riječima, postoje valjane osnove za razmatranje trećeg Sitz im Leben dok razmišljamo o značenju, namjeri i prigodi kanonskih Evanđelja.

6suvntaxin tw'n kuriakw'n poiouvmeno" logivwn—Iako bi većina vidjela lovgion ovdje kao šire od ‘proroštva’ (u svjetlu konteksta), zapravo je moguće da je Papije htio reći nešto poput ‘Petar nije uredio usmene predaje (logivwn) o Gospodinu (kuriakw'n) po njihovu kronološkom slijedu.’ Ukoliko je to točno, značenje ‘proroštva’ ili ‘izreka’ za logivwn bilo bi očuvano, iako takve izreke ne bi došle od Gospodina, nego bi bile o Gospodinu. Opet, ukoliko je to točno, u 2,16 otvaraju se određene mogućnosti o Matejevim evanđelističkim nastojanjima.

7h{marten—Možda Papije uistinu misli ‘grijeh’ ovdje; bilo kako bilo, očigledno je da mu je privola apostola bila vrlo važna u Überlieferungu Evanđelja. Nadalje, čini se kako je Papije imao vrlo visoko mišljenje o Svetome pismu—moglo bi se čak reći da ga je smatrao nepogrešivim.

8eJnoV" gaVr ejpoihvsato provnoian—dosl., ‘jer je unaprijed gledao jednu stvar’.

9ti ejn aujtoi'"—dosl., ‘bilo što u njima’.

10 Među ostalim, to čini (Stendahlovo gledište prvoga Evanđelja kao zapisa koji je proizvela) »škola Sv. Mateja« (ili bilo koju kompilacijsku teoriju za Mateja) vrlo nevjerojatnom, jer inače patristički pisci ne bi tvrdili izravno Matejevo autorstvo.

11 Ovo je uz pretpostavku da je Ivan Marko ista osoba koju se naziva Markom. Naziva ga se Ivanom Markom tri puta (Djela 12,12. 25; 15,37) te samo Marko barem pet puta (Djela 15,39; Kol 4,10; 2. Tim 4,11; Flm 24; 1. Pt 5,13). U Kološanima 4,10 naziva ga se Barnabinim rođakom »što ga jasno izjednačava s Ivanom Markom iz Djela« (Guthrie, 82). Nadalje, Petrovo spominjanje Marka (1. Pt 5,13), odmah nakon što spominje Silu (5,12), pokazuje da je ovo isti onaj Marko koji je ranije bio povezivan s Pavlom, baš kao što je bio i Sila.

12 Jednako je moguće da je Marko otišao za Antiohiju nedugo nakon što se sam vratio u Jeruzalem.

13 Usp. W. L. Lane, The Gospel of Mark (NICNT), 9-11, za korisnu shemu. C. H. Dodd najviše je pripomogao u promicanju gledišta da kritika oblika ne odgovara na sva pitanja o ustrojstvu Evanđelja. On je uvjerljivo tvrdio da u usmenom razdoblju nisu kružile samo pojedine perikope, nego i određeni kronološki okvir—te da je to u potpunosti bio dio apostolske kerigme.

14 Tako T. J. Weeden, Mark: Traditions in Conflict.

15 Lane, Mark, 22.

16 Nadalje, čini se kako postoje implikacije da Luka, unatoč činjenici da nije bio zadovoljan svim njegovim izvorima, podržava Markovo Evanđelje.

17 Euzebije, HE 5.8.2-4, navodi Against Heresies 3.1.2.

18 Guthrie, 85.

19 Uistinu, ovo uistinu može biti najteži problem s kojim se susreće netko tko postavlja datum u redinu 50-ih—specifično govoreći, zašto Marko uvrštava Govor na Maslinskoj gori s njegovim snažnim eshatološkim požurivanjem, ako ga na to nije potakla nikakva određena prigoda (poput početka Židovskoga rata)? U odgovoru trebamo uočiti dvije stvari: (1) tema trpljenja nije bila neprimjerena 50.ih godina (što ćemo pokazati u četvrtoj točki, pod unutarnjim dokazima) i eshatološko se požurivanje prilično često, ako ne i obično, nalazi u kontekstu trpljenja; te (2) ako je Marko stvarno u velikoj mjeri dobio svoje Evanđelje od Petra, onda nas ton eshatološke žurnosti uopće ne treba iznenaditi, bez obzira na vrijeme pisanja Evanđelja. U Petrovu obraćanju na dan Pedesetnice, bit njegove poruke mogla bi se vidjeti kao bitno eshatoliški žurna (Dj 2,14-39; usp. posebice njegovu upotrebu Joela 2); u njegovoj prvoj poslanici također je prisutan takav ton (1. Pt 1,5. 11. 13. 20; 2,12; 4,5. 7. 12-19; 5,4); a to posebno vidimo u 2. Pt (2. Pt 3,1-13). Zapravo, ne bi bilo previše govoriti o Petru kao pripadniku apokaliptičkoga tipa kršćanstva budući da dvostruka tema trpljenja i eshatološke žurnosti uvijek idu zajedno u njegovim propovijedima i pismima, protežući se od 33. g. do 65. g. No ipak, ukoliko je Petar napisao dva pisma koja nose njegovo ime, to je sigurno napravio prije početka Židovskoga rata. Tako, ono što se isprva može učiniti poteškoćom za datiranje Marka sredinom 50ih godina, ispostavlja se velikom podrškom toga gledišta, uz pretpostavku da Petar stoji iza Evanđelja.

20 Guthrie, 86-87.

21 O datiranju Djela više ćemo govoriti kada dođemo do te knjige.

22 Usp. Lane, Mark, 12-17.

23 U ovom pogledu, nije se puno razlikovalo od Hitlerove urote protiv Židova, jer su ih ljudi već prezirali.

24 Usp. Tacita, Annals 15.44.

25 Ibid.

26 Prikladna analogija mogla bi biti neslužbeno proganjanje afričkih Amerikanaca na Jugu Amerike, posebice 50ih i 60ih.

27 Lane, Mark, 17.

28 Onaši razlozi za ovo, a ne ranije datiranje, postat će očiglednima kada budemo razpravljali o prigodi i namjeri.

29 Posebice, Marko 15,21 usput spominje Rufa, kao da je on bio dobro poznat čitateljima. U Rimljanima 16,13 Pavao je pozdravio izvjesnog Rufa (koji je živio u Rimu). Na temelju te suptilne veze možemo zaključiti da se Marko vjerojatno nalazio na istome mjestu kao i Ruf kada je pisao, a budući da je Ruf bio u Rimu kasnih 50ih, bio je i Marko. To također podržavaju novozavjetne referencije na Marka u Kol 4,10 i 1. Pt 5,13, koje ga smještaju u Rim tijekom ranih i srednjih 60ih.

30 Iako ne jednoglasno: Ivan Zlatousti govori o Egiptu kao odredištu. Međutim, jedini to govori i to prilično kasno.

31 Tako Guthrie, 72.

32 Lane, Mark, 24.

33 Vidi Guthrie, 65-71, za potpunu raspravu.

34 Ibid., 71.

35 Vidi referencije i raspravu pod Markovim autorstvom.

36 Iako Djela 18 bilježe Priscilin i Akvilin odlazak iz Rima pod Klaudijevim ukazom, ovo nas poglavlje ostavlja pod snažnim dojmom da oni nisu postali kršćanima sve dok nisu čuli Pavlovo učenje. Nadalje, ukoliko je Klaudije tjerao Židove zato što su bili protiv »Krestusa« (Krista), onda Akvila i Priscila sigurno nisu bili vjernici dok su bili u Rimu.

37 Usp. F. J. A. Hort, Prolegomena to St. Paul’s Epistles to the Romans and Ephesians, 15-18.

38 U ovoj rekonstrukciji ne želimo sugerirati da su Markovi motivi za tako monumentalnu zadaću bili neznatni kao što to može zazvučati. Sigurno je htio opet biti u dobrim odnosima s Pavlom—i sigurno se htio pokazati vrijednim misije poganima. No, više od toga, on je želio služiti Gospodinu Isusu Kristu u misiji na kojoj je ranije podbacio. To što se to dogodilo u vrijeme Pavlova posjeta svakako nije slučajnost, ali Markov poziv bio je veći od puke odanosti apostolu.

39 Jednostavno rečeno, Marko zapravo govori: »Ne možete imati Krista bez križa.« Otvoreni završetak ovog Evanđelja kod 16,8 potvrđuje ovo gledište, jer učenici nikada više ne vide uskrsloga Gospodina, ali su pozvani da mu dođu. Dramatičan i iznenadan kraj iam ulogu izravnog poziva čitatelju: Što ćeš ti učiniti s Isusom?

40 To bi se, svakako, moglo dobro povezati s poganskom publikom kojoj je Marko pisao, jer njih nisu zanimala židovska rodoslovlja.Slično tomu, Luka piše rodoslovlje koje Isusa povezuje sa cijelim čovječanstvom, te u krajnjem smislu, sa samim Bogom.

41 To otkriva Markov motiv koji je suprotan Matejevom: dok Matej koristi pripovijedanje kao okvir za poučni materijal, Marko koristi poučni materijal kao okvir za slijed događaja.

42 Matejev paralelni odjeljak (poglavlja 8-9) razlikuje se dvojako: (1) čuda dolaze neposredno nakon Propovijedi na gori a ne nakon poruke o usporedbama, te (2) je više čuda koja su učinjena u prisustvu farizeja itd. Isusov autoritet u Marku, u ovome trenutku, vrlo je usredotočen na način na koji su učenici doživljavali Isusa—puno više nego na mnoštvo ili farizeje. Razlog za ovu promjenu naglaska leži u tome što Matej nastoji otkriti židovsko odbacivanje Isusa kao apologetiku svojeg Evanđelja kraljevstva, dok Marko više razmišlja o tome kako rimski pogani percipiraju nekoga tko je bio pribijen na rimski križ. Žele li slijediti Isusa, moraju ga slijediti do kraja. Stoga, Matejevi čitatelji poistovjećivali su se sa Židovima, dok su se Markovi čitatelji trebali poistovjećivati s učenicima.

43 Možda je značajna činjenica da su se dvije ključne epizode u Isusovoj službi dogodile u gradovima koje je sagradio Herod (kako bi se stovrio kontrast sa svjetskom idejom veličine). Također, obje su uz sebe imale (ili uključivale) iscjeljenje slijepca, obje su se bavile Isusovom službom sluge patnika i obje su sadržavale priznanje o pravom Kristovom identitetu.

44 Za daljnje informacije o Govoru na Maslinskoj gori, vidi našu razradu u Mateju (jer su njegovi didaktički materijali najduži među Evanđeljima).

45 Iako se to u Evanđelju tek nejasno vidi, ovaj motiv sluge patnika zapravo je drama Izaije 53 odigrana u stvarnome životu. To postaje još jednim suptilnim argumentom u prilog činjenici da je Marko dobio svoje Evanđelje od Petra, jer 1. Petrova, na mnoge načine, gradi na istom odlomku. Nadalje, dvostruka tema Isusa kao sluge patnika i našeg odaziva u svakodnevnom uzimanju križa i nasljedovanju Isusa također se vrlo jasno vidi u 1. Petrovoj.

46 Iako postoji definitivan kronološki okvir Markova Evanđelja, velik dio radnje po svojoj je prirodi cikličan. Na primjer, rana galilejska služba ide usporedno s kasnijom galilejskom sužbom, a sukobljavanja s židovskim vođama, Isusova upućivanja učenika itd., stalno se ponavljaju. Glavne točke našega pregleda pratit će kronološku shemu, iako će se podtočke nastavljati na opetovane teme i motive. Nadalje, puno smo posuđivali od J. D. Grassmickova djela Mark (BKC), 101-102 (i odasvudpomalo) budući da je njgovo razumijevanje Markove strukture uvjerljivije od ostalih prezentacija (iako nas nije sasvim uvjerio; stoga između naša dva pristupa postoje velike razlike).

Related Topics: Introductions, Arguments, Outlines

English

Luka: Uvod, predmet rasprave i kratak pregled

Related Media

I. Uvod

A. Autor

Treba razmotriti tri vrste dokaza: naslov, vanjske dokaze i unutarnje dokaze.

1. Naslov

Kao i kod ostalih Evanđelja, nijedan rukopis koji sadrži Luku ne potvrđuje autorstvo nikoga osim njega.1 Još jednom, kao i kod drugih, to ne predstavlja dovoljan dokaz za Lukino autorstvo, ali neprekinuti niz sugerira priznavanje Lukina autorstva već u prvoj četvrti drugoga stoljeća.

2. Vanjski dokazi

Potvrdu Lukina autorstva nalazimo u Muratorijskom kanonu, antimarcionskom prologu Luke, kod Ireneja, Klementa Aleksandrijskog, Origena, Tertulijana, Euzebija i Jeronima. Svi ovi ne samo da potvrđuju Luku kao autora Evanđelja, nego i kao autora Djela apostolskih. Dakle, vanjski dokazi su i jednoglasni i rani. »Nikada nije bilo sumnji u pogledu tog pripisivanja (Evanđelja i Djela) Luki, a zasigurno nitko nije pokrenuo raspravu o bilo kakvim alternativama. Predaja ne može biti čvrstija . . .«2 Kao i kod Marka, uistinu bi bilo vrlo čudno da bi predaja tako jednoglasno govorila o nečemu što ne bi bilo istina, jer Luka nije bio apostol, niti je uopće bio blisko povezan s nekim od dvanaestorice. Caird uočava nešto zanmljivo:

Ne trebaju se sve predaje rane crkve shvatiti doslovno, ali postoje dobri razlozi da prihvatimo ovu. . . . knjiga koja se namjeravala izdati morala je od početka u sebi sadržavati autorovo ime. U tome su pogledu ta rana ograničenja prvoga stoljeća bila strožija od naših, koja dopuštaju autoru da se skriva iza pseudonima. Ukoliko to nije bilo tako, teško bi bilo shvatiti kako se Lukino ime moglo povezati uz knjige koje mu predaja pripisuje. Luka se teško može opisati kao istaknuta ličnost u analima kršćanstva prvoga stoljeća.3

Postoji još jedan vanjski dokaz koji potkrjepljuje Lukino autorstvo, odnosno Luku-Djela u Kodeksu Cantabrigiensisu (D), dvojezičnom 'zapadnom' izdanju iz petoga stoljeća. Proučavanja napravljena na pojedinačnim čitanjima rukopisa D (od G. E. Ricea, E. J. Eppa itd.) pokazuju da je imao određene teološke tendencije. Među njima je i antisemitski ton, koji je tu puno istaknutiji nego u aleksandrijskim ili bizantskim rukopisima. No, antisemitski ton rukopisa D gotovo se isključivo vidi u Luki-Djelima. To će reći da je u različitim čitanjima koja su jedinstvena za ovaj rukopis, antisemitski ton prisutan samo u ove dvije knjige. Kako to objašnjavamo? Budući da rukopis sadrži sva četiri Evanđelja i Djela, ne možemo taj fenomen pripisati prepisivaču rukopisa D, jer bi inače zasigurno bio dosljedniji u otkrivanju svojega teološkoga gledišta u svih pet knjiga. Također, ne možemo to pripisati ni samome Luki, jer je Zapadni tekst nesumnjivo lošiji i sekundaran u odnosu na aleksandrijski, unatoč svojoj drevnosti.4 Ukoliko teološka misao rukopisa D u Luki-Djelima nije bila ni Lukina ni prepisivačeva namjera, vjerojatno ju je stvorio raniji prepisivač koji je prepisao samo Luku i Djela te nije imao ostala Evanđelja u istom uvezu. Ono što je u vezi toga toliko važno jest da su Evanđelja, koliko nam je poznato, bila transkribirana kao četverostruka jedinica od sredine drugoga stoljeća.5 To bi značilo da je prethodnik rukopisa D koji je prepisao Luku i Djela to vjerojatno učinio prije 150. g. n. e. Prepisivači rijetko idu prije učenjaka, dakle, mogli bismo nagađati da su patristički pisci pretpostavljali da je Luku i Djela napisao isti autor već unutar dva ili tri desetljeća nakon njihova izdavanja.6

3. Unutarnji dokazi

Tri su unutarnja dokaza koji potkrjepljuju vanjske dokaze: jedinstvo autorstva Luke i Djela, dokaz da je autor bio Pavlov suputnik te dokazi na temelju indicija.7

a. Jedinstvo autorstva Luke i Djela8

Guthrie koristi pet argumenata kako bi pokazao zajedničko autorstvo:

(1) Obje knjige posvećene su istome čovjeku, naime Teofilu; (2) Djela spominju prvu raspravu što se sasvim prirodno razumijeva kao Evanđelje; (3) knjige sadrže velike sličnosti jezika i stila; (4) obje sadrže zajedničke interese; (5) Djela prirodno slijede Lukino Evanđelje . . . Može se sa sigurnošću zaključiti da su dokazi u prilog povezivanju tih dviju knjiga kao djela jednoga čovjeka vrlo čvrsti, što je zaključak kojemu bi se malo današnjih stručnjaka usprotivilo.9

Osim toga, može se upotrijebiti i šesti argument: postoje znatne paralele u strukturi i sadržaju Luke i Djela. Uzmemo li samo jedan primjer, »ne samo da je Isusovo putovanje u Jeruzalem paralelno Pavlovome, nego su slični i događaji u trenutku kada ta dva čovjeka uđu u grad, a i poslije toga«.10 Talbertov je zaključak (koji pretpostavlja jedinstvo autorstva) da »se zaključak čini neizbježnim. Taj arhitektonski obrazac u kojemu Evanđelje i Djela u mnogim točkama odgovaraju jedno drugome po sadržaju i slijedu rezultat je namjerne uredničke djelatnosti autora Luke-Djela.«11 Radi se o tome da je arhitektonska sturktura Luke-Djela tako divno izvedena da bi nijekanjem zajedničkog autorstva morali drugome, anonimnom piscu (Djela) pripisati iste bitne značajke kao i prvome piscu (koji je napisao Evanđelje).12

b. Dokazi za autorovo suputništvo s Pavlom

»Mi« odlomci u Djelima (16,10-17; 20,5-15; 21,1-18; 27,1–28,16), prima facie, sugeriraju postojanje Pavlova pratioca. Na temelju toga, taj određeni pratilac

(1) najprije se pridružuje Pavlu u Filipima [sic: Troadi]; (2) ponovno se javlja kada se Pavao vraća u Filipe; (3) prati apostola na putovanju prema Jeruzalemu i ostaje s Filipom u Cezareji, te (4) nakon Pavlova dvogodišnjeg boravka u zatvoru u Cezareji, tijekom čega ne postoje određeni podaci u pogledu autorova mjesta stanovanja, pridružuje se Pavlu na putu u Rim i zajedno s njim doživljava brodolom. To bi značilo i da autor ne može biti neki od onih Pavlovih pratilaca koji koji se poimence spominju u ovim odjeljcima (Sila, Timotej, Sopater, Aristarh, Sekund, Gaj, Tihik, Trofim).13

c. Neizravni dokazi u prilog Lukinu autorstvu

Četiri su glavna neizravna dokaza koji podržavaju Luku kao autora.

Prvo, u Pavlovim zatvorskim poslanicama čitamo o nekoliko ljudi koji su bili s njim kada je bio u rimskome zatvoru. Svakako je moguće da je među njima bio autor Luke-Djela. Isključimo li ona imena koja su već poimence navedena u »mi« odlomcima Djela, spominju se sljedeća imena: Marko, Isus, Just, Epafra, Dema, Luka, Epafrodit.

Drugo, »ni u jednoj poslanici koja je napisana na drugom i trećem putovanju (Solunjanima, Galaćanima (?), Korinćanima, Rimljanima ne spominje se Luka, no budući da nijedna nije pisana tijekom razdoblja koja pokrivaju »mi« odlomci, to potkrjepljuje predaju.«14

Treće, prema Kološanima 4,10 i Filemonu 24, Luka i Marko bili su u bliskome kontaktu. Pretpostavimo li Markovo prvenstvo u sinoptičkom problemu, možemo objasniti kako je Luka došao do Markova Evanđelja. No, to nije sve: također, Djela imaju 'Markov okus' u prvih nekoliko poglavlja.

Četvrto, Kol 4,14 nazivaju Luku 'ljubljenim liječnikom’. Godine 1882. W. K. Hobart napisao je svoje znamenito djelo The Medical Language of St. Luke u kojemu je tvrdio da ondje gdje Matej i Marko koriste obične, svakodnevne izraze, Luka često koristi medicinske nazive u opisu Isusovih iscjeljenja. Međutim, to je tri desetljeća kasnije (1920.) doveo u pitanje H. J. Cadbury,15 koji je istaknuo da se Lukin jezik nije razlikovao od jezika bilo koje obrazovane osobe. Kao što Caird domišljato primjećuje, kada bismo se sada pozivali na Hobartovo djelo, »to bi od gotovo svih starih pisaca učinilo liječnike . . .«16 No ipak, treba se priznati da je Lukino nazivlje primjereno obrazovanoj osobi, te da bi liječnik vrlo dobro odgovarao toj slici. Nadalje, kada usporedimo Marka 5,26 s Lukom 8,43, zanimljivo je da Marko spominje da je žena životnu ušteđevinu potrošila na liječnike, a da joj je bilo samo gore, dok Luka izostavlja taj »udarac«.

U zaključku, unutarnji dokazi svakako ništa ne govore protiv Lukina autorstva, iako je jasno da za to nema definitivnih dokaza. To je razlog više da prihvatimo Lukino autorstvo, jer je to jednoglasno svjedočanstvo otaca: »Uzevši da je drevni učenjak mogao iz prologa Evanđelja zaključiti da autor nije apostol, a iz »mi« odlomaka Djela da je bio Pavlov pratilac, on još uvijek ne bi mogao imenovati autora da nije postajala valjana predaja koja je povezivala knjige s Lukinim imenom.«17

Pretpostavljajući da je Luka napisao Evanđelje koje nosi njegovo ime, što znamo o njemu (osim njegova zanimanja)? Prvo, vjerojatno je bio poganin budući da se ne spominje među »obrezanima« u Kološanima 4.18 Drugo, možda je bio iz Troade jer »mi« odlomci tamo počinju.19 Izvan ovoga ne nalazimo mnogo podataka u NZ. Međutim, antimarcionski prolog Luke (koji se nerijetko nalazio u prilogu latinskim rukopisima Evanđelja) dodaje neke zanimljive podatke: (1) Luka je bio stanovnik Antiohije, (2) napisao je Evanđelje u Ahaji, (3) nikada se nije ženio, (4) a umro je u osamdeset četvrtoj godini u Beociji. Budući da isti izvor dodaje druge, krajnje upitne informacije, sve navedeno također je vrlo sumnjivo.20

4. Argumenti protiv Lukina autorstva

U načelu, postoje tri argumenta protiv Lukina autorstva.

a. Povijesna nesuglasja

Mnogi su istaknuli prividna nesuglasja između Pavlovih biografskih bilježaka u njegovu Hauptbriefe te drugih sigurnih poslanica i informacija o Pavlu koje se nalaze u Djelima. Tri navodna nesuglasja posebno su uočljiva: (1) broj Pavlovih posjeta Jeruzalemu koji se iznosi u djelima i onaj koji čitamo u Galaćanma;21 (2) sastav obraćenika u Solunu;22 te (3) Pavlov stav prema SZ Zakonu.

U odgovoru trebamo napomenuti dvije točke: (1) Čak i ako su takva nesuglasja uistinu točna, to ne bi nužno govorilo protiv Lukina autorstva, iako bi reklo nešto o pouzdavanju u njega kao povjesničara.23 (2) Sva navodna nesuglasja mogu se drukčije objasniti, zbog čega predstavljaju »nesiguran temelj za odbacivanje predaje«.24

b. Različita tumačenja »mi« odlomaka

Naravno, moguće je da je upotreba prvoga lica množine bila književna konvencija ili čak neispravljeni izvor koji je autor koristio. Sve u svemu, njemački i američki stručnjaci radije prihvaćaju bilo koju od te dvije mogućnosti nego prima facie gledište (posebice zbog navodnih povijesnih nesuglasja), dok britanski stručnjaci preferiraju potonje. Što se tiče hipoteze o književnoj konvenciji, čovjek se pita zašto se onda tako rijetko koristila (samo u nekim dijelovima pet poglavlja), te zašto počinje tek u šesnaestome poglavlju. Što se tiče hipoteze o dnevniku, ukoliko je Luka koristio više izvora i za Evanđelje i za Djela zašto bismo vidjeli »mi« odlomke samo ovdje? Zacijelo je primio mnoge izvještaje u prvome licu (i pisane i usmene) za sastavljanje obje knjige.25 Ovo gledište sugerira da je on pažljivo zamijenio prvo lice množine u svim dijelovima Luke i u Djelima sve do šesnaestoga poglavlja! Iako su ova gledišta moguća, stvaraju više problema no što ih rješavaju.

c. Teološke poteškoće

Ovo se uobičajeno smatra najtežom poteškoćom u zadržavanju Lukina autorstva Luke-Djela. Treba se pozabaviti s dvije glavne poteškoće: (1) Pavlovo rješenje problema SZ Zakona i (2) govori koji se u Djelima pripisuju Pavlu.26 Međutim, umjesto da se ovom temom bavimo dva puta, samo ćemo uputiti čitatelja na uvod u Djela. Ovdje je dovoljno reći da su te poteškoće više prividne nego stvarne.

U zaključku, Lukino autorstvo i za treće Evanđelje i Djela ima izvrsne vanjske preporuke i potkrjepljujuće unutarnje dokaze. Poteškoće s ovim gledištem, iako ne sasvim trivijalne, nikako ne uspijevaju uvjeriti koga u bilo koju alternativu. Uistinu, upravo zato što postoje teološke i povijesne poteškoće između Djela i Pavla tvrdnja da je Luka napisao Luku-Djela još je vjerojatnija: koji bi kasniji pisac (jer svi oni koji odbacuju Lukino autorstvo kasno datiraju Luku-Djela), koji je imao pristupa Pavlovim pismima, stvorio toliko nesuglasja u portretu svoga junaka apostola Pavla?27

B. Datiranje

Brojni čimbenici i pretpostavke utječu na datiranje ove knjige. Među najvažnijima su: (1) autorstvo; (2) rješenje sinoptičkoga problema; (3) je li Govor na Maslinskoj gori bio uistinu proročki ili vaticinium ex eventu; te posebice (4) datiranje Djela. Iako većina stručnjaka datira ovu knjigu oko 80.-90. g., naš je zaključak da se treba datirati dosta ranije.

(1) Pretpostavimo li da je Luka autor, ne možemo prekasno datirati ovu knjigu. To će reći, budući da je Luka zasigurno bio odrastao kada se pridružio Pavlu na drugom misijskom putovanju,28 vjerojatno je imao između trideset i pedeset godina kako bi dovršio ovo djelo. Međutim, osim F. C. Baurovog radikalnog datiranja Djela u poodmaklome drugom stoljeću, ovaj raspon ne predstavlja problem za bilo kakav vjerojatan datum.

(2) U našemu rješenju sinoptičkoga problema, Matej i Luka neovisno su koristili Marka. Najvjerojatnije Marko nije bio svjestan Lukina djela kao ni Luka Markova. Ukoliko je tako onda su obojica bili napisani u otprilike isto vrijeme. Datiramo li Mateja oko 60.-65. g., onda bi se Luka po svoj prilici trebao datirati slično tome.29

(3) Je li Govor na Maslinskoj gori bio a vaticinium ex eventu (proročanstvo nakon činjenice)? Možemo sa sigurnošću reći da je pretpostavka da je to uistinu bio, najvažniji razlog za rušenje ranog datuma (prije 70.) Luke (kao i za Mateja i Marka). Ovime smo se bavili u raspravi o Matejevu datiranju te ovdje samo trebamo sažeti dvije točke: (a) samo bi poricanje mogućnosti da je Isus mogao davati proročanstva pretkazivanja moglo uvjetovati kasni datum; (b) sinoptička Evanđelja neprecizna su i nejasna u svojim proročanstvima ukoliko pretpostavimo da su ta proročanstva bila ispunjena u Židovskome ratu; ali ukoliko se još uvijek trebaju ispuniti te ukoliko je Govor na Maslinskoj gori održan prije 66. g., onda diskurs ima smisla.

(4) Datiranje Djela je naravno najvažniji dokaz u datiranju Luke, jer Evanđelje je moralo doći prije Djela. Datiranjem Djela detaljno ćemo se baviti u uvodu u tu knjigu, ali ovdje možemo nešto naglasiti. Knjiga Djela, koja započinje praskom a završava šaptanjem, i koja tako pažljivo bilježi događaje koji su prethodili Pavlovu suđenju u Rimu, ostavlja nas pod izrazitim dojmom da Pavlovo suđenje još uvijek nije završilo. Drugim riječima, malo je vjerojatno da je ova knjiga napisana poslije 62. g. Ukoliko je tako, onda Evanđelje po Luki nije bilo napisano poslije 62. g.

U isto vrijeme, moramo zapitati koliko je dugo prije Djela bio napisano Evanđelje. Po našemu mišljenju, vrijeme njihova pisanja bilo je gotovo istovremeno, budući da su po svoj prilici bili napisani na svicima.30 Obično su najduži upotrebljivi svici bili dugi oko deset i pol metara. I Luka i Djela zauzeli bi više od sedam i pol metara te se ne bi mogli zgodno smjestiti na jedan svitak. Ta činjenica, zajedno s unutarnjim kontinuitetom te dvije knjige,31 snažno sugerira da su se trebale čitati gotovo kao jedan dokument, napisan gotovo u isto vrijeme i sa istom svrhom (svrhama).32

U zaključku navodimo sljedeće točke: (1) Luka ovisi o Marku i zato ga ne smijemo datirati prije 50ih godina. Datum Marka, dakle, pruža nam terminu a quo za datiranje Luke. (2) Luka nije poznavao Markovo djelo, niti je Marko poznavao njegovo. Datiramo li Mateja oko 60.-65. g., onda je Luka vjerojatno napisan u istome vremenskom okviru. (3) Luka je napisan prije početka Židovskoga rata zato što Govor na Maslinskoj gori sadrži nejasne i još uvijek neispunjene materijale. (4) Datiramo li Djela 62. g., onda im Luka mora prethoditi, iako je malo vjerojatno da je napisan puno prije, budući da su to zapravo dvije polovice istoga djela. Naš je zaključak da je Luka napisan netom prije Pavlova prvog utamničenja u Rimu, oko 61.-62. g.

C. Izvori i metode sastavljanja33

Uzevši da je Marko pisao prvi, još uvijek trebamo riješiti pitanja vezana uz Lukinu metodu sastavljanja. Moderne su dvije hipoteze: Markova hipoteza i proto-Lukina hipoteza.

Zagovornici Markove hipoteze kažu nam da je Luka, poput Mateja, koristio Markov kratak pregled kao okvir za svoje Evanđelje, u koje je uvrstio materijal iz drugih izvora. Oni tvrde da poslije prva dva poglavlja materijal koji nije Markov obuhvaća četiri odlomka vrlo nejednake duljine (51-11, 620–83, 951–1814, 191-27), zajedno s nekim uredničkim umetanjima u 31–430 i 2214–2453 s tim da su ti odlomci bitno »markanski«; te da ovaj materijal duguje očigledan privid kontinuiteta Markovom okviru u koji je postavljen. Zagovornici proto-Lukine hipoteze tvrde da se, do pripovijesti o Muci, Evanđelje sastoji od izmjeničnih dijelova Marka (431-44, 512–619, 84–950, 1815-43, 1928–2213) te mješavine Q i L (11–430, 51-11, 620–83, 951–1814, 191-27), da u pripovijesti o Muci postoji »nemarkanski« okvir s Markovim umecima, te da je jedino razumno objašnjenje ovog obrasca to da je Luka već uvrstio materijal iz Q i L u prvi nacrt Evanđelja prije no što je vidio Markovo djelo, tako da je taj proto-Luka pružio kratak pregled u koji su ubačeni dijelovi Marka.

. . . srž problema leži u dva odlomka (31–430 i 2214–2453), budući da je malo razlika u mišljenju o ostatku Evanđelja. . . . Ova polemika može se na prvi pogled činiti pukim akademskim zanimanjem, međutim presuda koju ovdje donesemo imat će priličan utjecaj na našu procjenu povijesne vrijednosti Evanđelja. Jer iz markanske hipoteze prirodno slijedi da je Luka s velikom uredničkom slobodom prerađivao svoje izvore. Zbog toga je vrlo važno donekle detaljno proučiti ove dokaze.

1. Prvo što trebamo primijetiti jest da Lukino Evanđelje koristi jedanaest dubleta—izreka koje se javljaju dvaput u različitim kontekstima. . . . U deset od jedanaest slučajeva razlog za dubletu je taj da je Luka uvrstio jednu verziju izreke iz Marka, a jednu iz nekoga drugog izvora. Iz toga slijedi da se tri Lukina izvora povremeno preklapaju, tako da, ukoliko odlomak u Luki ima markansku paralelu, to nužno ne znači da ju je izveo iz Marka . . . [Tako u Luki 3,1–4,13], Luka najviše ovisi o Q, a Marka je koristio samo kao pomoćni izvor, ako ga je uopće i koristio.

2. Tamo gdje Luka očigledno koristi Marka, obično slijedi Markov redoslijed . . . . No, postoji sedamanest mjesta gdje skreće s Markova redoslijeda . . . [Poslije prikaza tablica, zajedno s trostrukom predajom po kojoj su Luka i Matej više ovisili o Q nego o Marku, Caird ističe da se] u priličnom broju slučajeva gdje se Marko i Q preklapaju, Luka svaki put koristio verzijom Q, a Markom nikako. . . . ondje gdje se čini da Luka skreće s Markova redoslijeda, on zapravo slijedi neki drugi izvor.

3. U Luki 2214–2453, od ukupnog broja od 163 stiha, 87 stihova imaju paralelu u Marku, ali samo 20 gdje postoji neka vrsta usmene sličnosti koja se normalno smatra dokazom ovisnosti. Kada Luka neprijeporno slijedi Marka, on koristi 53% Markovih riječi, ali ovdje koristi samo 27%, a mnoge riječi koje su njemu i Marku zajedničke zapravo su riječi bez kojih se pripovijest o Muci uopće ne bi mogla ispričati. . . . primorani smo zaključiti ili da Luka ovdje drastično napušta svoje uobičajene metode sastavljanja ili da se poglavito oslanjao na nemarkanski izvor u koji je unio povremene dodatke iz Marka . . . .

4. U 431–2213 Luka je redovno kombinirao materijale iz Q i L u složenoj pripovijesti, a markanski je materijal ostavio u odvojenim blokovima. Dva su moguća objašnjenja ovoga fenomena. Ili je Luka cijenio Marka toliko visoko iznad drugih izvora da ih je odlučno nastojao držati odvojenima, ili je već kombinirao Q i L, prije no što je znao išta o Marku. Nije teško odabrati između ove dvije mogućnosti. . . . Dvije trećine ovog Evanđelja dobivene su iz drugih izvora; on je izostavio gotovo pola sadržaja Marka, uključujući takozvani ‘Veliki propust’ (Marko 645–826); te, tamo gdje su mu se izvori preklapali, vidjeli smo da je često radije uzimao od Q i L, nego od Marka.

5. Matej i Marko nikada Isusa ne nazivaju 'Gospodinom' u pripovijestima. Luka to čini četrnaest puta. Njegova je upotreba očigledno urednička, jer se događa i u Q i u L odlomcima, ali, budući da se nikad ne događa kada Luka uređuje Marka, ne možemo to smatrati karakteristikom konačne redakcije Evanđelja. . . . To je razumljivo ukoliko je Luka sastavio Evanđelje u dvije faze.

6. Lukino Evanđelje sadrži dva misijska naloga; jedan upućen dvanaestorici i izveden iz Marka i drugi upućen sedamdesetorici i izveden iz Q i L (93-9, 102-12). No, kada Isus kasnije podsjeća dvanaestoricu da su otišli bez kese, bez torbe i obuće (2235), on ponavlja nalog dan sedamdesetorici. Taj urednički lapsus lako je razumjeti ako je Luka, kada je najprije napisao izvještaj o Posljednjoj večeri, imao samo jedan nalog na koji se mogao referirati.

7. Nekoliko je pokazatelja da je 31-2 izvorno trebao biti uvodom Evanđelja. . . . Međutim, ukoliko priče o rođenju nisu bile dio najranijeg plana Evanđelja, to je daljnji dokaz da je knjiga prošla kroz dvije faze sastavljanja.

Ovih sedam točaka zajedno možda ne čine dokaz jednake težine kakvu ima proto-Lukina teorija, ali nam otkrivaju potpunu nedostatnost svojega suparnika. U smislu radne hipoteze za naše trenutno proučavanje, pretpostavit ćemo da je Luka započeo svoj literarni pothvat sakupljajući informacije o Isusu od očevidaca i ostalih, vjerojatno onih godina kada je Pavao bio zarobljen u Cezareji. U isto vrijeme, ili nedugo nakon, on je spojio materijale koje je sakupio s učenjem Q, kako bi oblikovao prvu verziju Evanđelja. Nakon toga, kada mu je u ruke došao primjerak Marka, on je izvorni dokument proširio Markovim umecima. Potom je dodao priče o rođenju i djetinjstvu te prolog, kako bi djelo doveo do konačnog oblika. Možda je na mjestu reći i da je u svakoj fazi sastavljanja ostavio tragove svoga specifičnog umijeća i šarma.

Od ovih sedam argumenata, drugi i četvrti smatram najuvjerljivijima, a šesti držim najmanje uvjerljivim (zapravo, nepouzdane valjanosti). Dakle, ondje gdje Luka neosporno koristi Marka, on slijedi Markov redoslijed, a inače uz već uvrštene ranije izvore umeće Markov materijal u naraciju. No, većinom je materijal preuzet od Marka ostavljen netaknut upravo zato što je Luka naišao na Marka doslovno u posljednjoj fazi sastavljanja. Ovo sasvim prikladno objašnjava »Velike propuste« (Mk 6,45–8,26), osobinu koju su učenici Griesbacheve škole često koristili kao argument protiv Markova prvenstva. Ako je Luka naišao na Marka po završetku sastavljanja grubog nacrta Evanđelja,34 shvaćajući da su mu i vrijeme35 i prostor ograničeni,36 morao je napraviti određene uredničke odabire. Budući da Marko 6,45–8,26 nije materijalno pomogao strukturi Lukina »putopisa« (9,51–18,14) u kojemu on »materijal uređuje tako da se usredotočava na Jeruzalem kao pripremu za pripovijesti o muci«,37 vjerojatno je prirodno slijedilo da će biti otpisan.

Važnost Lukine metode sastavljanja u tome je da ona pokazuje njegovu priličnu vjernost izvorima. Drugim riječima, »Luka je opravdao svoju tvrdnju da je pouzdan povjesničar, osim ukoliko ne uprskamo stvar te ga prosuđujemo kanonima suvremene, znanstvene historiografije. Tri njegova izvora, Marko, Q i L predstavljaju, po svoj prilici, predaje koje jamče tri utjecajna središta: Rim, Antiohiju i Cezareju. Slika o Isusu koju nam daje tako je ustanovljena kao 'iz usta dvojice ili trojice svjedoka’ ...« 38

D. Odredište

Evanđelje je naslovljeno određenom Teofilu. Naziva ga se »preuzvišenim« (kravtiste), što je izraz koji obično ukazuje na neku vrstu državnog službenika ili barem na visoki društveni status.39 Moguće je ime držati simboličkim (»onaj koji voli Boga« ili »onaj kojeg Bog voli«), kao da je prava osoba morala iz nekog razloga ostati anonimnom. No, budući da je ovo ime bilo u opticaju gotovo tri stoljeća prije no što je Luka pisao, sasvim je moguće da mu je to zaista bilo ime. Ukoliko je Teofil bio rimski službenik, onda je svakako bio poganin, te sadržaj Evanđelja, kao i Djela, nosi rječito svjedočanstvo o poganskome čitateljstvu.40 Kao što ćemo vidjeti u raspravi o namjeri Djela, Teofil nije bio samo rimski službenik (po svoj vjerojatnosti), nego je i bio u Rimu.

Iako su Luka i Djela upućeni Teofilu, mora se nešto reći o vjerojatnosti da je Luka namjeravao ovo djelo izdati te da je potom predviđao publiku brojniju od jednoga čovjeka. Njegov prolog Evanđelju i Djelima toliko oponaša predgovore starih povjesničara da je prilično očigledno da je djelo htio izdati. U tome, opet, vidimo da je moguće da su ljudi kojima je htio pisati bili rimski pogani. Međutim, dosta je teško procijeniti jesu li prvenstveno trebali biti vjernici ili nevjernici. Zapravo, teško je procijeniti i je li Teofil bio vjernik ili ne!41 Ključno je pitanje značenje kathchvqh" (»o kojoj si bio obaviješten« ili »o kojoj si bio poučen«; od kathcevw) u Luki 1,4. Naziv se može odnositi na kršćansko poučavanje (Djela 18,25; Gal 6,6) ili jednostavne informacije, pa čak na negativan izvještaj (Djela 21,21. 24). Prema tome, čak i u ključnom nazivu nailazimo na slijepu ulicu. Po našemu mišljenju, ovdje se radi o nečemu sličnom dvostrukom značenju: Teofil je visoki rimski službenik koji je također kršćanin. Ukoliko je njegovo ime simbolično, onda je to gotovo sigurno tako.42 No, budući da je moguće da je on državni službenik, onda je bio »obavješten« o kršćanstvu. Po našem razumijevanju (jedne od) namjere(a) Djela, Luka je pripremao sudski izvještaj za sudsko saslušanje na kojem se Pavao trebao pojaviti. U tom slučaju Luka bi sigurno htio na svojoj strani imati duhovno srodnoga rimskog službenika. kathchvqh", dakle, znači da je Luka htio točno objasniti podrijetlo kršćanstva (stoga, »obavijesti«), dok »Teofil« sugerira da je ovaj određeni primalac bio i više no obaviješten—on je uzvjerovao.43

E. Prigoda i namjera

Naše je gledište da je specifična prigoda koja je požurila ovo djelo u dva sveska bilo Pavlovo skoro sudsko saslušanje u Rimu. Time ćemo se baviti u uvodu u Djela, te ovdje nećemo iznositi nikakvu obranu.

U pogledu namjere, ona se vrlo usko veže uz prigodu. Međutim, uistinu se čini da sva Evanđelja imaju više od jedne namjere. Guthrie nas dobro upozorava:

Kada nam autor određeno govori svoju namjeru, to uvijek moramo uzeti ozbiljnije nego bilo kakvo akademsko nagađanje. Srećom, Luka nam čini uslugu u predgovoru. . . . Ukratko, Luka je htio napisati povijesni izvještaj [No ipak,] u raspravi o Lukinoj namjeri . . . nemoguće je baviti se ovim Evanđeljem neovisno o njegovome nastavku, knjizi Djela apostolskih. Može se razumno pretpostaviti da svi motivi koji postanu jasni u Djelima vuku svoje podrijetlo u dizajnu Evanđelja, te ukoliko je ta pretpostavka točna, u najmanju je ruku moguće da je dvostruko djelo imalo apologetsku namjeru. . . . No ipak, u određenom je smislu Evanđelje samo u sebi dovršeno.44

U našemu shvaćanju, i Evanđelja i Djela apostolska prožima ta dvostruka namjera: povijest i apologetika. Vrijeme kada je Luka odlučio izdati ovo djelo snažno sugerira apologetski ton;45 ali eksplicitna izjava njegove namjere pokazuje da je on također htio napisati točan zapis o počecima kršćanstva. Ovdje je dovoljno reći da ćemo tu dvostruku namjeru ovoga djela u dva sveska detaljnije obraditi u raspravi o Djelima apostolskim.46

F. Tema

Luka predstavlja Isusa kao Sina Čovječjega, kojega je Izrael odbacio, a koji je ponuđen poganima. U ovoj prezentaciji, Isusa vidimo kao sveopćeg Spasitelja. Ova tema lijepo pristaje uz namjeru i temu Djela apostolskih, jer se u Djelima Luka posebno bavi Pavlom, misionarom poganima.

II. Predmet rasprave

Evanđelje po Luki započinje posvećivanjem djela Teofilu u kojemu autor objašnjava da je pažljivo istražio podatke o Isusovu životu, savjetujući se pritom s očevicima i koristeći te izvore sa zdravim prosuđivanjem (1,1-4).

Luka potom iznosi najdetaljniji opis Isusova djetinjstva koji nalazimo u kanonskim Evanđeljima (1,5–2,52). Isusovo najranije djetinjstvo predstavlja nizom dubleta, što je motiv koji je, kako ćemo vidjeti, posve »lukanski« i u Luki i u Djelima.

Kao prvo, nalazimo proročanstva o dva rođenja (1,5-56) – rođenje Ivana Krstitelja (1,5-25) i Isusovo rođenje (1,26-38). Mnoge su paralele između ove dvije perikope (npr., anđelovo naviještenje [1,11-17; 1,29-33], nevjera ili sumnja onih koji su ga primili [1,18-22; 1,34-37], te odgovor buduće majke [1,23-25; 1,38]). Međutim, postoje tri važne razlike: (1) anđeo dolazi budućem ocu Ivana Krstitelja, a, s druge strane, dolazi budućoj Isusovoj majci i (2) iako će oba rođenja biti čudesna, Isusovo će biti jedinstveno, jer će ga začeti djevica; (3) Zaharijino ispitivanje kažnjeno je nijemošću, dok je Marijino pitanje dočekano pozitivno. Što god drugo nam ovo govorilo, Isusa već vidimo kao značajnijega od njegova glasnika.

Marija potom posjećuje Elizabetu (1,39-56) gdje se vidi nagoviještanje Isusove veličine u tome što dijete u Elizabetinoj utrobi poskoči od radosti (1,40. 42), a ona uzvikuje Mariji: »Blažena ti među ženama!« (1,42) Razlika između ove dvojice dalje se vidi u razlici između Elizabetina blagoslova Marije (1,42-45) i Marijine pjesme Gospodinu (1,46-55).

Drugi odjeljak ovoga velikog dijela navodi pojedinosti o rođenju Ivana i Isusa (1,57–2,52). Opet nalazimo paralele i, opet, te paralele prikazuju Isusa kao većega. Ivanovo rođenje i rano djetinjstvo (1,57-80) idu usporedno s Isusovim rođenjem i ranim djetinjstvom (2,1-52) na sljedeći način: prvo u spominjanju rođenja, zatim obrezanja, potom Zaharijine/Šimunove pjesme, i konačno u rastu djeteta. No postoji i kontrast: Isusovo rođenje naviještaju anđeli pastirima na obližnjem polju (2,8-20); na njegovu obrezanju, Ana proriče zajedno sa Šimonovom pjesmom (2,25-38); a Isusovo odrastanje navodi se s više pojedinosti (2,41-52). U Lukinu objašnjenju Isusova rasta, naglasak je na mudrosti (što se vidi u dječakovim teološkim razgovorima s religijskim vođama u hramu [2,41-50] i u eksplicitnoj izjavi [2,51-52]), možda zato što »Grci traže mudrost« (1. Kor 1,22), a njegovo je Evanđelje napisano za pogansko čitateljstvo.

Drugi veliki dio, koji se bavi pripremom Sina čovječjega za javnu službu (3,1–4,13), utire put Isusovoj galilejskoj službi (4,14–9:50). Isusove pripreme za javnu službu četverostruke su: (1) njegov glasnik priprema srca ljudi, zbog čega ga na kraju bacaju u tamnicu (3,1-20); (2) Ivan krsti Isusa u rijeci Jordanu (3,21-22); (3) Isusovo rodoslovlje umetnuto je u pripovijest kako bi pokazalo da je i Židov (sin Abrahama, sin Davida) i čovjek (sin Adama) (3,23-38); i (4) Sotona kuša Isusa (4,1-13) otkrivajući tako njegovu ljudskost, ali i da ipak nije poput drugih ljudi.

Sve je ovo u nekom smislu uvodno. Ostatak Evanđelja bavi se Isusovom službom u Galileji (4,14–9,50), njegovim putovanjem u Jeruzalem (9,51–19,27) i njegovom službom i mukom u Jeruzalemu (19,28–24,53). Prema tome, ostatak Evanđelja slijedi geografski plan. Kao i u Marku, Isusovo okretanje prema Jeruzalemu (9,51) glavni je prijelaz u Evanđelju.47

Treći veliki dio prati Isusovu galilejsku službu (4,14–9,50). Njegova služba iznova počinje s promjenom boravišta iz Nazareta u Kafarnaum, zato što su ga u Nazaretu odbacili (4,14-30) a u Kafarnaumu prihvatili (4,31-44). Zbog odbacivanja u Nazaretu, bilo je potrebno da Isus potvrdi svoju službu u Galileji (5,1–6,16). To čini pozivajući četiri ribara da postanu »ribarima ljudi«, potkrjepljujući poziv davanjem čudesnog ulova ribe (5,1-11). Potom liječi gubavca (5,12-16) kao primjer »lovljenja« ljudi za kraljevstvo.

Poslije toga slijedi nekoliko sukoba s farizejima (5,17–6,16) oko Isusove vlasti nad grijehom (5,17-26), njegovim prihvaćanjem grešnika (5,27-32) i njegovim autoritetom nad religijskim propisima (post u 5,33-39, subota u 6,1-11). Ono što je nazaretsko odbacivanje nagovijestilo obistinilo se. No, Isusov autoritet opravdan je svaki put. Stoga, on bira dvanaest pripravnika kako bi mu pomagali (6,12-16).

Dalje nalazimo primjer Isusova učenja. U Lukinoj prezentaciji »Propovijedi na visoravni« (6,17-49), nema naglaska na SZ zakonu kao što je u Matejevoj Propovijedi na gori. To se dobro uklapa u Lukinu namjeru i publiku. Ovaj je oblik propovijedi dan učenicima (usp. 6,20) kako bi im pokazao i blagoslove onih koji će baštiniti kraljevstvo Božje (6,17-23) i kakve odluke netko mora donijeti želi li u potpunosti slijediti Isusa (6,24-49).

Luka zatim vješto pokazuje da je Isusova služba bila namijenjena svim ljudima, i Židovima i poganima (7,1–8,18). To se posebice može vidjeti u njegovu liječenju stotnikova sluge u Kafarnaumu (7,1-10), podizanju udovičina sina u Nainu (7,11-17) i pomazanju od grešne žene u farizejskoj kući (7,36-50).

Ustanovivši sve širi opseg i narav Isusove službe, Luka zatvara ovaj dio galilejske službe progresivnom objavom Isusova pravog identiteta (8,19–9,50). Prijelaz u ovaj dio (8,19-21) naglašava da se poznavanje Isusa postiže željom da se služi Bogu, a ne po krvnom srodstvu (8,19-21). Pitanje njegova identiteta tada se pojačava nakon što utiša oluju (8,22-25): njegovi učenici postavljaju pitanje koje vodi cijeli dio: »Tko je, dakle, ovaj da zapovijeda vjetrovima i vodi, i da mu se pokoravaju?« (8,25, NIV).

Sin čovječji progresivno odgovara na to pitanje iscjeljujući opsjednutoga (8,26-39), podižući djevojčicu od mrtvih (8,40-56), dajući učenicima silu i vlast da mogu oponašati njegova djela (9,1-9) i hraneći pet tisuća ljudi (9,10-17). Zbog takvih zornih primjera, učenici su mogli bolje razumjeti tko je Isus, što vidimo u Petrovom priznanju (9,18-20), poslije kojeg slijedi Isusova daljnja objava o smrti i uskrsnuću (9,21-27).48 Tada, poslije nekoliko dana, Isus daje novi zorni primjer, ovaj put odabranoj nekolicini učenika, odnosno Preobraženje (9,28-36). Taj događaj prirodno je potaknuo učenike na razmišljanje o kraljevstvu i njegovoj slavi. To se dalje naglašava iscjeljenjem opsjednutoga dječaka (9,37-45) zbog kojega je događaja mnoštvo bilo »zaprepašteno pred veličanstvenošću Božjom« (9,43). Ovaj dio završava svađom učenika oko toga tko će biti najveći u kraljevstvu (9,46-50), što je otkrilo njihovo očigledno pogrešno shvaćanje pravog značenja »veličine« (9,48).

Četvrti veliki dio, najduži u knjizi, donosi detalje o Isusovu putovanju u Jeruzalem (9,51–19,27). Za vrijeme galilejske službe Isus je posebice naglašavao svoj identitet. Sada, dok ide prema Jeruzalemu, njegovo poslanje postaje žarište (više no njegova osoba).

Dio počinje Isusovim stalnim poukama o učeništvu u svjetlu njegova poslanja (9,51–11,13). Nakon što njegova odluka da ide u Jeruzalem izađe na vidjelo (9,51), počinje rasti protivljenje prema Sinu čovječjem i biva isprepleteno s poučavanjem učenika. Samarijansko protivljenje (9,52-56) stavljeno je uz pouku o cijeni učeništva (9,57-62) i slijedi mu slanje sedamdesetdvojice (10,1-24)—bez sumnje, kako bi bolje razumjeli što sve podrazumijeva pravo učeništvo (usp. 10,20). Ovaj prvi segment o Isusovim poukama završava s tri daljnje ilustracije (usporedba o dobrom Samarijancu, odaziv Marte i Marije i Isusovo učenje o molitvi) o cijeni učeništva: (1) pravi učenik voli bez obzira na nečiju narodnost (10,25-37); (2) pravi učenik se pouzdaje u Isusa na prvom mjestu (10,38-42); i (3) pravi učenik ustrajan je u molitvi (11,1-13).

Drugi dio putopisa sadržava prvi ciklus velikih sukobljavanja s farizejima (11,14-54). Farizeji su toliko tvrda srca da Isusova čuda pripisuju knezu demona (11,14-28) i zahtijevaju još čudā kao dokaz da nije tako (11,29-32)! Zbog toga, Isus nad njima govori šest »jao« (11,37-52). Oni na to odgovaraju urotom protiv njega (11,53-54).

U svjetlu farizejskog odbacivanja Isusa, Isus učenike dalje poučava (12,1–19,27), što prekida samo drugi ciklus sučeljavanja s farizejima (14,1-24). Materijal u ovome dijelu ponešto je nasumce organiziran. Nekoliko je različitih Gospodinovih izreka koje su, čini se, dane kako bi impresionirale Lukinu pogansku publiku mudrošću Sina čovječjeg.

Prva serija pouka (12,1–13,35) sastoji se od tri dijela: (1) propovijedi o ispravnome stavu učenika, posebice u svjetlu dolazećeg suda (12,1–13,9), s vrhuncem u usporedbi koja zapravo služi kao apel za prepoznavanjem Božjega milostivog strpljenja koje osobu treba dovesti do pokajanja (13,1-9; usp. Rim 2,4); (2) iscjeljenja uzete žene u subotu u čemu se odbijanje Isusa od religijskih vođa vidi kao oštar kontrast u odnosu na ispravan stav Božjih izabranika (13,10-17); i (3) uputa o naravi učeništva u svjetlu Isusove skore smrti i budućega kraljevstva (13,18-35).

Potom se drugi ciklus sukobljavanja s farizejima (14,1-24) odigrava u domu farizeja. Međutim, ovaj se ciklus ne bavi pretežno Isusovim autoritetom, nego naglašava širinu mreže evanđelja, naime, ona obuhvaća grešnike (14,15-24). To postavlja scenu za posljednju skupinu pouka.

Putovanje u Jeruzalem završava poukama o učeništvu u svjetlu Isusove predstojeće smrti (14,25–19,27). Ovdje posebice vidimo različite Gospodinove izreke koje pokrivaju vrlo širok raspon tema, kao što je cijena učeništva (14,25-35), vrijednost koju Isus pridaje grešnicima (15,1-32), ispravan stav prema novcu (16,1-15), ispravan stav prema prisutnosti i dolasku kraljevstva (17,20-37), potreba oslanjanja na Boga (18,15–19,10) i slično. Iako se Lukino uređenje teško može razlučiti, namjera je sasvim jasna. Htio je Teofilu dati (a i sekundarnoj publici, kasnijim čitateljima poganima) i primjere Isusove mudrosti i razloge zašto je neprijateljstvo Židova prema njemu bilo neutemeljeno.49

Konačno, Luka zaključuje Evanđelje Isusovom službom i mukom u Jeruzalemu (19,28–24,53). Peti veliki dio otkriva nam Isusov pobjedonosni ulazak u Jeruzalem i žustre rasprave s religijskim vođama koje su mu uslijedile (19,28–21,38). Nakon toga nastupa njegova smrt i uskrsnuće (22,1–24,53).

Luka opet stavlja u opreku Isusovu pozitivnu službu sa sve većim protivljenjem naroda. Navodi takozvani pobjedonosni ulazak u Jeruzalem (19,28-44) samo kako bi lamentirao nad gradovim nerazumijevanjem pravog značenja njegovog predstavljanja (19,41-44). Izgleda da, kada kaže: »Kad bi i ti u ovaj dan priznao ono što ti je za mir . . . « (19,41), Isus misli na Danijelovo proročanstvo o sedamdeset sedmica (Dan 9,24-27), jer nakon završetka šezdeset devete sedmice narod neće imati potvrdu je li njihov Mesija još uvijek živ (»A poslije šezdeset i dvije sedmice bit će Pomazanik pogubljen« [Dan 9,26a]).50 Uistinu je njegova smrt to što će na kraju narodu donijeti mir.

Nakon ovoga dramatičnog ulaska u grad, sam Isus požuruje svoju smrt time što odmah čisti hram (19,45-46) i sučeljava se s religijskim vođama u hramu (19,47–21,4). Naglasak u 19,45–21,38 je na opoziciji u hramu, s vrhuncem u pretkazivanju sudbine hrama (21,5-36). Luka uvodi suptilan kontrast: ukoliko prava Božja djeca ne trebaju biti tjelesno povezana s Izraelom, onda pravi štovatelji ne trebaju štovati u jeruzalemskom hramu. Njegovo konačno uništenje označit će, jednom zauvijek, slobodan pristup Bogu na drugi način. Luka zaključuje ovaj veliki dio suptilno suprotstavljajući hram s Maslinskom gorom (21,37-38), što sugerira razliku između staroga i novoga saveza.51

Posljednji veliki dio Evanđelja usredotočava se na smrt i uskrsnuće Sina čovječjega (22,1–24,53). Za Isusovu smrt spremaju se (22,1-53) Juda (2,1-6), Isus u odnosu s učenicima (22,7-38) i Isus u odnosu s Ocem (22,39-46). Te pripreme dosežu vrhunac u Isusovu uhićenju (22,47-53).

Pripovijest se tada prebacuje na Isusovu smrt (22,54–23,56) s posebnim naglaskom na krivnji židovskih vođa. Međutim, počinje tužnom bilješkom o Petrovome trostrukom nijekanju Isusa (22,54-62), koje je Gospodin ranije pretkazao za vrijeme posljednje zajedničke Pashe (22,31-34). Muškarci, vjerojatno Židovi (budući da ih je postavilo Veliko vijeće), koji su čuvali Isusa, rugali su mu se (22,63-65). Isusu potom sude pred Velikim vijećem (22,66-71) koje je za njegovo pogubljenje trebalo odobrenje rimskog upravitelja. Stoga su ga odveli pred Pilata (23,1-5) koji ga je diplomatski predao u ruke Herodu Antipi bu dući da je Isus bio iz Galileje (23,6-11a). Herod ga je vratio natrag Pilatu koji ga je pokušao osloboditi (budući da je uvidio njegovu nevinost [23,22]), ali je trebao umiriti Židove (23,11b-25)—radi toga je odobrio zahtjev naroda da ga se razapne.

Sin čovječji tada je bio razapet (23,26-49). Ovdje je poseban naglasak na Isusovoj nevinosti. To najbolje vidimo u dvije vinjete: (1) samo Luka bilježi da je jedan od razbojnika razapetih s Isusom povjerovao u njega (23,40-43); i (2) stotnikov uzvik: »Zaista, ovaj čovjek bijaše pravednik!« (23,47) teološki je mekši od paralele koju nalazimo i u Mateju i Marku (»Uistinu, ovaj bijaše Sin Božji« [Mt 27,54; Mk 15,39]).52 Odlomak se tada završava Isusovim pokapanjem (23,50-56) u Josipovu grobnicu koji je bio »vijećnik... dobar i pravedan čovjek« (23,50, NIV).

Posljednji dio Lukina prvog sveska prikazuje Kristovo uskrsnuće detaljnije no što to nalazimo u sinoptičkim paralelama. Osim što pripovijeda perikopu o praznome grobu (24,1-12)—koja se nalazi u svim Evanđeljima—Luka naglašava Isusova poslijeuskrsna pojavljivanja. Na putu u Emaus pojavljuje se dvojici svojih učenika (24,13-35), a onda učenicima u Jeruzalemu (24,36-43). U njegovu posljednjem nalogu (24,44-49) naglasak je na poslanju poganima. Luka zaključuje Kristovim uznesenjem na nebo (24,50-53), koje se preklapa s početkom njegova drugog sveska, knjige Djela apostolskih.

III. Kratak pregled53

I. Prolog (1,1-4)

II. Rano djetinjstvo Sina čovječjega (1,5–2,52)

A. Pretkazanje dvije trudnoće (1,5-56)

1. Pretkazanje Ivanova rođenja (1,5-25)

a. Okruženje (1,5-10)

b. Anđelovo naviještenje (1,11-17)

c. Zaharijina sumnja (1,18-22)

d. Elizabetin odgovor (1,23-25)

2. Pretkazanje Isusova rođenja (1,26-38)

a. Okruženje (1,26-28)

b. Anđelovo naviještenje (1,29-33)

c. Marijina sumnja (1,34-37)

d. Marijin odgovor (1,38)

3. Marijin posjet Elizabeti (1,39-56)

a. Okruženje (1,39-41)

b. Elizabetin blagoslov (1,42-45)

c. Marijina pjesma (1,46-55)

d. Sažetak (1,56)

B. Rođenje dva sina (1,57–2,52)

1. Ivanovo rođenje i rano djetinjstvo (1,57-80)

a. Ivanovo rođenje (1,57-58)

b. Ivanovo obrezanje i sazrijevanje (1,59-80)

1) Obrezanje (1,59-66)

2) Zaharijina pjesma (1,67-79)

3) Ivanov rast (1,80)

2. Isusovo rođenje i rano djetinjstvo (2,1-52)

a. Isusovo rođenje (2,1-20)

1) Povijesna pozadina (2,1-3)

2) Rođenje u Betlehemu (2,4-7)

3) Očevici rođenja (2,8-20)

a) Naviještenje anđela (2,8-14)

b) Posjet pastira (2,15-20)

b. Isusovo obrezanje i sazrijevanje (2,21-52)

1) Obrezanje (2,21-24)

2) Šimunova pjesma i Anino proročanstvo (2,25-38)

3) Isusov rast (2,39-52)

a) Izjava: Rast u mudrosti (2,39-40)

b) Primjer rasta u mudrosti: Dječak Isus u Hramu (2,41-50)

c) Izjava: Rast u mudrosti i stasu (2,51-52)

III. Priprema Sina čovječjega za javnu službu (3,1–4,13)

A. Priprema Ivana Krstitelja (3,1-20)

1. Pozadina (3,1-6)

a. Povijesna (3,1-3)

b. Proročka (3,4-6)

2. Ivanovo propovijedanje (3,7-18)

3. Ivanovo utamničenje (3,19-20)

B. Priprema u Isusovu krštenju (3,21-22)

C. Priprema u Isusovu rodoslovlju (3,23-38)

D. Priprema u Isusovim kušnjama (4,1-13)

IV. Galilejska služba Sina čovječjega (4,14–9,50)

A. Nova baza djelovanja (4,14-44)

1. Odbacivanje u Nazaretu (4,14-30)

2. Primanje u Kafarnaumu (4,31-44)

a. U sinagogi (4,31-37)

b. U Šimunovoj kući (4,38-41)

c. Na samotnome mjestu (4,42-44)

B. Potvrđivanje Isusove službe (5,1–6,16)

1. Pozivanje prvih učenika (5,1-11)

2. Iscjeljivanje gubavca (5,12-16)

3. Sukobljavanja s farizejima (5,17–6:16)

a. Iscjeljenje paralitičara (5,17-26)

b. Pozivanje carinika (5,27-32)

c. Pitanja o postu (5,33-39)

d. Isusova vlast nad subotom (6,1-11)

1) Trganje klasja (6,1-5)

2) Iscjeljenje čovjekove ruke (6,6-11)

4. Biranje dvanaest učenika (6,12-16)

C. Načela Isusove službe: Propovijed na visoravni (6,17-49)

1. Blagoslovi i nesreće (6,17-26)

2. Ljubav prema neprijateljima (6,27-36)

3. Suđenje drugih (6,37-42)

4. Dvije vrste stabala (6,43-45)

5. Dvije vrste graditelja (6,46-49)

D. Raspon i narav Isusove službe (7,1–818)

1. Stotnikova vjera (7,1-10)

2. Podizanje udovičina sina u Nainu (7,11-17)

3. Isusova pohvala Ivana (7,18-35)

a. Ivanove sumnje (7,18-23)

b. Isusova pohvala (7,24-30)

c. Hirovitost mnoštva (7,31-35)

4. Pomazala ga grešnica (7,36-50)

5. Žene koje su pomagale u Isusovoj službi (8,1-3)

6. Usporedba o sijaču (8,4-15)

7. Usporedba o svjetiljci (8,16-18)

E. Progresivno otkrivanje Isusova identiteta (8,19–9:50)

1. Isusova prava majka i braća (8,19-21)

2. Stišavanje oluje (8,22-25)

3. Iscjeljenje opsjednutoga (8,26-39)

4. Mrtva djevojčica i bolesna žena (8,40-56)

5. Slanje dvanaestorice (9,1-9)

6. Hranjenje pet tisuća ljudi (9,10-17)

7. Petrovo priznanje (9,18-27)

8. Preobraženje (9,28-36)

9. Iscjeljenje opsjednutoga dječaka (9,37-45)

10. Najveći u kraljevstvu (9,46-50)

V. Putovanje Sina čovječjega u Jeruzalem (9,51–19,27)

A. Pouka o učeništvu u svjetlu Isusova poslanja (9,51–11,13)

1. Sažetak: Isusova odluka da ide u Jeruzalem (9,51)

2. Protivljenje Samarijanaca (9,52-56)

3. Cijena učeništva (9,57-62)

4. Slanje sedamdesetdvojice (10,1-24)

a. Isusova poruka na odlasku (10,1-16)

b. Radost učenika po povratku (10,17)

c. Isusov odgovor na njihov povratak (10,18-24)

1) Učenicima: O radovanju (10,18-20)

2) Ocu (10,21-22)

3) Učenicima: O blagoslovu (10,23-24)

5. Usporedba o dobrom Samarijancu (10,25-37)

6. Martin i Marijin odgovor (10,38-42)

7. Isusovo učenje o molitvi (11,1-13)

a. Gospodinova molitva (11,1-4)

b. Ustrajnost u molitvi (11,5-13)

1) Odgovor prijatelju (11,5-10)

2) Božja dobrota (11,6-13)

B. Sukobljavanje s farizejima: Prvi ciklus (11,14-54)

1. Isus i Belzebub (11,14-28)

2. Znak Jone (11,29-32)

3. Usporedba: Svjetiljka tijela (11,33-36)

4. Šest jao (11,37-52)

5. Farizejska urota (11,53-54)

C. Pouke o učeništvu u svjetlu odbacivanja religijskih vođa (12,1–13,35)

1. Propovijed o stavu učenika: U svjetlu budućeg suda (12,1–13,9)

a. Pozadina (12,1a)

b. Farizejski kvasac (12,1b)

c. Neustrašivo ispovijedanje vjere u svjetlu Božje suverenosti (12,2-12)

d. Stav prema bogatstvu (12,13-34)

1) Usporedba o bogatom bezumniku (12,13-21)

2) Brige i blaga (12,22-34)

e. Budnost i oprez (12,35-48)

f. Ne mir, nego razdor (12,49-53)

g. Znaci vremena (12,54-56)

h. Nagodba s protivnikom (12,57-59)

i. O pokajanju (13,1-9)

1) Pokajati se ili umrijeti (13,1-5)

2) Usporedba o smokvi (13,6-9)

2. Iscjeljivanje zgrčene žene u subotu (13,10-17)

3. Pouke o naravi učeništva: U svjetlu dolazećega kraljevstva (13,18-35)

a. Usporedba o gorušičnom zrnu (13,18-19)

b. Usporedba o kvascu (13,20-21)

c. Uska vrata (13,22-30)

d. Pretkazanje Isusove smrti: Drugo spominjanje (13,31-33)

e. Tužaljka nad Jeruzalemom (13,34-35)

D. Sukobljavanje s farizejima: Drugi ciklus (14,1-24)

1. Obrok u kući farizeja (14,1-14)

a. Iscjeljenje čovjeka u subotu (14,1-6)

b. Mjesta časti (14,7-11)

c. Pozvani gosti (14,12-14)

2. Usporedba o velikoj gozbi (14,15-24)

E. Upute o učeništvu: u svjetlu Isusove skore smrti (14,25–19,27)

1. Cijena učeništva (14,25-35)

a. Mrziti obitelj (14,25-27)

b. Cijena gradnje (14,28-30)

c. Cijena rata (14,31-33)

d. Svrha soli (14,34-35)

2. Poučavanje u usporedbama (15,1–16,31)

a. Vrijednost grešnika (15,1-32)

1) Usporedba o izgubljenoj ovci (15,1-7)

2) Usporedba o izgubljenom novčiću (15,8-10)

3) Usporedba o izgubljenom sinu (15,11-32)

b. Upravljanje financijama (16,1-15)

1) Usporedba o lukavom upravitelju (16,1-9)

2) Vjernost u malome (16,10-12)

3) Služiti dva gospodara (16:13-15)

c. Dodatne pouke (16,16-18)

d. Usporedba o bogatašu i Lazaru (16,19-31)

3. Pouke o stavu učenika: u svjetlu dolazećega kraljevstva (17,1–19,27)

a. Grijeh, vjera, dužnost (17,1-10)

b. Zahvalnost: Iscjeljenje desetorice gubavaca (17,11-19)

c. Očekivanje: Prisutnost i dolazak kraljevstva (17,20-37)

1) Prisutnost kraljevstva (17,20-21)

2) Dolazak kraljevstva (17,22-37)

d. Ustrajnost: Usporedba o nepoštenom sucu (18,1-8)

e. Samopravednost: Usporedba o farizeju i cariniku (18,9-14)

f. Jednostavna vjera nasuprot oslanjanju na vlastite snage (18,15–19,10)

1) Ilustracija jednostavne vjere: Biti poput djeteta i kraljevstvo (18,15-17)

2) Primjer oslanjanja na sebe: Bogati vladar (18,18-30)

3) Pretkazivanje smrti i uskrsnuća: Treće spominjanje (18,31-34)

4) Primjer jednostavne (i ustrajne) vjere: Iscjeljenje slijepca u Jerihonu (18,35-43)

5) Pokajanje za oslanjanje na sebe: Odgovor carinika Zakeja (19,1-10)

g. Vjernost: Usporedba o deset mina (19,11-27)

VI. Jeruzalemska služba Sina čovječjega (19,28–21,38)

A. Pobjedonosni ulazak u Jeruzalem (19,28-44)

1. Priprema: Nejahani magarčić (19,28-35)

2. Krunidba: Priznavanje Isusova mesijanstva (19,36-40)

3. Tužaljka nad Jeruzalemom (19,41-44)

B. Religijsko protivljenje u Hramu (19,45–21,38)

1. Čišćenje Hrama u Jeruzalemu (19,45-46)

2. Sučeljavanje s religijskim vođama (19,47–21,4)

a. Urota da se ubije Isusa (19,47-48)

b. Isusov autoritet dovodi se u pitanje (20,1-8)

c. Usporedba o zlim zakupnicima (20,9-19)

d. Plaćanje poreza Cezaru (20,20-26)

e. Brak i uskrsnuće (20,27-40)

f. Čiji je sin Krist? (20,41-44)

g. Licemjerje religijskih vođa (20,45–21,4)

1) Osuda licemjerja (20,45-47)

2) Pohvala udovičine iskrenosti (21,1-4)

3. Sudbina Hrama i Jeruzalema (21,5-36)

a. Sudbina Hrama (21,5-6)

b. Svršetak vremena (21,7-36)

1) Znaci svršetka vremena (21,7-11)

2) Dolazeće progonstvo (21,12-19)

3) Razaranje Jeruzalema (21,20-24)

4) Dolazak Sina čovječjega (21,25-28)

5) Usporedba o smokvi (21,29-33)

6) Bdijte i molite se (21,34-36)

4. Sažetak: Isusova služba u Jeruzalemu (21,37-38)

VII. Smrt i uskrsnuće Sina čovječjega (22,1–24,53)

A. Priprema za smrt (22,1-53)

1. Juda se dogovara da će izdati Isusa (22,1-6)

2. Posljednja Pasha (22,7-38)

a. Priprema za jelo (22,7-13)

b. Posljednja večera (22,14-20)

c. Pretkazivanje Judine izdaje (22,21-23)

d. Divota kraljevstva (22,24-30)

e. Pretkazivanje Petrovih nijekanja (22,31-34)

f. Pripreme za službu poslije Isusove smrti (22,35-38)

3. Molitva na Maslinskoj gori (u getsemanskom vrtu) (22,39-46)

4. Isusovo uhićenje (22,47-53)

B. Isusova smrt (22,54–23,56)

1. Petar zanijekao Isusa (22,54-62)

2. Ruganje vojnika (22,63-65)

3. Isusova suđenja (22,66–23,25)

a. Suđenje pred Velikim vijećem (22,66-71)

b. Prvo suđenje pred Pilatom (23,1-5)

c. Suđenje pred Herodom (23,6-11a)

d. Drugo suđenje pred Pilatom (23,11b-25)

4. Razapinjanje Isusa (23,26-49)

a. Put prema križu (23,26-31)

b. Čin razapinjanja Isusa (23,32-43)

c. Isusova smrt (23,44-49)

5. Isusov ukop (23,50-56)

C. Isusovo uskrsnuće (24,1-53)

1. Prazan grob (24,1-12)

a. Žene na grobu (24,1-8)

b. Petar na grobu (24,9-12)

2. Isus se pojavljuje na putu za Emaus (24,13-35)

3. Isus se pojavljuje učenicima u Jeruzalemu (24,36-43)

4. Posljednji nalog (24,44-49)

5. Uznesenje (24,50-53)

1 Najjednostavniji je natpis kataV Louvkan, koji nalazimo u a B (»po Luki«). Kako je vrijeme prolazilo, to je postajalo raskošnije: u petome stoljeću naslov je obično glasio eujaggevlion kataV Louvkan (D W [»Evanđelje po Luki«]), dok su ga još kasnije nazivali toV kataV Louvkan a{gion eujaggevlion (209 i drugi [»Sveto Evanđelje po Luki«]), pa čak ajrchV tou' kataV Louvkan aJgivou eujaggelivou (1241 [»Početak Svetoga Evanđelja po Luki«]).

2 Guthrie, 114.

3 G. B. Caird, Saint Luke, 16-17.

4 Usp. različite studije Horta, Metzgera, Alanda, Snodgrassa, Holmesa i posebice Thomasa Geera.

5 Tako B. M. Metzger, osoban razgovor (ožujka 1989.); usp. također njegovo djelo The Canon of the New Testament i The Text of the New Testament.

6 Iako tek pomoćan ovoj radnji, taj zaključak također pomaže u određivanju Zapadnoga teksta kao vrlo ranoga, jer ga smješta duboko u drugo stoljeće (contra Aland-Aland, Text of the New Testament).

7 Vidi Guthrieja za širu obradu, 115-19. Ovaj dio je samo vrlo skraćen prikaz Guthriejevih argumenata.

8 Za dodatni (vanjski) dokaz zajedničkog autorstva, usp. posljednji odjeljak u našoj raspravi o vanjskim dokazima.

9 Guthrie, 115-16.

10 C. H. Talbert, Literary Patterns, Theological Themes and the Genre of Luke-Acts, 17. Talbert primjećuje, na primjer, da i Isusa i Pavla narod vrlo dobro prima; obojica ulaze u hram na prijateljski način; saduceji ne vjeruju u uskrsnuće, ali književnici podržavaju Isusa/Pavla; obojica »uzimaju kruh te ga, nakon što zahvale, lome«; svjetina grabi Isusa/Pavla; Isusu/Pavlu svećenikov pomoćnik daje pljusku; obojici se sudi četiri puta.

11 Ibid., 23. Iako bismo potvrdili ovu Talbertovu izjavu, postoji jedna opomena: Talbert ide dalje i predlaže da je Luka napravio većinu svog materijala, dok bismo mi rekli da ga je odabrao i uredio. Svrhu ovoga vidjet ćemo kada budemo razmatrali Djela, no dovoljno je reći da bi u Teofilu zacijelo proizvelo simpatije prema Pavlu.

12 To se dalje može vidjeti u tome što samo Evanđelje prikazuje nevjerojatnu unutarnju strukturu, baš kao i Djela. Prema tome, pretpostavka da su dva različita autora napisala ove knjige znači da je imitator nadareniji od izvornog autora!

13 Guthrie, 116.

14 Ibid., 117.

15Style and Literary Method of Luke.

16 Caird, Luke, 17.

17 Ibid.

18 Još je jedan suptilni pokazatelj Lukine narodnosti. U Djelima 16, nakon početka prvoga »mi« dijela (16,11-17), Luka spominje da je bio s Pavlom u Filipima do onda kada je Pavao istjerao zlog duha iz ropkinje (s. 17—»idući iza Pavla i nas«). Potom, u 16,19, lice se mijenja sa prvoga na treće (»njezini gospodari ... zgrabiše Pavla i Silu«). U stihovima 20-21, postaje jasno zašto su Pavao i Sila bili izdvojeni: »Ovi ljudi, koji su uz to i Židovi, bune naš grad tim što šire običaje kojih mi Rimljani ne smijemo ni prihvatiti ni vršiti.« Uzevši da se »mi« odlomci trebaju uzeti doslovno, te da je Luka bio poganin, činjenica da Luka nije bio zarobljen sasvim je jasna—jer je žaoka stihova 20-21 činjenica da su Pavao i Sila bili Židovi. (To nadalje može potvrditi to što je Timotej bio polu-Židov.) U najmanju ruku, želi li netko poreći da je Luka bio poganin, mora objasniti zašto se prvo lice koristi u 16,17, ali se odmah mijenja u treće lice kada Filipljani počnu optuživati misionare na temelju njihove narodnosti.

19 Guthrie pogrešno veli da je Luka vjerojatno bio iz Filipa, pretpostavljajući da »mi« odlomci tamo počinju (118-19).

20 Međutim, više crkvenih očeva vjerovalo je da Luka potječe iz Antiohije. Čak i kodeks D to sugerira, jer počinje s »mi« materijalom u Djelima 11,28!

21 Ovim ćemo se baviti u uvodu u poslanicu Galaćanima.

22 Ovim ćemo se baviti u uvodu u Prvu poslanicu Solunjanima.

23 Ono što se uobičajeno radi u kritičarskim krugovima kada se naiđe na takva nesuglasja jest davanje prednosti Pavlu, budući da je njegov materijal autobiografski. To je nesumljivo djelomično valjano, iako se ne smije zaboraviti činjenica da je Luka selektivan u portretiranju Pavla—te da je zapravo i Pavao selektivan u onome što želi reći! Njihov odabir različitih detalja ne dokazuje da jedan od njih nužno griješi.

24 Guthrie, 120.

25 Posebice mislimo na Luku 2,19 (»A Marija je pamtila sve te događaje i razmišljala o njima u srcu svome«), gdje je Lukin izvor za rani Mesijin život bila Isusova majka. (Ne samo da to sugerira Luka 2,19, nego i potkrjepljuje vrlo semitski grčki ta prva dva poglavlja, koji nestaje kada Luka stigne do trećega poglavlja.)

26 Još je jedno nesuglasje (ili tišina) između Pavla i Luke-Djela o kojemu se naklapalo na sastancima SBL-a posljednjih godina: nedostatak zamjeničkog pomirenja u Luki-Djelima (posebice zamijetite Lukino izostavljanje Marka 10,45), iako je Pavao vrlo rječit po tom pitanju. Moguće je da za Luku to nije bila bit Kristove smrti, čak iako ga je prigrlio (tj. zamjeničko pomirenje); ili možda nije sasvim shvatio njegovu važnost; ili je smatrao da Teofil ne bi cijenio njegovu važnost (ili čak da je bilo tek pomoćan u glavnoj biti Luke-Djela).

27 Nisam vidio ovu tvrdnju u pismenom obliku, iako mislim da je prilično snažna. Uistinu je očigledno da je pisac Djela imao visoko mišljenje o Pavlu. Ukoliko je bilo tako, i ukoliko je imao pristup Pavlovim pismima (pretpostavka koja postaje to vjerojatnija što se kasnije knjiga datira), zašto bi naizgled proturječio Pavlu u mnogim točkama? Povjerujemo li skepticima, on jest proturječio Pavlu—ali je također pisao trideset godina nakon što su Pavlove izvorne poslanice (the Hauptbriefe) bile objavljene! Ovo je napadno samoproturječna pretpostavka. Nadalje, tvrdnja koju neki predlažu, naime da su Djela napisana kako bi se ponovno postavila Pavlova pisma među crkvama, pati od iste autodestruktivne nedosljednosti—osim što se ovdje pretpostavlja eksplicitno poznavanje Pavlovih poslanica!

28 Svakako je upitno da je kasnije postao liječnik!

29 Ovo nije ni izbliza snažan argument kao onaj obrnuti, naime da Mateja treba datirati u Lukino vrijeme. Zasigurno postoji neka cirkularnost ukoliko nijedno Evanđelje nema bolje argumente u prilog ranome datiranju od ovoga! Međutim, po našemu mišljenju, datiranje Djela postaje najvažniji čimbenik u datiranju sinoptičkih Evanđelja. Budući da se Djela izravno vežu na Luku, argument Lukina kasnog datiranja izveden iz vremena Matejeva pisanja gubi na težini (iako se ipak mora dati određena važnost poteškoći stavljanja Matejeva Evanđelja nakon 70. g. u svjetlu posebnih problema koji se tiču Govora na Maslinskoj gori).

30 Oblik kodeksa bio je izmišljen sredinom prvoga stoljeća. Dakle, iako je moguće da ga je Luka koristio, to je krajnje nepouzdano—posebice zato što njegov prolog Djelima spominje »prvu knjigu« svjesno oponašajući stare povjesničare koji su pisali svoja velika djela u nastavcima na svicima. Nadalje, iako su gotovo svi postojeći NZ rukopisi u obliku kodeksa (svi osim tri), najraniji je oko 100.-150. g. (P52), što nam ne pomaže u određivanju prakse prvoga stoljeća. Konačno, golema većina postojećih (sekularnih) spisa iz drugoga stoljeća u obliku je svitaka, što nam govori da se kodeks, iako možda izmišljen u prvome stoljeću, nije »primio« sve do drugoga ili trećega stoljeća. (Usput budi rečeno, velika vjerojatnost da je Marko bio napisan na svitku poništava bilo kakvu zamisao da je završetak njegova Evanđelja nekako izgubljen. Htio ga je završiti u 16,8.)

31 Evanđelje završava uznesenjem, a Djela počinju točno od toga trenutka.

32 Zapravo, nema pravoga razloga da odbacimo mogućnost da su Luka i Djela mogli biti poslani Teofilu u isto vrijeme. Prisutnost nekog prijelaza između Luke i Djela (ponavljanje uznesenja) bila bi sasvim prirodna ukoliko je Luka očekivao da će djelo biti prepisivano na dva svitka, no to ponavljanje ne mora upućivati na neku prazninu u datiranju – na primjer, ako bi kod nekoga suvremenog autora početni odlomak, recimo, četvrtog poglavlja, bio sažetak trećega poglavlja, to ne bi nužno podrazumijevalo bilo kakav interval između njih.

33 Otkrio sam da je Cairdova obrada (Luke, 23-27) ovoga iznenađujuće jezgrovita i prilično uvjerljiva. Citirat ću izvatke iz njegove rasprave, a završni će sažetak biti naš.

34 Za razliku od Mateja koji je Marka koristio kao narativni okvir svoga Evanđelja.

35 Vidi namjeru Djela.

36 Zbog duljine svitka.

37 Guthrie, 111.

38 Caird, Luke, 27-28. Caird dalje navodi pristojnu raspravu o Lukinoj povijesnoj točnosti (27-31). Uzgred budi rečeno, s Cairdom se ne slažemo samo u pogledu njegova »tri utjecajna središta«; naime, umjesto o Antiohiji i Cezareji, mislimo da se radilo o Jeruzalemu (umjesto Cezareje) i nekom mjestu u Siriji (ne u Antiohiji).

39 Usp. njegovu upotrebu u Djelima 23,26; 24,3 te 26,25 kada govori o rimskim upraviteljima Feliksu i Festu.

40 Posebice, oslobađanje Rimljana gotovo na svakom koraku i teško optuživanje Židova u oba djela, zajedno s prilično sveopćom perspektivom (koja kulminira u ispravnosti Pavlove misije poganima), čine ovaj sud sigurnim.

41 Usp. korisnu raspravu u Cairdovu Luke, 44.

42 Iako Teofil može značiti »onaj kojeg Bog voli«, budući da NZ nigdje ne govori da Bog osjeća filevw prema nevjernicima, nazvati ovoga čovjeka »onim kojeg Bog voli« vjerojatno podrazumijeva da je bio vjernik. S druge strane, ukoliko Teofil znači »onaj koji voli Boga«, onda to također sugerira da je vjernik. Činjenica da se Luka igra značenjem imena u drugome svesku (usp. Talbertovo djelo i bilješke studenata Zanea Hodgesa u »Acts« [Dallas Seminary, 1978]) sugerira da je ime i ovdje simbolično.

43 Ovo je pitanje dosta složeno i ne može se razdvojiti od pažljivo nijansiranoga gledišta o višestrukim namjerama/svrhama i Luke i Djela apostolskih. Jedno pitanje koje se čini zapostavljenim jest količina vremena koju Luka posvećuje Petru u Djelima, a onda radi paralelu u događajima iz Pavlova života. Čini se kao da Luka pokušava pokazati da je Pavao u svakom pogledu apostol, baš kao i Petar. Ukoliko je to točno, onda to pretpostavlja da je Teofil već prihvatio »petrinski« oblik kršćanstva. O tome ćemo raspravljati kada budemo pregledavali Djela, ali ovdje je dovoljno reći da je Teofil po svoj vjerojatnosti vjernik, iako je imao neke sumnje o Pavlu.

44 Guthrie, 107-108.

45 To je vezano i uz naše hipoteze o sudskom izvještaju za Pavla i za veće pitanje opravdanja kršćanstva pred Državom.

46 U isto vrijeme, ovdje moramo spomenuti jednu kritiku: Ukoliko su Djela uistinu trebala biti (djelomično) sudsko izvješće za Pavla, kako se Luka uklapa u tu priču? Budući da oba djela idu jedno uz drugo, namjera Djela bi trebala biti namjera Luke-Djela. U odgovoru samo trebamo spomenuti da je jedna od namjera Djela sudsko izvješće za Pavla. Istina je da se Luka ne uklapa najbolje u tu namjeru, ali se uklapa u širu sliku apologetike kršćanstva pred rimskom vlašću. Prigoda Djela učinila je izdavanje Evanđelja po Luki nužnim, ali nije time odredila namjeru Luke.

47 Međutim, u Marku je objava u Cezareji Filipovoj od veće važnosti, dok kod Luke važnija izgleda Isusova odlučnost da ide u Jeruzalem, koja se spominje nakon Petrova priznanja.

48 Ono što nalazimo u drugim izvještajima, a što Luka ne uvrštava, jest (1) mjesto (Cezareja Filipova), (2) Isusovo odobravanje izvora Petrova priznanja i (3) Petrov ukor Isusa zato što je pretkazao svoju smrt. Očito, ovo priznanje ne igra toliko važnu ulogu u Luki koliko u Mateju ili Marku. Nadalje, učenici za Luku nemaju ulogu pozadine (kao što je slučaj u Marku), jer je veći naglasak na krivnji Židova za Isusovu smrt, nego na ispravnom odazivu učenika koji su slijedili Isusa.

49 To se dobro veže uz Lukinu namjeru u Djelima, jer on jasno naglašava činjenicu da je poslanje poganima započeo Isus, a ne Pavao.

50 Smatram da je Hoehnerova analiza (u Chronological Aspects of the Life of Christ) uvjerljiva: proročki sat počeo je kucati 1. ožujka 1444. g. pr. Kr., kada je izdan nalog za izgradnju zida. Potom se nastavilo 69 uzastopnih sedmica proročkih godina (= godina od 360 dana), odnosno 173880 dana. Kraj 69. tjedna bio je 30. ožujka 33. g. n. e.—upravo onaj dan kada je Isus »pobjedonosno« ušao u Jeruzalem (na cvjetni ponedjeljak). Ovo gledište potvrđuje činjenica da u svojoj tužaljci Isus govori o eshatološkom sudu (koji, u našem gledanju, uključuje i razaranje Jeruzalema 70. g. i Danijelovu 70. sedmicu—odnosno velike nevolje) kao i Daniel (Luka 19,43-44; Dan 9,26-27).

51 Lukina prezentacija materijala govoto je jednaka Markovoj, a od toga se većina javlja i u Mateju. Za detaljniji uvid u pojedine perikope treba se posavjetovati s ta dva Evanđelja.

52 Bez obzira koje gledište sinoptičkoga problema prihvatimo, Luka je morao izmijeniti ono što je bilo u izvoru (bilo da se radi o Mateju ili Marku). Čini se da su za to dva razloga: (1) kako bi ustanovio Isusovu nevinost prije no što je naglasio njegovo božanstvo; i (2) kako bi progresivno predstavio, u oba sveska, dokaze Kristova božanstva. Luka drži da je prerano previše govoriti o toj temi u prvome svesku.

53 Napraviti kratak regled Luke posebno je teška zadaća, jer iako se brzo može uvidjeti makrostruktura usredotočena na geografiju, mikrostrukturu nije tako lako otkriti. Čini se kao da je Luka ostavio vinjete Isusovih učenja i djela grupirane bez određenog reda. No ipak se nekakav smisao može razabrati, iako Talbertova arhitektonska shema to previše naglašava. Mi se slažemo s Fitzmyerovim mišljenjem, iako je naš pregled čvršće uređen od njegovoga: »Ponegdje se podjele mogu učiniti proizvoljnima i nije im lako naći opravdanja« (J. A. Fitzmyer, The Gospel According to Luke [Anchor Bible], 1:135).

Related Topics: Introductions, Arguments, Outlines

English

21. Ne Dites Jamais « Jamais » (Genèse 20:1–18)

Introduction

Beaucoup de Chrétiens sont préoccupés par leurs « témoignages » devant le monde, mais peut-être pour les mauvaises raisons. Pendant qu’il est important pour les Chrétiens de vivre une vie qui est consistante avec la volonté de Dieu, (Romains 6:1 ; Ephésiens 4:1 ; Colossiens 3:1 ; 1 Pierre 1:13), quelque fois nous employons mal cette vérité pour éviter nos responsabilités. Par exemple, je sais que d’autres, comme moi, ont tendance à garder le silence sur notre foi en Jésus Christ car nous craignons que notre témoignage soit si pauvre que les autres ne voudront pas croire en LUI. Puisque le message de notre vie manque de se conformer à celui de nos lèvres, nous ne disons rien.

Bien que nous devrions faire notre possible pour vivre comme ça pour créer un intérêt en ce qui nous rend unique, comme Chrétiens (Matthieu 5:13-16 ; Colossiens 4:5-6 ; 1 Pierre 3:13), nos fautes n’empêchent pas nécessairement les autres d’être attirés par Jésus Christ comme leur Sauveur. Je connais un homme qui a été sauvé par le témoignage d’un marin alcoolique. Mon ami, alors un non-croyant, réprimanda un Chrétien ivre pour sa conduite. L’ivrogne protesta que même qu’étant un discrédit pour son Seigneur, il était éternellement sauvé et en sureté. Mon ami ne pouvait pas s’imaginer comment une telle chose était possible. A cause de la certitude de ce Chrétien alcoolique de sa sécurité spirituelle, mon ami étudia les Écritures pour voir pour lui-même si cela pouvait être vrai. Le résultat, il fut sauvé, dans un certain sens à travers le “témoignage” d’un marin ivre.

Bien que ce genre de conduite pour un Chrétien ne soit pas du tout recommandé ou de quoi sourire, la Bible indique que même à ce point très bas dans nos expériences chrétiennes, Dieu peut utiliser ses saints pour amener les autres à LUI. C’était ce cas dans la vie d’Abraham, ce qui est décrit dans Genèse 20.

Dieu avait révélé à Abraham qu’il serait le père d’un fils que Sara lui donnerait (17:15-19 ; 18:10). Abraham, entendant que Sodome et Gomorrhe allaient être détruites, intercéda pour les villes au nom des justes, qui vivaient là (18:22). Dieu lui assura que si seulement dix justes pouvaient être trouvés, les villes seraient épargnées (18:32). Bien que les justes ne furent pas trouvés et les villes ne furent pas épargnées, Loth et ses filles ont été délivrés (chapitre 19). La dévastation de Sodome et Gomorrhe est arrivée sous l’œil d’Abraham, regardant d’une distance (19:27-29).

Les chapitres 17-19 de Genèse décrivaient un point mémorable de la vie du patriarche. Voilà un homme de foi et d’intercession que nous nous attendons à voir dans les pages des Écritures Saintes. L’homme du chapitre 20 est loin de ce que nous attendons d’un patriarche et prophète. Il est mesuré à un homme, comparé à qui Abimélek ressemble à un enfant de coeur. En dépit de ce triste état d’affaires, la grâce de Dieu est vue pour la merveille qu’elle est, pas autant en dépit de l’échec d’Abraham mais à cause de cet échec. Abraham est un témoin réticent de la merveilleuse grâce de Dieu Qui sauve et sanctifie les hommes et les femmes en dépit d’eux-mêmes.

Abimélek est restraint (20:1-7)

Pour une raison quelconque¹⁸⁵ Abraham est parti de Mamré, pour aller vers Qadech au sud, puis vers Guérar dans le nord-ouest, non loin de la Mer Méditerranée dans le pays des Philistins.¹⁸⁶ A Guérar, Abraham répéta un péché commit très tôt dans sa vie d’adepte de Dieu (12:10). Encore une fois, il fait passer sa femme Sara pour sa soeur, qui a résulté par elle étant emmenée dans le harem d’Abimélek,¹⁸⁷ roi de Guérar.¹⁸⁸

Les critiques libéraux s’empressent de classifier les chapitre 12, 20, et 26 comme trois récits différents du même évènement. Une telle position ne peut pas être prise au sérieux: le texte est considéré digne de foi. Les similarités sont choquantes et délibérément soulignées. Néanmoins, les différences entre les chapitres 12 et 20 sont importantes. Quelques-unes d’elles sont:

Chapitre 12	Chapitre 20
Endroit : Egypte	Endroit : Guérar
Époque : Tôt dans la vie chrétienne	Époque : Tard dans la vie chrétienne
Roi : Pharaon	Roi : Abimélek
La réponse d’Abraham pour réprimander : Silence	La réponse d’Abraham pour réprimander : Excuses
Résultat : Abraham est parti d’Egypte	Résultat : Abraham est resté à Guérar

Nous avons toutes les raisons de conclure qu’il y a eu trois évènements, similaires dans quelques détails mais différents dans beaucoup d’autres. Les similarités sont destinées à être éducatives. Même les saints matures sont gênés par les péchés de leur jeunesse (chapitre 20), et « les péchés des pères » sont sûrement visités sur les fils (comme dans le chapitre 26).

La situation ici est bien plus critique que celle du chapitre 12. Premièrement, Dieu a clairement révélé à Abraham et à Sara qu’ensemble ils auront un fils par qui les promesses de l’alliance seront réalisées. Plus encore, la conception de l’enfant sera proche, car il lui a été dit que l’enfant serait né en l’espace d’une année (17:17 ; 18:11, 13). Mais l’œil de la foi aurait vu cela d’un angle complètement différent. Est-ce que la foi d’Abraham était faible ? C’est possible.

Abimélek est restreint par Dieu deux fois. Premièrement, Dieu l’a avertit en termes des plus corsés :

« ---Tu vas mourir, à cause de cette femme que tu as enlevée, car elle est mariée. » (Genèse 20:3)

Il est clair qu’Abimélek ne mourra que si ses actions ne sont pas corrigées et Sara retournée à Abraham, intacte. Dieu a dit à Abimélek qu’il était un homme mort s’il n’agissait pas décisivement et selon Ses instructions.

Deuxièmement, Abimélek et toute sa maison étaient restreints physiquement de toucher Sara, même s’ils le voulaient:

« Dieu lui répondit en songe:
---Je sais, moi aussi, que tu as agi en toute bonne conscience. C'est pourquoi je t'ai empêché de commettre un péché contre moi et je ne t'ai pas laissé la toucher.

Maintenant, renvoie cette femme à son mari, car c'est un prophète. Il priera pour toi et tu resteras en vie. Si tu ne la lui rends pas, sache que tu mourras, toi et tous les tiens.»

« Abraham pria Dieu, et Dieu guérit Abimélek ainsi que sa femme et ses servantes, et elles purent de nouveau avoir des enfants.

Car l'Eternel avait frappé de stérilité toutes les femmes dans la maison d'Abimélek à cause de l'enlèvement de Sara, femme d'Abraham. » (Genèse 20:6-7, 17-18)

Par les moyens d’une maladie quelconque, aucune femme de la famille royale ne pouvait concevoir. Plus loin, il semble que toutes activités sexuelles étaient interdites. Cela assurerait la pureté de Sara et préviendrait la naissance d’un enfant d’Abimélek. La révélation qu’Abimélek reçut dans un rêve explique la raison pour laquelle le fléau tomba sur sa famille. Cela explique aussi la grande peur des servants masculins dans la maison d’Abimélek. Eux aussi souffraient de l’affliction qui interdisait les activités sexuelles normales. Dans une culture qui place une grande valeur sur beaucoup d’enfants et la virilité, la situation aurait été très critique. Et elle l’était.

Bien que le danger imminent pour Abimélek est accentué, son innocence l’est aussi:

« Or Abimélek ne s'était pas encore uni à elle. Il s'écria:
---Mon Seigneur, frapperais-tu des innocents?

Son mari lui-même ne m'a-t-il pas dit: «C'est ma sœur»? D'ailleurs, elle-même me l'a confirmé en affirmant: «C'est mon frère.» C'est en toute bonne conscience et avec innocence que j'ai agi ainsi.» (Genèse 20:4-5)

Abimélek, contrairement à Abraham, était innocent dans ce cas. Ses actions étaient basées sur la pureté de motifs et sur les fausses déclarations d’Abraham et de Sara.¹⁸⁹ Dieu reconnaît l’innocence du roi mais lui fait clairement savoir que si cela n’avait pas été pour l’intervention divine, il aurait commit une offense très grave. La façon qu’Abimélek traiterait l’affaire maintenant, déterminera sa destinée. Retarder or désobéir voudrait dire mort certaine.

Aussi étrange que cela puisse paraître, Abimélek se tient bien plus droit qu’Abraham dans ce passage. Nous devons admettre qu’il n’y a pas de péchés auxquels un Chrétien ne succombe pas dans les temps de désobéissance ou d’incrédulité. Quand cela arrive, les non-croyants ridiculent les Chrétiens pour leur manque d’intégrité et de moralité (I Corinthiens 5:1).

La surprise de ce passage n’est pas le fait qu’Abraham puisse régresser tant dans sa croissance et maturité chrétienne. De ma propre expérience, j’ai honte d’admettre que c’est tout à fait croyable. Pendant que l’infidélité d’Abraham est sans surprise, la fidélité de Dieu à Abraham en ce temps d’échecs est incroyable.

Si j’avais été Dieu, la dernière chose que j’aurai considéré faire aurait été de révéler ma relation à Abraham. Même si mon caractère demandait que je reste fidèle à mes promesses, je n’aurai pas révélé à Abimélek qu’Abraham était un croyant, bien qu’un croyant charnel. Et Dieu a révélé le fait qu’Abraham était l’objet de Son traitement spécial. Encore plus que ça, Abraham était identifié à un prophète (verset 7).¹⁹⁰ Il était le représentant de Dieu et l’intermédiaire par lequel Abimélek devait être guérit.

Cela a du laisser Abimélek hocher sa tête. Comment était-il possible qu’Abraham soit un homme de Dieu et en même temps un menteur? Abimélek, cependant, ne fut donné aucune opportunité de prendre des actions punitives en dépit des problèmes que la désobéissance d’Abraham avait amené sur la maison royale. Il était vrai qu’Abraham était la cause de la souffrance d’Abimélek, mais il était aussi la solution. Abimélek et Abraham se sont trouvés tous les deux dans une situation bizarre.

Abraham est réprimandé (20:8-16)

Abimélek n’a pas perdu de temps pour mettre tout en ordre devant Dieu. Il se leva tôt le matin et raconta son rêve à sa famille. Parce qu’ils étaient tous affligés avec Abimélek, ils avaient grandement peur (verset 8). Ils s’arrangeraient pour que les ordres du roi soient suivis à la lettre.

Après avoir informé ses servants, Abimélek convoqua Abraham. Ce n’était pas une occasion plaisante, et Abraham fut sévèrement réprimandé pour sa déception :

« ---Pourquoi nous as-tu fait cela? Quel mal t'ai-je fait pour que tu nous aies exposés, moi et mon royaume, à commettre un si grand péché? Tu as fait envers moi des choses qui ne se font pas. » (Genèse 20:9)

Abraham avait fait du tort à Abimélek. Il n’avait pas seulement fait ce qui était mal aux yeux de Dieu, mais aussi aux yeux des païens. Abraham, qui devait devenir une cause de bénédictions (12:2-3), était devenu une source de misère pour ceux du pays dans lequel il était.

Vingt-cinq ans plus tôt, Abraham avait commit un péché pratiquement identique. Dans ce cas, nous ne savons pas comment le Pharaon connut la vérité ou les excuses qu’Abraham a trouvées. Le Pharaon ne semblait être intéressé qu’ à envoyer Abraham le plus loin de lui. Abimélek n’a pas demandé à Abraham de partir, peut-être par peur de ce que Dieu ferait pour un tel manque d’hospitalité. Les excuses d’Abraham, aussi faibles qu’elles soient, nous sont communiquées :

« Abraham répondit:
---Je me suis dit: Certainement, on n'a aucun respect de Dieu dans ce pays-ci, et on me tuera à cause de ma femme.

De plus, elle est réellement ma parente, puisqu'elle est fille de mon père, mais pas de ma mère^[^c]. Et elle est devenue ma femme.

Quand Dieu m'a fait quitter la maison de mon père et aller de lieu en lieu, j'ai dit à ma femme: «Aie la bonté de dire, partout où nous irons, que je suis ton frère. » (Genèse 20:11-13)

Trois raisons nous sont données pour la déception d’Abraham, mais aucune d’elles n’explique avec satisfaction ses actions à Guérar. Premièrement, Abraham a agit par peur. Il avait peur qu’à cause de la beauté de Sara, il serait tué, et elle serait mariée de force. Cette peur était basée sur une fausse thèse théologique: Dieu est seulement capable d’agir quand les hommes veulent bien obéir. Dieu pourrait sauver Abraham seulement dans un endroit où IL serait connu et révéré par les hommes. La conclusion est qu’où les hommes impies sont, la main de Dieu est raccourcie et ne peut sauver.

Une telle théologie était due plus à de l’incrédulité qu’à de l’ignorance. C’était la même peur qu’Abraham avait eue vingt-cinq ans auparavant. Selon la théologie d’Abraham, Dieu ne pouvait pas non plus le sauver des mains de Pharaon, mais IL l’a pu ! Abraham a échoué à cause de l’incrédulité, par parce qu’il était mal informé.

Incidemment, cette incrédulité a du négliger des révélations précises, car peu de temps avant cet incident, Dieu avait dit deux fois à Abraham que Sara serait enceinte et aurait un enfant pendant l’année (17:19,21 ; 18:10). Est-ce qu’Abraham pourrait encourager Sara à aller coucher avec Abimélek, sachant qu’elle serait bientôt enceinte et aurait un enfant ? Je ne pense pas. S’il avait été pensé que Sara était trop vieille et incapable d’avoir des enfants, elle, faisant partie du harem du roi n’aurait pas été prise au sérieux. Abraham aurait pu penser que la blague était sur Abimélek pour prendre pour épouse une femme qui était assez vieille pour être sa mère.

Une autre observation doit être faite concernant les peurs d’Abraham pour sa sécurité. Sa conduite ne diffère que peu de celle de Loth à Sodome et Gomorrhe. Loth, en invitant les deux étrangers sous son toit, leurs assura protection. Plutôt que de briser sa promesse, il aurait volontairement sacrifié la pureté des ses deux filles vierges et les aurait données aux hommes dehors. Abraham, ayant peur pour sa sécurité, aurait accepté de donner sa femme au roi (ou n’importe quel citoyen de Guérar) pour se protéger du danger.

La deuxième raison pour la déception d’Abraham est encore moins satisfaisante. Sa déclaration, bien qu’étant un mensonge, était techniquement vraie. Sara était en fait sa sœur, la fille de son père, mais pas de sa mère (verset 12). Les faits peuvent être et souvent sont utilisés d’une façon à faire avaler un mensonge. Les statistiques sont parfois utilisées comme ça : Vous avez votre tête dans le congélateur et vos pieds dans le four, mais, en moyenne, vous êtes confortable. Sa sœur, certes. Elle était sa femme. Abraham a essayé de se défendre par des technicités mais pas par la véracité.

La troisième raison, je l’ai titrée, « tradition ». Quand tout le reste échoue à justifier la façon dont nous avons agit, nous pouvons toujours nous reposer sur ces mots très populaires : « Mais, on l’a toujours fait comme ça. » C’est ce qu’Abraham disait en gros. Ses actions avant Abimélek ne devaient pas être prises personnellement – elles étaient simplement « politique de l’entreprise. » Cette politique a été établie il y a longtemps. Pourquoi devrions-nous changer maintenant ?

Ayant regardé à chacune des excuses de la défense d’Abraham, considérons ses arguments tous ensembles. Il n’y a absolument aucune indication qu’il accepte responsabilité pour le péché, ni tristesse ou repentance. Pendant que ses arguments ne nous ont pas satisfaits, comme ils n’ont pas impressionné non plus Abimélek, ils ont semblé satisfaire Abraham.

Cette observation ne m’est pas venue tout de suite. En fait, un de mes amis me l’a suggeré après que j’ai livré ce message durant le premier service. Mais il a absolument raison. Abraham ici a agit comme un de nos enfants qui est prit sur le fait. Il est désolé d’avoir été prit, mais pas repentant du mal qu’il a fait.

Cela explique aussi la répétition de ce péché par Abraham et, plus tard, par son fils, Isaac. Abraham ne s’est jamais dit, « je ne referai plus jamais ça », ni en Egypte, ni à Guérar. Dans les deux cas, Abraham a échappé avec la pureté intacte de sa femme et un butin d’une grosseur appréciable. Pour autant que je puisse dire, Abraham n’a jamais vu ses mensonges comme des péchés. En conséquence, cela a continué à surgir dans les générations d’après.

Je ne pense pas qu’Abimélek ait été impressionné avec l’explication d’Abraham. Dieu l’a néanmoins sérieusement avertit, et il savait qu’Abraham était le seul qui pourrait intercéder pour lui pour arrêter le fléau de stérilité. Pour cette raison, la restitution eut lieu.

Premièrement, Sara a été rendue à son mari Abraham avec des moutons, des bœufs et des servants (verset 14). Puis, Abraham a été invité à s’installer dans le pays, où il voulait (verset 15). Finalement, mille pièces d’argent lui furent données comme un symbole de la justification de Sara (verset 16). Son retour à Abraham n’était donc pas parce qu’elle était inacceptable ou indésirable.¹⁹¹

Abimélek est rétabli (20:17-18)

Quelle expérience de modestie cela a du être pour Abraham d’intercéder pour Abimélek ! Il a du éprouvé un sens de profonde indignité (ou il aurait du). Ce n’était sûrement pas sa vertu qui était la raison de la guérison divine. En tant que prêcheur de l’Évangile de Jésus Christ, je dois vous confesser que j’ai fréquemment eu des sentiments d’inadéquation et d’indignité. Les prophètes, mes amis, ne sont pas nécessairement plus pieux, et non plus sont les prêcheurs ! Le plus grand danger, auquel ceux en position de proéminence et de pouvoir font face, est celui de croire que leur utilité est fondée sur leur fidélité et leur spiritualité plus profonde. Chaque fois que Dieu nous utilise, c’est uniquement à cause de Sa grâce.

Bien que ce fut une période tragique pour le peuple choisi de Dieu, elle était nécessaire, car elle préparait le chemin pour les chapitres suivants dans lesquels l’enfant promis est donné. La promesse de Dieu à Abraham a été gardée parce que Dieu est fidèle, pas parce qu’Abraham était fidèle. Selon les mots des Écritures,

« tout cadeau de valeur, tout don parfait, nous vient d'en haut » (Jacques 1:17)

Tel était le cas avec Isaac.

Conclusion

L’échec d’Abraham, pour être sûr, arriva dans la culture et le temps qui est étranger aux Chrétiens d’aujourd’hui. En dépit de ça, ses problèmes n’étaient pas différents des nôtres (Jacques 5:17), et les principes trouvés dans le chapitre 20 de Genèse sont aussi vrais aujourd’hui qu’ils étaient il y a des siècles. Dieu n’a pas changé, les hommes non plus. Prenez un petit moment pour considérer les leçons que nous pouvons apprendre de cet incident dans la vie d’Abraham.

(1) La faiblesse des saints.

Je sais qu’il y a ceux qui enseignent la perfection pure, mais je ne comprends pas pourquoi. Le vieil homme est toujours vivant et bien portant pour l’instant. Bien que nous devrions vivre la vie victorieuse de Romains 8, la plupart d’entre nous sommes embourbés dans le chapitre 7. C’était vrai aussi pour Abraham, l’ami de Dieu.

Une position privilégiée n’empêche pas l’échec. Abraham était l’élu de Dieu, le choisi de Dieu, mais il a quand même pataugé et échoué. Abraham a prospéré en Egypte et à Guérar, mais ce n’était pas parce qu’il avait atteint un niveau spirituel plus haut. La doctrine la plus dangereuse est celle qui suggère que les Chrétiens puissent être au-dessus de tentations et échecs dans leurs vies chrétiennes, même après des années de service ou dans une position privilégiée.

(2) Notre désobéissance est souvent camouflagée par des excuses, transparentes pour tous, excepté nous-même.

Les trois excuses d’Abraham sont facilement vues comme une feinte, et pourtant des variations de ces trois thèmes servent comme justification pour beaucoup de mal que nous faisons.

La première est l’éthique situationnelle, qui est un système d’éthiques basé sur le refus de croire, soit à l’existence de Dieu ou à Son habilité d’agir pour le bien de l’homme. Le situationnisme pose toujours un dilemme dans lequel il n’y a aucune alternative autre que celle d’une action pécheuse. Dans de tels cas, nous sommes forcés de décider sur la base de choisir le plus petit de deux diables.

1 Corinthiens 10:13 dogmatiquement affirme que le principe sur lequel le situationnisme est basé est faux. Il enseigne que Dieu ne met jamais le Chrétien dans une circonstance où il ou elle pourrait pécher. Le résultat, dont nous avons peur, est toujours un tour de notre imagination, et pas de la réalité. Abraham avait peur que quelqu’un ne le tue pour lui prendre sa femme. Ça n’est jamais arrivé, ni y a t il eut des situations reportées où cela a été même la plus lointaine possibilité. Avoir foi en un Dieu Qui est souverain en toutes situations nous empêche de flirter avec des actions pécheuses qui, soit disant, nous libèrerons de situations dangereuses – celles dans lesquelles la piété doit être mise de coté.

La deuxième est traitée en termes techniques plutôt que qu’en termes véridiques. Les informations qu’Abraham a donné à Abimélek étaient totalement basées sur les faits (verset 12). Sara était sa soeur. Mais ce qu’Abraham n’a pas dit en a fait un mensonge. Elle était sa femme, et aussi sa soeur.

Combien de fois permettons-nous aux gens de tirer de fausses conclusions ou impressions en omettant des choses ? Nous voulons donner l’impression d’être spirituels quand nous ne le sommes pas. Nous essayons de paraître heureux quand notre cœur se brise. Nous essayons de paraître sophistiqués quand nous sommes désespérés et abattus. Avoir la foi est faire face à la réalité et traiter ouvertement avec les autres, même quand la vérité peut paraître nous mettre en danger ou nous rendre vulnérable.

La troisième, et très commune, excuse est celle de la tradition. « Mais, on l’a toujours fait comme ça. » C’était l’excuse d’Abraham. Tout ce que ça indique est notre persistance dans le péché. Comme mon oncle disait de quelqu’un qui avait toujours un bon mot pour tout le monde, « Elle disait du diable, « Il est persistant. » » La tradition n’est pas mauvaise, mais cela ne veut pas dire qu’elle est juste.

(3) Nos échecs n’empêcheront pas une personne de venir à croire en notre Seigneur.

Pendant qu’Abraham n’était pas avide de parler de sa foi à Abimélek, Dieu n’était pas réticent de reconnaître Abraham comme une personne et un prophète. Pourquoi Dieu n’a-t-il pas gardé sa relation avec Abraham secrète? Le misérable témoignage d’Abraham n’aurait-il pas poussé Abimélek loin de Dieu?

Nous nous serions attendus à ce qu’Abimélek réponde au péché d’Abraham comme beaucoup de gens le font aujourd’hui: « L’église est pleine d’hypocrites. Si c’est ce que le Christianisme est, je ne veux rien y avoir à faire. » De telles excuses ne sont pas meilleures que celles d’Abraham.

L’échec d’Abraham a fourni Abimélek avec la meilleure raison du monde de devenir un croyant en son Dieu: le Dieu d’Abraham était un Dieu de grâce, pas de travaux. Le Dieu d’Abraham ne l’a pas seulement sauvé des travaux (Genèse 15:6 ; Romains 4) mais l’a protégé des travaux. La foi d’Abraham était en un Dieu Dont les cadeaux et bénédictions n’étaient pas basés sur notre fidélité, mais sur la Sienne. Les hommes et les femmes ne cherchent pas une religion tiède mais une qui leurs assure le salût sans tenir compte de leur condition spirituelle du moment. Le genre de foi qu’Abraham avait est le genre que les hommes désirent, une qui marche – même quand nous on ne marche pas.

(4) La grâce de Dieu et la sécurité éternelle du croyant.

Cela nous amène à notre point final : Le Chrétien est éternellement sécurisé en dépit de ses échecs dans sa foi. Retourner au point de départ n’est jamais encouragé, jamais pris à la plaisanterie, et jamais sans conséquences douloureuses selon les Écritures. Néanmoins, retourner au point de départ ne coûtera jamais son salût au Chrétien. Le salût que Dieu offre aux hommes est éternel. Si quelqu’un aurait du perdre son salût, c’était Abraham, mais il est resté un enfant de Dieu.

Quelle fondation le chapitre 20 établit pour le chapitre 21 ! Nous nous serions attendus à ce qu’Isaac soit conçut à un point victorieux des vies d’Abraham et de Sara, mais ce ne fut pas le cas. Nous nous serions au moins attendus à ce que l’incrédulité d’Abraham soit exposée et conquise dans le chapitre 20, mais ce n’est pas arrivé. En fait, Abraham n’a jamais reconnu l’iniquité de ses actions.

Dieu a bénit Abraham, IL lui a donné la richesse (Genèse 12:16,20 ; 13:1-2 ; 20:14-16) et le fils qu’IL avait promis (Genèse 21:1). IL lui a aussi donné une position privilégiée (Genèse 20:7, 17-18). Toutes ces bénédictions étaient des cadeaux de la grâce de Dieu, pas des récompenses pour les bons travaux d’Abraham. Quand nous arrivons à la fin du chapitre 20, nous devons conclure, dans les mots de Kidner :

« Après ses efforts spirituels, la rechute d’Abraham dans l’intrigue perfide, comme dans d’autres moments de déception (vus dans 12:10 et dans le chapitre 16), porte son propre avertissement. Mais l’épisode est surtout un de suspense : au bord de l’histoire de la naissance d’Isaac, ici est la Promesse mise en danger, échangée pour la sécurité personnelle. Si elle doit un jour être accomplie, elle devra être accomplie par la grâce de Dieu.¹⁹²

¹⁸⁵ While no reasons for Abraham’s moves are given, I would think that chapter 19 supplies us with a strong suggestion for Abraham’s departure from Mamre. Somehow the devastation of the cities of the valley must have had some effect on Abraham’s ability to raise his great herds of cattle. It is likely that the availability of both grass and water may have affected his other moves as well.

¹⁸⁶ The critics have pounced upon the mention of the Philistines in 21:32. This is impossible and thus in error because the Philistines were not in the land until after Moses, their dominion of Palestine being around 1175 B.C. It would appear that the problem is best explained by viewing these early Philistines as those of an early wave of migrants who paved the way for the later, more hostile immigrants identified biblically as Philistines. For a lengthy discussion of this problem, cf. Harold G. Stigers, A Commentary of Genesis (Grand Rapids: Zondervan, 1976), pp. 181-182. Kidner concisely summarizes:

“The Philistines arrived in Palestine in force in the early twelfth century; Abimelech’s group will have been early forerunners, perhaps in the course of trade.” Derek Kidner, Genesis (Chicago: Inter-Varsity Press, 1967), p. 142.

¹⁸⁷ Abimelech is thought to be a title of office, like Pharaoh, and not the given name of a person. It is difficult to know for certain whether Abimelech is a moral pagan or a true believer in the God of Abraham

¹⁸⁸ Some marvel at the fact that Sarah could still be so attractive at the age of 90 that she would be desirable as a wife (or concubine). We must remember that the life span of men and women was longer then than now. Abraham lived to the age of 175 (25:7), Sarah to 127 (23:1). Also, in order to bear the child the normal aging process must have been retarded. The text leaves the impression that Abraham feared for his safety because of Sarah’s beauty. I believe we should be willing to accept this at face value. This does not mean that other reasons for taking Sarah could not have been present. Abraham was a man of wealth and power. Alliances were made by means of marriages, and thus Abimelech’s reasons for marrying Sarah may have been numerous.

¹⁸⁹ Some have suggested that Sarah had no guilt in affirming Abraham’s lies as the truth. It is said that Sarah was merely being submissive and that Abraham bore his guilt and Sarah’s also. I see no biblical evidence for such claims. Sarah was commended in Scripture for her submissive obedience. The reference of Peter to Sarah, however, is not to her lie in Genesis 20 but to her reverence toward her husband in chapter 18 (verse 12). Here, late in life and at a time when the promise of a child seemed incredible, she still referred to Abraham with deep respect, evidenced by the word ‘lord’: “And Sarah laughed to herself, saying, ‘After I have become old, shall I have pleasure, my lord being old also?’” (Genesis 18:12). Furthermore, Peter, while commending Sarah’s obedience, carefully defined the kind of obedience which is acceptable and pleasing to God: “Thus Sarah obeyed Abraham, calling him lord, and you have become her children if you do what is right without being frightened by any fear.” Abraham’s lie and Sarah’s participation in it was based upon fear, and Moses made it clear that it was not right, even in the eyes of a pagan. While Sarah’s obedient spirit may be commended, her lie is not. We must always obey God rather than men (Acts 5:29). Submission is the obedience we give when, in our judgment, the action is unwise; it is not participating in what we know from God’s Word to be wrong. In the biblical chain-of-command God’s revealed will is supreme, and it overrules all other levels of authority if they are in direct conflict.

¹⁹⁰ While Abraham does not fit the usual conception of a biblical prophet, it is a fitting designation. He did, consistent with the Hebrew word, nabhi, serve as a speaker or spokesman for God (cf. Exodus 4:16, 7:1). Furthermore, a prophet often interceded for others (cf. Deuteronomy 9:20; I Samuel 7:5). In both of these senses Abraham was a prophet, although he did not foretell the future.

¹⁹¹ Stigers suggests that the 1000 pieces of silver was actually the value of the cattle given:

“Herein are described the results of the incident presented in vv. 1-7. In v. 16 there is the peculiar circumstance of the money, which may be a value paraphrase of the value of the animals and slaves given to Abraham, stated in a judicial manner. The giving of the animals is, in effect, a pecuniary settlement to guarantee that no legal recourse may be had by Abraham against Abimelech at any future time.” Stigers, Genesis, p. 180. In his usual concise style Kidner summarizes: “In offering the compensation Abimelech owned his error (though the term ‘thy brother’ re-emphasized his innocence), and in accepting it Abraham acknowledged the matter settled.” Kidner, Genesis, p. 139.

¹⁹² Ibid., p. 137.

English

You are here

From the series: Genèse: du Paradis au Patriarches

16. Le Point Important de la Foi d’Abram (Genèse 15:1&#8211;21)

Introduction

L’Espoir d’Abram Pour un Héritier (15:1-6)

L’Assurance Concernant le Pays qu’Abram Possèderait (15:7-21)

Conclusion

From the series: Genèse: du Paradis au Patriarches

From the series: Genèse: du Paradis au Patriarches

17. Quand les Femmes Portent le Pantalon (Genèse 16:1&#8211;16)

Introduction

La Proposition de Saraï (16:1-6)

Une Intervention Divine (16:7-16)

Conclusion

(1) Nous devons travailler quand Dieu nous a clairement donné la responsabilité et l’autorité de le faire.

(2) Nous ne devrions continuer que quand notre motivation est que celle de la foi.

(1) Nous devrions être réticents à « travailler » quand il semble que Dieu a empêché ce que nous avons cherché.

(2) Nous devrions être prudents quand nous entreprenons un travail qui appèlent à des désirs humains.

(3) Nous devrions hésiter à entreprendre un travail quand notre raison principale pour le faire est pour relever la pression, plutôt que de pratiquer un principe.

(4) Nous ne devrions jamais travailler quand nos méthodes sont inappropriées pour nos buts et pour notre Dieu.

From the series: Genèse: du Paradis au Patriarches

From the series: Genèse: du Paradis au Patriarches

18. Saisir la Grande Vérité de Dieu (Genèse 17:1&#8211;27)

Introduction

La Promesse de Dieu (17:1-8)

Les Conditions de l’Alliance (17:9-14)

Une Promesse pour Sara (17:15-19)

Une Promesse pour Ismael (17 :20-21)

L’Obéissance d’Abraham (17:22-27)

Conclusion

From the series: Genèse: du Paradis au Patriarches

Pelayanan, Uang dan Wanita (Lukas 8:1-3)

Pendahuluan

Pendekatan Kita dalam Pelajaran Ini

Pengamatan Teks

Kesimpulan

Hubungan di antara Pelayanan dan Uang

Peranan Wanita dalam Pelayanan

From the series: Genèse: du Paradis au Patriarches

19. Les Marques de Maturité (Genèse 18:1&#8211;33)

Introduction

Le Trio Céleste et l’Hospitalité d’Abraham (18:1-8)

La Promesse de Dieu Confirmée, Pourtant Questionnée (18:9-15)

Le But de Dieu Confié à Abraham (18:16-21)

Abraham intercède avec Dieu pour Sodome (18:22-33)

Conclusion

(1) Le Chrétien mature devient moins dépendant des manifestations spectaculaires de Dieu et plus engagé dans une relation quotidienne plus intime.

(2) La maturité chrétienne déplace notre attention de nous-même vers les autres.

(3) La maturité chrétienne balance l’activité et la passivité.

(4) Les Chrétiens matures regardent la prophétie comme un stimulant à la prière diligente et au service, pas une question de pure curiosité intellectuelle.

(5) Les Chrétiens matures comprennent clairement deux vérités éternelles: la grandeur de Dieu, et la bonté de Dieu.

(6) Finalement, la maturité chrétienne est vue quand nos pensées sont comme celles de Dieu.

From the series: Genèse: du Paradis au Patriarches

From the series: Genèse: du Paradis au Patriarches

20. De Membre du Conseil Municipal à Homme des Cavernes : « Quelle Différence Peut Faire un Jour» (Genèse 19:1&#8211;38)

Introduction

Hospitalité Contre Homosexualité (19:1-11)

La Dernière Position de Loth (19:12-22)

Du Soufre Enflammé (19:23-26)

Dieu Répond à Abraham (19:27-29)

Vous Pouvez Enlever Loth de Sodome… (19:30-38)

Conclusion

(1) Similarité.

(2) Sécurité

(3) Séparation

From the series: Genèse: du Paradis au Patriarches

Matej: Uvod, predmet rasprave i kratak pregled

I. Uvod

A. Autor

1. Naslov

2. Vanjski dokazi

3. Unutarnji dokazi

a. Poznavanje nacije

b. Tragovi semitizama u njegovu izražavanju

c. Njegova upotreba Svetoga pisma

d. Napad na farizeje

e. Česta upotreba brojeva

f. Spominjanje novca

g. Poziv Levija

4. Prigovori Matejevu autorstvu

16. Le Point Important de la Foi d’Abram (Genèse 15:1–21)

17. Quand les Femmes Portent le Pantalon (Genèse 16:1–16)

18. Saisir la Grande Vérité de Dieu (Genèse 17:1–27)

19. Les Marques de Maturité (Genèse 18:1–33)

20. De Membre du Conseil Municipal à Homme des Cavernes : « Quelle Différence Peut Faire un Jour» (Genèse 19:1–38)

21. Ne Dites Jamais « Jamais » (Genèse 20:1–18)